Све до деведесетих година се претпостављало да је Месечева површина сува, с обзиром на то да нема атмосферски слој који би га штитио од Сунчевих зрака. Онда су свемирске летелице које су кружиле око Месеца уочиле назнаке леда у великим и неприступачним кратерима у близини његових полова.

Затим су 2009. спектрометри на индијској свемирској летелици „Чандријан-1“ забележили светлосне таласе које емитује вода са Месечеве површине. Но, и поред тога, научници нису могли са сигурношћу да тврде да је то заиста  вода или хидроксил који се састоји од једног атома кисеоника и једног атома водоника, а који се налази у минералима.

Но, како је Наса данас саопштила, Кејси Хонибал из Насиног Годард свемирског центра у Мериленду и његове колеге, мерењем таласних дужина сунчеве светлости која се одбија од Месечеве површине потврдили хемијски састав који недвосмислено упућује да је у питању вода.

Податке је прикупила „Стратосферска опсерваторија за инфрацрвену астрономију“ (Софија), модификовани „боинг 747“ који је имао рефлектујући телескоп пречника 2,7 метра.

Вода је откривена на географским ширинама према Месечевом јужном полу, како научници тврде у озбиљним количинама, што ће можда омогућити и њену експлоатацију за потребе на Земљи, о чему ће се више знати када Наса успостави колонију на Месецу.