Јевгениј Водолазкин: Санкт Петербург је опустео

Чувени, много превођени и често награђивани руски писац Јевгениј Водолазкин добро је познат нашим читаоцима. На српски језик су преведени сви његови романи: „Отимање Европе“, „Лавр“, „Соловјов и Ларионов“, „Авијатичар“ и „Бризбејн“. Код нас је објављена и књига Водолазкинових есеја „Дом и острво или инструмент језика“.

Водолазкин је доктор филолошких наука, проучавалац старе руске књижевности, полиглота. За сајт РТС-а каже како се руски свакодневни језик прилагодио пандемији ковањем нових речи – „самоизолација“ и „удаљонка“ (рад на даљину). У Санкт Петербургу у којем живи, каже, људи се придржавају препорука.

– Да, дужни смо да будемо код куће, то још није добило карактер закона, није ванредно стање, то је препорука. Када повремено погледам кроз прозор, видим да су улице скоро пусте, ретко неко прође.

Петербуржани су освешћени, слушају апеле, тако да наредбе нису потребне. Идемо само у најближу продавницу или апотеку, псе шетамо на удаљености од 100 метара од своје зграде, превоз је проређен... Панике нема, моји суграђани не губе људски лик, ни образ.

Како ви лично организујете дан, да ли је изолација удобнија за писце него за друге људе?

– Радим у „изолацији“ читавог живота и као филолог и као писац. Као специјалиста за древну руску литературу ишао сам у библиотеку, радио на рукописима, али ни тамо посао није био повезан ни са ким другим, а сада сам дошао, може бити до идеалне варијанте организације рада, окружују ме само моји ближњи. За мене ја такав начин живота доста уобичајен и удобан, да.

Између осталог писали сте и о болести, посебно у романима Лавр и Бризбејн. Да ли је могуће обрнуто, да ли је могуће створити вредну уметничку прозу пишући само о добром и лепом?

– Живот је сам по себи разнолик, али ако би се писало само о његовим лепим странама у то нико не би поверовао. Описивао сам и лепе и ружне ствари, физиолошки нелепе, болест, у Лавру посебно. Чак су ме питали – зашто описујете физиолошке детаље, зар не разумете да то није пријатно за читање? Реч о опису порођаја Устине када она рађа и умире.

Ја сам на то одговорио – верујте, ја се и сам довољно устежем, али када сам увукао себе у то блато и крв, са собом сам повео и свог читаоца и то је било неопходно. Када не би видели тај ужас, читаоци не би разумели зашто се Арсениј цео живот кајао, зашто није могао са буде спокојан, да се ослободи и обичних и унутрашњих суза.

Било би уметнички неуверљиво да она просто умире, а он осећа грижу савести. Да би се разумела дубина покајања мог књижевног јунака, било је потребно разумети дубину његовог греха и ужаса кроз који је прошао.

У Бризбејну отварате питања идентитета, немогућности бављења уметношћу, сложених породичних односа... Читаоцу дајете разлог да се замисли над сопственим животом. Колико је за разумевање романа важно да се читалац идентификује са његовим јунацима?

– То је главни мамац за било који роман. Ако се не идентификујете са јунаком, можете са стране да посматрате шта се дешава, али не успевате да осетите снажну емоцију. Снажна осећања произлазе из тога што можете да замислите себе у кожи јунака.

Мамац не даје обавезно аутор, он може да постоји и у читаоцу. Један читалац ми је рекао да у њему није било ничег што би могло резонирати са оним што се описује у роману, да на интелектуалном нивоу види да је то добро направљен текст, али да нема искуство које би дозволило његовој души да се на то одазове.

Ја веома добро разумем ту позицију, зато што дело није само текст, није само аутор, дело је и читалац. Дело постоји само у свести читаоца, оно не постоји апстрактно. Књига живи само приликом читања и зато се мења, са сваким новим читаоцем постаје нова зато што је перцепција сасвим другачија.

Шта препоручујете да читамо и гледамо у изолацији и зашто баш то?

– То одлучује свако за себе, мотиви су различити. Одређени психолошки тип људи жели да разуме шта се дешава и да то анализира. То су људи који сада читају ствари о катастрофама, о пандемијама... За њих је изванредна књига која је била популарна у мом детињству, Ишчезли свет Артура Конана Дојла, или Камијев роман Куга, затим Бокачов Декамерон, Пушкинове Мале трагедије, чак и мој Лавр, где је куга подробно описана.

Али постоји и други тип људи који не жели удубљивање, довољно им је оно што се дешава и „допунска куга“ им није нужна. Ти људи желе просто да се умире и они треба да читају лепе, добре књиге, најбоље књиге које су читали у детињству – Три мускетара, Робинзона Крусоа... књиге које у суштини усмеравају на мисао да ће на крају све бити добро.

Када је реч о филму ја бих гледао добре детективске филмове, волим старе детективске филмове. То није лоша, тривијална књижевност или филм, како је обично карактеришу.

Добра детективска прича је прича о томе да добро побеђује зло. Такве филмове људи не гледају да би сазнали ко је убица, већ им се допада када детектив, окренут леђима према вратима, каже – Уђите, Џонсоне, ја знам да сте то ви!

И он све зна од почетка, али због нас то решава док филм или књига трају. То су етички обично уверљиве и тачне ствари. То су Жорж Сименон, опет Артур Конан Дојл, Агата Кристи, Честертон и филмови и серије снимљени по њиховим делима. Лично волим немачки црно-бели филмски серијал из 60-их и 70-их зове се Дер комесар (Der Kommissar), гледао сам га у Немачкој и гледам га овде на интернету када сам у „неизбалансираном“ расположењу.

Када ћете објавити нову књигу?

– Свима желим да се све ово брзо заврши и да се сви врате својим животима. Ја ћу се постарати да сачувам „самоизолацију“ да бих завршио књигу која ће бити посвећена мојим омиљеним темама – историји и времену, великој општој историји и личној, породичној историји.

Бесмислено је да препричавам роман, нелинеаран је. За сада имам добар темпо рада и ако се не деси нека нова пандемија, књига ће бити објављена до краја ове, или почетком идуће године.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(субота, 04. апр 2020, 15:24) - anonymous [нерегистровани]

Ma kako je moguće?

Jedna Rusija da tako bude pogođena? Ma ne verujem. Ovaj radi za Zapad.
Rusija, koliko ja znam, nema ni jedan slučaj zaraze!!!