Читај ми!

Тито и Јованка не излазе из моде

Изложба "Јованка Броз у боји" прилика је да гледајући њене хаљине мало размислимо о томе колико су она и њен супруг, доживотни председник и маршал СФРЈ Јосип Броз Тито били модне иконе и најбољи брендови те државе. У овом тексту модни дизајнер Игор Тодоровић ту тезу поткрепљује чињеницама.

Мада сам рођен док је "највећи син свих народа и народности" и даље са супругом Јованком (макар формално или јавно – медијски) живео надомак моје куће, признајем да нисам релевантан сведок његовог времена. Био сам премали када га је Плави воз последњи пут возио кроз пределе сада већ бивше ми домовине, која се готово удавила у сузама од туге за њим.

Умро је председник Тито!

Да би све било у императорском стилу, којим је живео, убрзо смо имали максиму "И после Тита – Тито", што је био својеврстан социјалистички превод реченице: "Краљ је мртав – живео краљ!".

Након његове смрти, за коју нико није веровао да је уопште могућа, још неко време живело се по тој максими, а онда смо прешли регионално на следећу, широко рабљену још за његова живота "Ми смо Титови – Тито је наш!".  Да би се завршило, неуко примећујем, свеопштом конфузијом око Титовог порекла, његове званичне биографије и незваничних опсервација, и на крају тога чији је он уствари...

Како и доликује једној епској форми у којој су живели Брозови све је имало и такав завршетак. Његова удовица, икона стила и инспирација многобројним више или мање надареним естетама преминула је 2013. године у нарушеној естетици једне куће на престижној адреси.

Тада је "васкрсла" као тема у медијима, нажалост прекасно за њу и њену животну причу.

Испуњењем жеље да почива надомак свог врховног команданта и супруга, потпуковник Јованка Будисављевић Броз је заокружила круг или повукла прав угао, како год јесте, са својим идеологијама, љубавима, али и стилом који је обележио њихову еру.

Зашто се Тито и данас "добро продаје"

Даћу себи за право да из феноменолошког и колоквијалног угла пишем о томе како су и колико, супружници Броз оставили траг у јавној естетици и поставили стандарде о којима и данас радо говоримо.

Овај мали есеј на тему стила, бренда и невербалне комуникације коју су Тито и Јованка имали, ипак не заснивам на обимним истраживањима него на феноменологији једне епохе која је водила рачуна о овим елементима савремене комуникације на својеврстан и упечатљив начин.

Без обзира на идеологије, поделе и сваколике расколе, Тито је и поред свега, остао бренд све ове године. Цео тај покрет који се бави брендирањем Тита и његове заоставштине сјајно у својој књизи "Титосталгија" анализира и Митја Великоња базирајући се на томе како је Јосип Броз био и остао локални суперстар, правдајући своју теорију горе поменутом максимом – "И после Тита – Тито".

Као што и Великоња поставља себи реторичко питање, избегавајући притом таблоидизацију Тита и његовог живота питањем: "Како то да и данас Титово име може да прода производ?", поткрепљујући ту опсервацију бројним производима и услугама који и данас постоје, настају и продају се, и ја себи могу да поставим исто питање, али са модног нивоа.

С обзиром на то да смо (пре)често, као сведоци времена у којем живимо, имали прилику да видимо разнолике модне алузије на тему стила Тита и Јованке, имам за циљ да истражимо мало дубље комплетан случај.

По светским историчарима, Тито, између осталог називан и "последњи Хабзбург", на бази његове политичке идеологије да разне народе и етнике стави под једну капу, тако бих ја, с обзиром да ми се то учинило врло занимљивим, са моје тачке гледишта поставио слично питање из естетског и животно стилског наслеђа које је за собом оставио, базирајући се на те исте Хабзбурговце.

Маршалска униформа – манифест високе моде

Због тога, одмах се сетим Франца Јозефа и његове плаве царске униформе, по којој је моја колегиница, својевремно, знала да одреди колорит свог џемпера или сенке за очи објашњавајући је као "Франц Јозеф плава" боја, што би нас увек насмејало. Јер ме то подсети на Титове обожаване маршалске униформе, додуше у белој боји.

За ту исту униформу, свом биографу Дедијеру, једном је на његово питање да можда пречесто носи униформу одговорио: "Кад би ово била земља са 16 милиона интелектуалаца, врло радо бих се појављивао у цивилном оделу, али ваљда знаш колико је код сељака развијен култ униформе".

Изгледа да је без обзира на нерешену мистерију ко је био и одакле је дошао, Маршал сматрао, познајући све народе и народности СФРЈ, да и нисмо нека тешка ексклузива... Но, није на мени да о томе дискутујем.

О униформи упокојеног маршала имао сам прилику и привилегију да слушам, током служења војног рока у Интендантској управи Војске Србије и Црне Горе од изузетних људи и великих професионалаца, који су радили на томе у она златна времена када се о много чему, а посебно о униформи врховног команданта, веома водило рачуна.

Захваљујући њима имао сам увид у стандард те униформе и схватио да је маршалска униформа у кроју, била један својеврстан кројачки манифест високе моде!

У елементима декора простудирана до ситних детаља и у тканини довољно племенитој да је могла да стане раме уз раме са оном од које је много пре њега била израђена униформа цара Франца Јозефа лично. 

С обзиром на то да је омиљени одевни предмет маршала тако пажљиво израђиван, било ми је апсолутно јасно да се радило, не само о томе да су људи који су је шили били професионалци, већ и да је и сам Јосип Броз, и те како водио рачуна о детаљима.

А детаљи, како каже један модна изрека чине стил. 

Када не би носио маршалску униформу, председник је и те како волео да се облачи и води рачуна о детаљима, говоре извори, чак и много пре него што је постао доживотни председник.

Постоје забележена сећања његове друге супруге Херте Хас, како је између два рата изгледао као господин у луксузним оделима и ципелама, са препознатљивом цигаром у устима.

Ипак, госпођа Хас је одмах у истој изјави и појаснила, да без обзира на то што је помислила да Тито троши пролетерске паре на дотеривање, ипак на крају схватила да је он на себи имао јефтине и доступне ствари, али и држање господина. Како год да било, господско држање му није недостајало, с тим што је у потоњем времену доживотног председника непогрешиво бирао најплеменитије и најексклузивније комаде одеће и детаља.

Бриони и "Бриони" 

Један од "детаља" који је остао у сећању оних који су мали прилике да га виде уживо или оних мање у то време срећних, који су га гледали на фотографијама, је и прстен од белог злата са дијамантом, за који се тврди да је вредео 250.000 америчких долара.

Мит или истина, остаје да се провери, но свакако стоји да је прстен увек био сјајно уперен са сатовима које је брижљиво бирао, и то од омиљених произвођача „Филип Патек“ и „Ролекс“.

Пажљиво испеглани комади гардеробе, кравате од најлуксузније свиле и тканине које су фантастично одређивале статус који је имао, а о којима се лично бринула Јованка Броз, која је, илустрације ради, као свој стални "модни детаљ" у својој ташници увек имала и пиштољ (кажу), да као последња линија одбране животом брани супруга, а пре свега врховног команданта, били су увек усклађени и ношени са много стила и личне харизме.

Када дођете у прилику да видите слику пара ако ужива на острву Ванга у омиљеном архипелагу Бриони, сетим се одмах још једног великог имена које је добило име бренда,управо по Титовом омиљеном одморишту – резиденцији.

Кућа Бриони основана у Риму 1945. и данас је остала позната као једна од најперстижнијих кућа по избору тканина и кројева, те је остала синоним за луксуз којем нису одолели ни светски државници као Медведев, Џорџ Буш, Кофи Анан, Мендела и многи други.

Остаје само питање, како ли је председник баш у њима препознао своју естетику, можда баш зато што се зову по његим омиљењим острвима? Па, и нисам баш сигуран.

Било како било, за Маршала су по мери рађени капути од перуанске вуне или се у од једној од пет хиљада тканина које се налазе у палети, израђивало одело, кошуља или лак кашмирски лаки џемпер када захладни на Брионима.

Одела са кратким рукавима и "жилет" марамица

Код обуће је, кажу, био одан истој земљи као и Јованка, али за разлику од папа који су одани „Пради“, Тито је волео ципеле „Афранго“ у Фиренци. Ипак, поред руком рађених Made in Italy ципела, нису изостале ни оне брендова попут "Church" и "John Lobb" из Уједињеног Краљевства, за разне прилике.

Остао је упамћен по још једном специфичном стајлингу, који су неки потоњи политичари 90-тих година волели да носе претендујући да ће, ако ништа, а оно стилом заличити на доживотног председника, а то су била летња одела кратких рукава. Тај својеврсни сафари имиџ чувао је за часове одмора и неформалне тренутке или лаку конверзацију са Елизабет Тејлор у једној од посета Брионима између обавеза њеног супруга Ричарда Бартона у епском мега блокбастеру "Битка на Сутјесци".

Са великом елеганцијом и стилом носио је и марамицу у џепу сакоа у разним приликама. Увек пажљиво испеглана и постављена "да се посечеш", стајала је у сакоима током посета државама или градовима са и без његовог имена у префиксу.

Када не би носио маршалску шапку извезену златовезом и то златном срмом, на глави би се нашао понеки „Борсалинов“ модел, а неретко и шешир „Бегеј", из једне фирме социјалистичке Југославије која је нестала у вихору приватизација. Шта ли би на то рекао покојни Маршал?!

Никита Хрушчов назвао је Тита у једној прилици, последњим социјалистичким царем, можда препознајући његову владарску атмосферу и естетику које дотични није имао, поготово, узме ли се у обзир да је олако изувао ципеле чак и у Уједињеним нацијама и махао око говорнице истима.

Цар или доживотни председник своју последњу улогу "одиграо је" маја 1980. када се на његовој сахрани појавило довољно државника, краљева и царева да потврди ову опаску Хрушчова и испрати га царски.

Другарица Јованка као социјалистичка царица Сиси 

С друге стране пандан вољеној царици Сиси, супрузи Фрање Јосифа, била је другарица Јованка супруга и удовица Јосипа Броза, верна пратиља током деценија његове владавине.

Гле чуда, и она, као и царица Сиси имала је бујну косу и фризуру по којој је остала позната све до последњег дана свог живота. И данас се коментарише да неко има пунђу а ла Јованка Броз, небитно у ком контексту, позитивном, негативном или стилском... али и даље се ипак помиње.

Разлика је, међутим, у томе што је царица косу украшавала дијамантским звездама, док је Јованка, ипак као највећи декор за косу остајала на марами или токи (пратећи стил Џеки Кенеди, кажу) искључиво у приликама када би то протокол дозвољавао.

Хиљаде фотографија официјелних фотографа животног стила Брозових импресивно говоре о томе како су живели и колико водили рачуна о томе шта одевају и за коју прилику.

Јованка је на тим фотографијама остала упамћена по једноставном, дефинисаном и елегантном стилу у форми и кроју, коме је остала верна све до краја живота.

Децентни, али луксузни накит био је такође део хералдике који се по потреби или поводу мењао.

Све формалне и неформалне прилике са или без пудлица, из комплекса у Ужичкој или са омиљених Бриона, неретко су упоређивани са Кенедијевима у то време, јер ипак није било упутно упоређивати их са Хабзбурзима!

Брозови су (инспирисани или не америчким председничким паром) и те како водили рачуна о колективној свести и остали упамћени као визуелно усклађени и естетски тачни и прецизни.

Ланвин, Ротшилд, Диор у реду за Јованку 

О имиџу Јованке Броз бринуо се између осталих, модни атеље Кларе Ротшилд у Будимпешти који је словио за најлуксузнији салон високе моде у источној Европи тог времена. Госпођу Ротшилд је комунистичка Мађарска сматрала националним добром па је зарад тога није стављала у контексте перестројке већ у највећу могућу државну ексклузиву.

Тито као љубитељ лепог, изузетно је ценио госпођу Ротшилд па јој је једном, чувши да је угинула њена пудла Вог, послао чак две из свог "јата" испраћене уз небројене орхидеје, захваливши јој се на тај начин на бризи о Јованкином одевању.

Из гардеробера Брозових, није била искључена ни Жужи Јелинек (рођена као Сузана Фербер у Будимпешти) хрватска дизајнерка занимљиве животне приче, о којој је Стивен Спилберг био заинтересован да сними филм.

Госпођа Јелинек није одувек била миљеница Брозових. По завршетку рата и по њеном повратку у Загреб из белог света, дошла је у сукоба с Титом, управо због њеног промовисања по свету.

Имиџ који је изградила по Титу је био далеко од онога који би се сложио са концептом самоуправног социјализма, па је Жужи отишла из Југославије.

Ипак 1964. године била је поново позвана и то лично од Тита да се брине о одећи другарице Јованке, као и да води некада успешну модну конфекцију "Тетекс", под слоганом "Врати се све ти је опроштено".

Александар Јоксимовић такође је учествовао у одевању прве даме СФРЈ, својим невероватним талентом и својеврсним креативним бунтом да у времену социјализма велича српску краљицу Симониду, свакако да је дао допринос и томе да Јованка Броз буде елегантна, у маниру који је код њега препознала и компанија "Кристијан Диор" својевремено, чију је понуду да га ангажују Јоксимовић одбио. 

Поред њих у тадашњој Југославији, "Југоекспорт" и "Мода" из Великог Градишта, на челу са још једним брендом регионалног модног утицаја, Мирјаном Марић, такође су се утркивале да обрадују, улепшају и дотерају прву даму.

Поред регионалних, назовимо то тако, и светска модна сцена није остала непримећена од Брозових, па је тако другарица Броз носила француске брендове "Диор" и "Ланвин". За разлику од материјалног доказа да је Салваторе Ферагамо правио ципеле по мери за Јованку, јер постоји калуп који се чува у "Ферагаму" и носи њено име, за "Диор" је остао мит да постоји лутка са њеним мерама по којој јој се шило на авенији Фош у Паризу.

Као студент имао сам прилику да посетим чувено седиште "Диора" у поменутој авенији, али не и да видим предметну лутку, те отуда не могу да посведочим да иста и постоји, нажалост.

Јованкини бисери 

О накиту се такође много може говорити, али, с обзиром да ми то није основна вокација, задржаћу се на томе на томе да је изузетно волела минђуше и наруквице, док су огрлице биле намењиване за формалне прилике. Бисери су јој били омиљени веома често опточени брилијантима и другим драгим камењем украшавали би њену бисту.

На последњим фотографијама удовице највећег сина свих народа и народности једино што се није променило, поред неке специфичне гордости, била је препознатљива пунђа и бисери у три ниске, за које кажу да су били маршалов поклон.

На срећу, захваљујући спремности, љубазности и жељи сестре Јованке Броз , госпође Наде Будисављевић и породице Алексић, вредној аналитици и екпертизи госпође Мире Менковић, Маје Давидовац и Марине Меденице, велику помоћ РТС-а кроз брижљиву и посвећену сарадњу са Душком Вучинић, Ана Маријом Симоновић, Сузаном Глигоријевић и свим другим вредним сарадницима, гардеробер прве даме Југославије је кроз изложбу "Јованка Броз у боји" у холу РТС-а , доспео пред очи јавности.

На тај начин акламативно представља један јасан модно-нематеријални траг у времену које нас води на једно сјајно и инспиративно путовање у модну прошлост, али и садашњост на неки специфичан и аутентичан начин.

Кућа у којој је живела након смрти Јосипа Броза чувала је десетинама година ову вредну и изузетно значајну колекцију , коју смо привилеговани да сагледамо и припремимо за ову изложбу која је само почетак даљих активнсоти на ову тему.

Колекција коју имамо прилику да видимо, говори у прилог етици, естетици али и поетици, коју је Јованка Броз гајила кроз свој стил одевања, као и јасну подршку текстилној индустрији некадашње земље кроз бројне комаде који је сачињавају.

Њена брига о детаљима је упечатљива и вишеслојна. У том смислу Јованка Броз нам "прича" једну формалну посвећеност естетици кроз постовање модних радника, дизајнера, кроз кројеве, тканине и занатство као вазан сегмент у њеном јавном појављивању.

Та и таква прича само је прво поглавље на даљем "путовању" кроз оно сто је иза ње остало на увид публици и стручњацима који ће кроз кустоски, музејски и конзерваторски процес сагледати на најпрофесионалнији начин значај ове збирке.

Титов потпис као модни лого 

Отуда верујем да смо привилегивани појављивањем ове колекције у јавности и да она као таква свакако може бити предмет интересовања и за неке будуће генерације. Зато је важно да стартно сагледамо тај значај и посвећено наставимо да радимо на овој модној причи која ће нас, сигуран сам, увести у још многе друге модне приче , које чине модно наслеђе ове земље. На тај начин и ми одговорно преузимамо обавезу да поштујемо наслеђе као такво.

Јер наслеђе је аутентично и јединствено а самим тим и део нашег идентитета.

И за крај али не мање важно, сматрам да је овај мој летимичан и реторички осврт, на оно што је стилски остало за њима, можемо да након увида у колекцију Јованке Броз, дефинитивно кажемо да смо у прилици да сведочимо поставци етикеције и социјалистичког гламура који је само идеологијом могао бити назван по тој политичкој опцији.

Сваким другим или мало дубљим сагледавањем Брозови су, на неки начин, тадашњој држави били бренд попут иконографске Кока-коле у Америци.

У том смислу, зар вам Титов потпис и не личи на славно типографско решење најчувенијег пенушавог пића на планети, или сам ја баш као и Тито и Јованка гледао превише америчких филмова?

Зато је и важно да то и такво наслеђе буде сачувано и стављено на увид генерацијама након нас и да филмски закључим - to be continued (наставиће се).

Аутор је модни дизајнер.

број коментара 7 Пошаљи коментар
(петак, 24. сеп 2021, 10:27) - Rade [нерегистровани]

JOVANKA

Zasto je Jovanka Broz-Budisavljevic bila toliko godina u kucnom pritvoru?

(петак, 24. сеп 2021, 10:26) - anonymous [нерегистровани]

Nekad je bilo moderno i nestajanje u nepovratu......

tetka Broz je uhapsena 1945 godine.
Javljeno je .. Tada , Da je nestala u nepovratu..
Nikad vise . Nije vidjena u rodnom kraju na Majevici..
Znamo svi da jeste bila srpkimja..
Ne zna niko sta je bio on.....

(четвртак, 23. сеп 2021, 17:36) - anonymous [нерегистровани]

RE:Jovanka Broz

Svaka vam cast na komentaru,svaka rec stoji na svoje mesto. Bravo.

(четвртак, 23. сеп 2021, 16:03) - SN [нерегистровани]

Jovanka Broz

Ne razumem čemu sad tolika pažnja i interesovanje za Jovanku Broz?
Posle Titove smrti živela je kao pas, bez prava, bez penzije, a sad kad je umrla, sad je koristimo za neke opšte priče.

Zaslužila je za života da živi i umre kao Prva dama naše zemlje, šta god bilo ko mislio o Titu, ja ih poštujem zato šzo su bili na čelu moje zemlje.

Ako ćrmo i po nacionalnosti, bila je Srpkinja, i šta smo joj uradili.

Sad treba svi da se pokrijemo po ušima i ćutimo.

(четвртак, 23. сеп 2021, 14:13) - anonymous [нерегистровани]

Daaaa ....

Zahvaljujući Titu, Srpski narod polagano nestaje, a Srbija je u večitim problemima svake moguće vrste.

(четвртак, 23. сеп 2021, 13:35) - anonymous [нерегистровани]

Kad ti ne treba privatno vlasništvo

jer poseduješ celu državu, držiš u šaci živote dvadeset miliona ljudi, kad ti ne treba plata jer imaš sve besplatno, onda je najmanji problem da budeš modna ikona i da se šetaš zlatom okovan.

(четвртак, 23. сеп 2021, 13:09) - Slavko Petrov [нерегистровани]

Veština mogućeg

A zašto bi izašli iz mode ?
S kim da se upoređuju ? S Kučanom, janšom, Tuđmanom, Plenkovićem, Izetbegovićima, parom Milošević Marković ? Šalite se ?
Ja sam bio klinac u njihovo vreme, nisam se interesovao za politiku, ali vreme je pokazalo razliku u poimanju društva bez obzira na ideologiju.
U ono vreme živelo se relativno bezbrižno i s nadom, danas pak relativno beznadežno.
Za razliku od prvih moguće je su da potonji potomstvu ostavili pozamašan novac, ali su dugoročno zanemarili veći deo društava u kojima su delovali.
U ovoj komparaciji najrelevantnija deviza je dilema između biti i imati u kojoj je bračni par Broz jedini uspeo da ovu pomiri na srednjem nivou, u okviru dvadesetomilionskog društva. Do danas se nije pojavio niko ko bi slično uspeo ni na nižim nivoima.