Ада Кале – Дунавска Атлантида

Мискин Баба, последњи емандски принц из 18. века старе династије Узбека из Бухареје, пошао је у свет да тражи острво које је видео у сну. Пут га је довео до Београда, а онда је кренуо низ Дунав. На три километра од Оршаве, у Ђердапској клисури, угледао је дивно место окружено водом, ушушкано између две обале. Било је то острво из његовог сна – Ада Кале.

Легенда каже да и данас Мискин Баба живи на њему, али не као богати принц већ као просјак. А острва одавно нема. Пре пет деценија, пре него што је пуштена у рад хидроелектрана, прво је расељено, а онда и потопљено. На месту где је некада било, над водом и даље лебди Мискин Баба и чува дух некадашњег острва. Кажу да га виде бивши становници Аде Кале и по њиховом казивању „он умива своју дугу браду, умачући је у сунчани одраз на води, правећи таласе, а онда је отреса и из ње пушта ветар“.

Ово је једина турска легенда везана за прошлост острва које је прелазило из руке у руку многих освајача и било стециште различитих цивилизација. Једна од легенди каже да су га походили Аргонаути који су трагајући за златним руном случајно упловили у Истар, односно Дунав. По другој је постојало још у време лепенске цивилизације која је живела на обалама Дунава. Острво се помиње и под именима Јернис, Ертја, Русаја, Церна. Херодот пише да је, краљ Озирис пошао за флотом дугих бродова, до послушних становника Еритреје, одакле није могао даље да плови због стена. Занимљиво је и веровање да се ту одмарао митски јунак Херкул који је брао свете маслине с намером да их однесе у Зевсов храм. Херодот описује острво као место пуно маслина и стада стоке.

И док се легенде и предања о острву вековима преносе с колена на колено, многи стручњаци истражују његову прошлост. Резултати тих истраживања, као и сећања људи који су ту живели, ретки писани трагови, старе фотографије, карте на којима је острво било уцртано, сведоче да су прва утврђења на њему подигли Римљани и да је у каснијим периодима, у 13. веку острво било под влашћу Мађара, у 15. веку Срба и деспота Стефана Лазаревића, а онда наизменично Аустријанаца и Турака, све до Првог светског рата када је припало Румунима.

Саан, Нова Оршава, Каролина, Острво Тврђава, Ада Кале само су нека имена острва које је било дугачко 1.750, а широко 500 метара. Налазило се на стратешки важном месту на Дунаву, у самом срцу Ђердапске клисуре, на каналисаном путу где је контролисана дунавска пловидба и постављена Трајанова табла, на месту које је удаљено 15 км од Трајановог моста и Кладова.

На сачуваним фотографијама и снимцима, направљеним из ваздуха, острво је подсећало на неман која је главу заронила у дунавске дубине. Претпоставља се да је цар Трајан почетком 2. века, своје римске легије пребацивао преко Дунава у Дакију, баш на месту где се налазила Ада Кале, начинивши мост од чамаца, са острвом као потпором у средини.

По мишљењу истраживача, острво је било насељено током 1. и 2. века, док је археолог Владимир Кондић изнео доказе да је на острву Ада Кале постојало римско утврђење које је било у употреби све до 6. века.

Мало је података из којих сазнајемо шта се дешавало после Римљана, осим да су пловидбу преузели Франци са Карлом Великим, а потом Авари и Хуни. Тек 1440. године, у жељи да се заштити од продора Турака, мађарски јунак Јањош Хуњади, код познатији као Сибињанин Јанко, почиње утврђивање острва. Остало је записано да су у периоду од 1441. до 1456. поред острва спровођени бродови који су вукли топове за напад на Београд. Тек падом Мађарске, након чувене Мохачке битке која се одиграла 1526. године, Турци су стигли у област Ђердапа и Гвоздених врата и заузели Аду Кале.

Доласком Турака острво постаје контролни пункт европске саобраћајнице Дунава, јер је главна трговина са Босфора, уместо Јадранским морем, ишла Дунавом за Београд. Медитеранска клима је погодовала гајењу егзотичних врста биљака, па отуда и прича да је баш ово острво постојбина маслине.

Због изузетног геостратешког положаја и медитеранске климе вековима је било повод за многе сукобе, нарочито између два царства – Аустријског и Османског. У четвртој деценији 18. века, када је острво било под влашћу Аустрије, а на предлог принца Еугена Савојског, гради се тврђава са пет кула, окружена шанчевима. Тврђава се звала „Каролина“ и била је издвојена на Алион брегу одакле је цар Јосиф Први посматрао борбу са Турцима.

Из богате историје Аде Кале посебно место има догађај из Првог српког устанка. Одмах по подизању устанка, београдске дахије са својим благом, пратњом и харемом побегле су на острво Ада Кале. То је био повод да Карађорђе пошаље Миленка Стојковића да погуби дахије. Ноћу између 5. и 6. августа 1804. године Миленко је са својим људима прешао на острво и посекао дахије.

Занимљив је податак да је на Ади Кале неколико векова живело турско становништво, чак и под аустријском управом. Међутим, о судбини острва одлучено је тек на референдуму одржаном 1921. године, када је становништво острва одлучило да припадне Румунији. Статистички подаци говоре да је пре изградње хидроелектране „Ђердап“ 1971. године, са острва исељено 36 породица које су се преселиле у Турску, Бању Херкулану, Оршаву или Турн Северин.

О постојању острва данас сведоче тврђава и муслиманско гробље пресељено на острво Шимијан, али и сећања на слатко од ружа, смокава, трешања и каранфила, на суџук, дуван, алву, ратлук, кафу и легенде. Многи га памте по трговини, по доктору Лакатошу, по управнику острва Али Кадрији, али и по догађају који се збио у Другом светском рату када је, последњи пут, са Аде Кале отворена ватра на брод „Витез“.

Данас, на српској обали као спомен постојања несталог дунавског острва сачуван је само сатни механизам са његове сахат-куле, који је седамдесетих година прошлог века красио зграду праховске царинарнице, да би после пресељења државних службеника у нове просторије, остао да са напуштеном руином сведочи о изгубљеном времену.

Пет деценија је прошло од како Ада Кале спава на дну Дунава, неколико километара изнад ђердапске бране, и из сна је не могу отргнути ни хук моћних бродских мотора који језде Дунавом, ни лупање бућке рибара који покушавају да ухвате неку залуталу моруну или јесетру из Црног мора, а ни нека неман попут шарана или водене виле које одвајкада господаре реком. Ада Кале, наша дунавска Атлантида, заувек је отишла у вечност, у легенду.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(среда, 27. мај 2020, 22:30) - Slavica Vujović [нерегистровани]

Kakva lepa priča

Još jedna profesionalno i nadahnuto napisana priča iz prošlosti ...hvala...

(уторак, 26. мај 2020, 23:54) - Mida [нерегистровани]

Odličan tekst

Odličan tekst.
Verujem da u Srbiji ima još ovakvih, istorijski vrlo značajnih, mesta o kojima se malo zna