Читај ми!

Нецоване завесе и мачка на прозору

Поглед кроз велики старински прозор моје дневне собе ми је почетак дана. Призор као из давних времена: предратна кућа, лепа али оронула, прозори са нецованим завесама, а на једном од њих је готово свакодневно мачка која сатима седи, лежи, спава, посматра...

У дворишту, које годинама посматрам је велико дрво поред мале летње кухиње и сто за двоје. Годишња доба дочекујем погледом у ту кућу и то двориште.

Ипак највише пажње посвећујем мачки и више пута дневно проверавам да ли је на прозору. За време изолације због коронавируса, мачка и ја смо се често гледале као да смо нешто слутиле.

Једног јутра је због изненадних обавеза моја рутина била нарушена. Из куће сам изашла рано ујутру, ролетне нисам подигла, нисам погледала ни двориште ни дрво ни мачку. Кад се вратим, помислила сам.

Међутим, кад сам се вратила, на прозору комшијске куће је уместо уобичајеног призора био велики пано са сликом зграде која ће на том месту бити изграђена.

Уместо породичне куће из тридесетих година прошлог века, биће изграђена петоспратна црно-сива модерна зграда. Почетак градње за два месеца.

У мом новом погледу без прозора са мачком, у коме само дрво чека багере и грађевинске раднике, је туга због неба које ће велика зграда да украде, због сунца кога више неће бити у нашем дворишту, због дрвета без кога ћу остати, због нестанка једне стварности која не зна за други идентитет. Због злочина против мог права на небо и сунце.

Није то ништа, каже ми пријатељ. „Ми смо се једног дана пробудили без кухиње и трпезарије која је пропала у градилиште до наше куће.“

У једном београдском насељу до пре десетак година биле су само породичне куће. Данас су на том месту само стамбене зграде са пет или осам спратова, а у уским улицама аутомобили паркирани са обе стране. Пешаци, маме са бебама у колицима, људи са кућним љубимцима,они који се враћају са пијаце са пуним цегерима, немају никакав избор осим да свакодневно постављају питање, докле овако?

Бивши власници кућа сада живе у новим становима. Сви имају исти поглед кроз прозор, гледају у комшијину собу или терасу.

Моји пријатељи, староседеоци једног веома цењеног насеља у Београду, већ две деценије живе у својој кући која чува успомене на познате београдске сликаре и писце, окружени стамбеним зградама због којих одавно немају ни сунце ни приватност. Нису имали снаге да се одрекну сећања и успомена и да уступе своју кућу градитељима новог времена.

Са једним саговорником, професором универзитета радила сам интервју у његовој дневној соби са погледом у зид новоизграђеног објекта. Некад смо из те собе гледали Храм Светог Саве и тај кадар нам је био много важан за емисију.

Лепши поглед купује се у новобеоградским насељима или на вишим спратовима било ког дела града.

А још лепши одласком из града.

На интернету сам пронашла специјалне самолепљиве три-де фолије за прозоре, са најразличитијим призорима: башта, шума,небо... не знам, можда постоји и поглед на кућу са мачком на прозору.

Сећам се да сам за емисију Час анатомије радила причу о проширеној реалности, која уз примену специјалних наочара и одговарајућих комјутерских програма кориснику омогућава да види све што жели.

Читава ова прича због једне куће која је већ срушена и ископано је неколико спратова за будуће гараже, а до пролећа ће и зграда бити завршена, тако да ћемо са комшијама моћи да се грлимо са тераса.

Бићемо заиста најближи једни другима, делиће нас свега неколико метара, осим што ће само ови на вишим спратовима имати сунце. Ови доле могу да купе три-де фолије или да примене проширену реалност, можда је то нови начин чувања прошлости у ери брзог грађења будућности.