Велике могућности нанотехнологија

Нанотехнологије су област од нарочитог интереса за биомедицинске инжењере, јер им отварају нове могућности на пољу инжењерства и медицине. Сматра се да су нанотехнологије један од главних праваца развоја науке у будућности и да ће направити револуцију у медицини.

На Машинском факултету, на Модулу за биомедицинско инжењерство, постоји Нанолаб – једна од пионирских лабораторија у овој области. У овој лабораторији је чувени молекул фулерен први пут снимљен под миркоскопом још деведесетих година.

У наносвету важе мало другачија правила него у макросвету и то инжењери биомедицине искоришћавају. Нанотехнологија манипулише материјом на нивоу молекула, односно на милијардитом делу метра. На овом нивоу, материјали имају својства сасвим другачија него на макро нивоу. На пример, у зависности од димензија наночестица, злато може да има различите боје, тако да на нанонивоу може бити плаво, љубичасто, црвено или наранџасто.

Осим другачијих својстава, у наносвету се површина повећава како се димензије смањују. Овај феномен повећања површине лежи у корену фантастичних могућности које нуди нанотехнологија у фармацији. На пример, ако се педесет микрограма фулерола раствори у једном литру воде, настаје укупна расположива површина наночестица која приближно одговара величини два тениска терена. Дакле, у једном једином литру воде постоје два тениска терена. То је огромна површина за везивање молекула лека, при чему овако сићушне честице лакше могу да уђу у ћелију или прођу различите одбрамбене баријере организма и са собом понесу тај лек.

Специфичности наносвета стварају могућности да се уз помоћ нанотехнологија лек контролисано отпушта и циљано делује на тачно одређена места у организму, у оној мери у којој је то потребно, тако да нема штетних дејстава. Нанотехнологије довеле су до настанка наномедицине, јер омогућавају вршење молекуларних операција – операција на ћелијском нивоу. Операција се изводи тамо где постоји проблем, у тој изолованој регији организма, насупрот одстрањивању или репарацији целих делова ткива или органа. Оваквим операцијама би се минимално оштетило околно здраво ткиво.

Један од праваца развоја биомедицинског инжењерства је и регенеративна медицина. Применом биомедицинских решења треба да се стимулишу природни регенеративни механизми који постоје у људском организму. Упркос развоју науке и технологије и даље се врло мало зна о људском организму. На физичком нивоу: шта је мисао, а шта су емоције? Како такве феномене опазити и измерити? Математичар и биостатистичар Карл Пирсон је рекао: „Шта се може измерити, може се и поправити“.

Медицина 21. века и даље има проблема са мерењем, јер инжењери то још увек нису омогућили.

„Ми заиста не разумемо и даље како, на пример, функционише човеков мозак. Оно што знамо је да људски организам одрађује феноменалан посао опстанка и зато је оптимално решење да му за сада помогнемо у ономе што ради, да само стимулишемо имунски систем да се лакше избори са оним што га угрожава или да, на пример, стимулишемо сопствене регенеративне механизме који у телу постоје. У том смислу, примена нанотехнологија много обећава“, открила је др Јелена Мунћан са Машинског факултета у Београду.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(уторак, 08. мар 2016, 14:23) - anonymous [нерегистровани]

Hvala

Svaka čast za tekst!