Читај ми!

Одржан 20. Фестивал српског филма у Торонту

Промене које је пандемија коронавируса изазвала у целом свету одразиле су се и на одржавање и организацију Фестивала српског филма у Торонту. Фестивал је одржан у онлајн форми од 17. до 27. децембра. Јубилеј – две деценије постојања – био је довољан разлог да Ненад Станковић, директор и оснивач Фестивала, уради све да се манифестација одржи и ове године.

Реч је о једној од најзначајнијих културних манифестација у дијаспори, па је то био додатни мотив да се и ове године направи добар програм и да публика у Канади види домаће филмове. Тим поводом разговарали смо с Ненадом Станковићем, директором и оснивачем Фестивала српског филма.

Када сте почињали с Фестивалом, да ли сте размишљали о томе да ћете пуних двадесет година истрајати у одржавању те манифестације? Да ли је развој технологије омогућио да лакше донесете одлуку да реализујете овогодишњи фестивал?

- Нисам размишљао о томе да би овај фестивал могао да постане традиција наше 'емигрантскеʼ културе, нити сам веровао да ће потрајати две деценије. Као што је случајно почео, тако, рекао бих, случајно и траје. А траје захваљујући подршци појединаца и малих бизниса из Торонта и околине. Дуго сам се двоумио да ли да фестивал организујемо онлајн, чак сам заказао манифестацију за мај 2021. у координацији са српским фестивалом у Чикагу, али сам у последњем тренутку одлучио да 20. јубиларни фестивал ипак организујемо виртуелно.

Које филмове је публика имала прилике да види ове године и како је прихваћено да ће се Фестивал пратити преко рачунара?

- Приказали смо 'скраћенуʼ верзију фестивала. Публика је видела пет филмова: Отац Срдана Голубовића, Име народа Дарка Бајића, сензационални Дневник Дијане Будисављевић Дане Будисављевић, Мноштво и мањина Горана Марковића и А.С. (25) дебитанткиње Милене Грујић. Сви аутори су били виртуелни гости Фестивала, говорили су о својим филмовима и одговарали на питања гледалаца. Последњег дана ове године, 31. децембра, бесплатно ће бити приказан новогодишњи поклон Фестивала и Бориса Митића – филм Довиђења, како сте.

Играни, а пре свега документарни филм, има не само културолошку, уметничку функцију већ и образовну. Да ли баш сад, у времену телевизијских и интернет пројекција, та улога може бити и већа?

- Да, технологија је омогућила да се филмски садржај сада лакше представља публици и могуће је да алтернативни, па и образовни садржај буде брже и јефтиније пласиран. С друге стране, постоји социолошки аспект филмске пројекције у биоскопу, јер се ту људи срећу и друже после филма. Неки гледаоци су ми говорили да је то једино место и време када се сретну са пријатељима које дуго нису видели.

Ситуација је, када је реч о биоскопима и филмовима у свету, готово свуда иста. Дуго сте у том послу. Да ли мислите да ће ова ситуација донети и промене у самој филмској индустрији?

- Мислим да не, мада ће све бити другачије. Дигитализација филма је променила све. Као што је осамдесетих desktop publushing омогућио свакој домаћици да сама направи newsletter и буде издавач, тако и данас, захваљујући технологији, свако може да буде 'филмски стваралац' са обичним телефоном, а да не говорим о могућностима да се набави јефтина, квалитетна филмска опрема. Некада се говорило да ће видео-касете уништити филм, па се то није десило. Биоскопи су се последњих година мењали; велике сале су претваране у више мањих, али мислим да се психологија гледања филма у групи, у замраченој биоскопској сали, не може заменити индивидуалним онлајн искуством.