Стрес као окидач поремећеног лучења хормона

Све већа изложеност стресу и убрзан начин живота узроковали су пораст броја људи са обољењима ендокриног система. Најчешћи су дијабетес и поремећаји у раду штитасте жлезде.

Једна од најважнијих жлезда у људском организму јесте хипофиза, па и поремећај лучења хормона хипофизе може бити узрок бројних обољења. У случају да предњи режањ хипофизе током детињства појачано лучи хормон раста, може се десити прекомерни раст или гигантизам, а као последица се јављају телесне деформације у виду претеране висине и несразмерних удова.

Ако се поремећај у лучењу хормона раста јави између тридесете и четрдесете године живота, долази до акромегалије, хроничног обољења које карактерише претерани раст периферних делова тела (носа, ушију, доње вилице, шака).

Акромегалија изазива и увећање синуса, задебљање језика, прекомеран раст костију, а унутрашњи органи такође постају нешто већих димензија.

Дијабетес jе данас једно од најчешћих ендокринолошких обољења, са преваленцом у сталном порасту. Многи пацијенти нису свесни да болују од шећерне болести, што их излаже ризику од многобројних компликација у раном развоју обољења.

Дијабетесна ретинопатија, болест мрежњаче, само је једна од могућих компликација шећерне болести. Доводи до оштећења капиларне мреже која крвљу снабдева мрежњачу ока. Болест се манифестује променама на очном дну и слабљењем оштрине вида, а у најтежим случајевима долази и до трајног губитка вида.

Дијабетесна ретинопатија је не само учестала већ и подмукла компликација шећерне болести. Раних симптома углавном нема, а кад се појаве, захтевају комликовано лечење. Терапија често не даје резултате, па се болест завршава слепилом.

Осим ока, од дијабетеса страдају бубрези и периферни нерви. Лоша исхрана, нарочито код деце, доводи до све веће гојазности, па се дијабетес типа 2 (који је иначе карактеристичан за старију популацију) данас све чешће јавља и код младих.

Гестацијски дијабетес је привремени облик дијабетеса који настаје током трудноће, али касније може да се развије у шећерну болест.

Штитаста жлезда на удару 

Слично је и са болестима паратироидних жлезда. Смањена функција тих жлезди је веома ретка, али ендокринолози све чешће дијагностификују њихово појачано функционисање, тзв. примарни хиперпаратиреоидизам. На то обољење се мора мислити ако се уочи нодус (чвор) у тироидној жлезди пацијената који имају каменчиће, песак у бубрезима, или озбиљнији облик остеопорозе. 

Болести штитасте жлезде, после дијабетеса, представљају најучесталија ендокрина обољења. Развој дијагностичких метода омогућио је рано препознавање поремећаја штитасте жлезде и супклиничких форми, што је допринело и свести о великој присутности тих болести.

Осим хипо или хипер функције штитасте жлезде, свакодневно се у клиничкој пракси виђају и тумори тироидних жлезда.

Већину чине бенигни тумори (цисте, ткивни нодуси), док су малигни тумори те регије веома ретки. Захваљујући доступности ултразвучних прегледа, промене у штитној жлезди се брзо уочавају, а тумори лакше откривају.

Дакле, од хормона добрим делом зависи како ћете изгледати и каквог ћете бити здравља. Зато је веома важно да једном годишње, општим биохемијским анализама (које укључују ниво шећера, електролита и липида у крви) проверите своје здравље.

Посебно је важно да ендокринолога посете жене које су у петој деценији живота, јер се већ од четрдесет пете године очекују ендокринолошки проблеми. Превентивни преглед се препоручује и млађим особама које су гојазне или имају поремећај менструалног циклуса.

број коментара 0 Пошаљи коментар