Дигитална икона и звук загађеног ваздуха

Центар за промоцију науке (ЦПН) већ годинама посвећено ради на повезивању научника и уметника, подстиче њихову сарадњу и развој заједничких пројеката. Активности Центра су широј публици највидљивије током јединственог фестивала науке и уметности "Аrt+science", чије се пето издање управо одржало у Трсту, Београду, Линцу, као и у бројним виртуелним просторима.

Фестивал представља радове уметника и трансдисциплинарних пројектних тимова који се баве различитим темама у оквиру широке области вештачке интелигенције.

Централни догађај у Београду, изложба „Интелигенција I0“, одржан је од 1. до 14. септембра у Културном центру Магацин. Иако је првобитно планирано да главна тема изложбе буде вештачка интелигенција, а карактер поставке међународни, концепт је донекле прилагођен околностима наметнутим 2020.

„Фокус је са вештачке интелигенције ове године више померен према свету који нас окружује, али ова изложба није посвећена ни вирусу, ни епидемији, већ је посвећена нама и нашем доживљају, односно човековој перцепцији света у којем се налази“, рекао је за РТС Добривоје Лале Ерић, руководилац Сектора за међународну сарадњу Центра за промоцију науке. 

Уводни текст каталога Ерић отвара питањима: „Да ли напредујемо? Да ли испуњавамо снове наших предака који су маштали о блиствим, четвртастим градовима којима управљају и које воде невероватне машине? Да ли су опште разматрали да се најпре треба суочити са нашим невидљивим пратиоцима, најмањим од свих створења?“.

Могући одговори на та питања се могу потражити у радовима као што је "AI/VI", који је посвећен развоју вештачке интелигенције и њеним улогама у савременом друштву, аутора Сунчице Пасуљевић Кандић, др Александра Булајића, Ане Поповић, Исидоре Пејовић Благојевић и др Маје Максимовић, или различитим радовима уметника који су постигли значајан успех у светским оквирима, као што су Владан Јолер, Матео Пасквинели, Викторија Весна и Филип Костић. 

Дигитална молитва

На централном месту београдске изложбе уздизала се инсталација налик дигиталном иконостасу, на чијим екранима представе пулсирају и мењају се по сопственим, наизлед недокучивим правилима. 

То је „Дигитална молитва“ уметнице Кристине Тице, победнички рад "Аrt+science Lab" националне селекције за 2020. Рад успоставља везу између канонске структуре православне иконе и слике која је вештачки генерисана помоћу рачунарског програма. 

Говорећи о природи те везе, Кристина Тица за РТС објашњава: 

„Оно што ми доживљавамо као икону, поруке које она носи и структуру коју садржава кроз векове, је овде успостављено у један други контекст, други систем обраде, а то је рачунарска обрада података или нумеричких вредности унутар мреже пиксела. Заједничко за оба система јесу сетови инструкција на којима се заснивају, икона на препису преходно задатог обрасца, а дигитална слика на претходно задатом сету инструкција, тј. кодова“. 

Полазећи од ове аналогије, направљен је рачунарски програм и формирана база података од преко 4.000 дигиталних репродукција икона на основу којих рачунар учи да креира сасвим нову слику. 

Кристина наглашава да је то уједно и поступак којим се визуелизује невидљиво: 

„Tиме се донекле ослањамо на тезу Бориса Гројса који је приметио да и дигитална слика функционише као византијска икона, јер обе визуелизују невидљиво. У овом случају, ми покушавамо да визуелизујемо и процесе, машинске, рачунарске, који се обично не виде. Они алудирају на трансцедентно, али све је у ствари у кабловима, базама података...Кроз овај пројекат покушавамо да демистификујемо тенденцију да се сензационалистички пропагира нека нова истина или трансценденција коју ће донети вештачка интелигенција или дигитално доба, односно да критички преиспитујемо и идеју вере у технологију.“ 

Пројекат је реализован у сарадњи са Математичким институтом Српске академије наука и уметности, под менторством др Милоша Миловановића, који је забележио:

„Кристинина намера да демистификује вештачку интелигенцију води нас корак ближе мистици иконе. Примењујући статистичку методу на бројна и разноврсна правила која је опредељују, она потврђује да се икона ниуколико на њих не своди, већ – штавише – она представљају својеврсну иконографију подразумевајући стваралачко тумачење.“ 

На основу базе података од више хиљада дигиталних репродукција православних икона, програм учи да ствара потпуно нову слику, са коначним визуелним излазом који ствара AI икону 21. века.

Звук загађеног ваздуха

Током 2020. је настао и трансдисциплинарни рад „Аеросонар“, чији су аутори Ана Тодосијевић, Ана Анастасов и Марија Шумарац, уз подршку Александра Килибарде и др Бојана Кенига.

У питању је просторна аудио-инсталација која загађење ваздуха на макронивоу приказује у микроокружењу изложбеног простора, наглашавајући улогу човека.

„Ми смо желели путем просторно-звучне инсталације да прикажемо загађење ваздуха у Београду. Конкретно, у питању су актуелни подаци који се узимају и мере са мерне станице у општини Стари Град. Сваком параметру загађења ваздуха смо додавале звук, а сви они заједно чине мелодију“, истиче једна од ауторки, дизајнерка звука Марија Шумарац. 

Њена колегиница на пројекту, Ана Тодосијевић се присећа: 

„На самом почетку, покренула нас је, тада врло актуелна, тема загађења ваздуха. Људи су стално пратили параметре загађења преко визуелних апликација на телефонима. Сви смо гледали бројеве, загађење означено разним бојама, ангажујући чуло вида. Међутим, ми смо желеле да се то и чује. У ствари, с обзиром на то да загађење ваздуха можемо доживети готово свим чулима, осим слухом, то нам је био изазов. Као архитекту, одувек ме је занимао доживљај простора кроз звук, па смо Марија и ја сарађивале у том правцу, претварајући бројеве и научне податке у звук, који је човеку ипак приступачнији. Инсталација зато овако изгледа, донекле апстрактно, да би увукла посетиоца у простор, где ће он постати свестан одређеног односа према загађењу ваздуха и своје улоге у њему.“

Иако би се можда дало oчекивати да ће звук који означава загађење бити неугодан, боравак унутар инсталације то дематнује. 

„Утисак који звук оставља није непријатан, јер нама и није била намера да неког застрашимо, већ да наведемо на размишљање“, каже Марија Шумарац.

„Приказана ситуација је таква каква је, али ми смо ти који је можемо променити својим утицајем. Зато смо се позабавиле начином на који ће се тај звук мењати. Сама вредност променљивих параметара загађења ваздуха условљава и промену звука, али такође и присуство сваког посетиоца који прође кроз инсталацију мења звучну слику, јер су у њој сензори покрета који делују на звук. Значи, ми свакако својим утицајем мењамо оно што се дешава.“  

Ако се вратимо на питање с почетка „Колико напредујемо?“, по свему што се може видети на овогодишњм издању "Art+science", наука и уметност свакако напредују у правцу брисања граница између дисциплина, јер имају много тога заједничког. 

У том смислу, Добривоје Лале Ерић закључује: 

„Најважнија места за сусрет науке и уметности су у нама самима, односно у томе да се отворимо ка различитим сферама и могућностима, и разбијемо многе невидљиве баријере и предрасуде које нас затварају и усмеравају. Очигледно је колико су различити наука и уметност, али када се заиста урони у њих, могуће је увидети паралеле, блискости, стваралачку инспирацију и жеђ за сазнањем и открићима... Методологије су суштински различите, резултати такође, али унутрашњи мотиви и пориви да се нешто ново успостави или потврди –људски идентични.“

број коментара 1 Пошаљи коментар
(недеља, 20. сеп 2020, 14:49) - anonymous [нерегистровани]

Главни град!

У Србији, очигледно, једино Београд може да “одговори” овако јаком уметничком изазову, иако би јачи утисак оставио наслов Трст, Ужице, Линц! Људи би могли да помисле да се у културу улаже и ван Београда.