ТВ Театар: Лазар велики кнез

У суботу, 29. јуна у оквиру ТВ Театра подсетићемо се представе Лазар, велики кнез (текст Звонимира Костића, режија Небојша Брадић) која је на данашњи дан, пре тачно 30 година, премијерно изведена.

Представа Крушевачког позоришта припремана је и одиграна на Слободишту поводом обележавања 600-годишњице Косовског боја.

У Костићевом приступу вечној српској теми превагу нема ни Милош Обилић, неприкосновени лик у српској традицији, ни Кнежева вечера, чак ни мотив издаје, већ сусрет кнеза Лазара са пустињаком Ромилом, који је своје последње године провео у моравским крајевима.

Улоге: Бранислав Јеринић, Маја Димитријевић, Михајло Викторовић, Милија Вуковић, Зоран Карајић

број коментара 1 Пошаљи коментар
(недеља, 30. јун 2019, 15:37) - Marina Šinko [нерегистровани]

I posle 3 decenije...


Današnje generacije bi kazale:
„Brutalno!!!“

Izraz savremen, ali i potpuno adekvatan.
Jer u toj jednoj reči, upotrebljenoj da bi se iskazala fascinacija nečim, a da se ne „razblaži“ suvišnim – iščitava se mnogo toga.
Brutalno dobro, brutalno potresno, brutalno izmeštajuće, brutalno „kontrolisano derealizujuće“.
Vrhunski pozorišni režiser je onaj režiser koji nam, i bez namere, „izvede dokaz“ – da se suštastvena grandioznost realnosti ne mora, uvek i jedino, dočarati manifestnom grandioznošću u njenom prikazivanju.

Vrhunski pozorišni režiser je onaj režiser koji nas kroz krvavi boj provede, a da ni jednog trenutka u boju nismo bili; zahvaljujući kome vidimo svu žestinu borbe, doživimo svu strahotu raskomadanih tela, mozak nam rasparaju jauci i krikovi ranjenih - a da na sceni ni borbe, ni raskomadanih tela, ni krvi, ni ustiju koja ispuštaju krikove – ne bejaše.

Sa onoliko ljudi u postavci koliko je neophodno i upravo potrebno; sa scenografijom svedenom i, istovremeno, raskošnom u meri koja je jedina pristala onome što se htelo dočarati – uvučeni smo u sam vrtlog, sa jedne strane, rasapa ljudskosti, morala, čojstva i hrabrosti, a, sa druge, trijumfa istih tih moralnih univerzalija.

Bitka, u mnogo čemu i u dugom vremenskom periodu, jedna od odrednica buduće sudbine čitavog jednog naciona; koja je kroz vekove buduće od njenog događanja protekla mnogim krvotocima, i uvek pomalo promenila genetski zapis – magijom „režiserskog postupka“ – i bez svoje eksplicitne prisutnosti je, tada, posle ravno šest vekova, uletela, ponovo, pravo u srca, umove i krv gledalaca.
A zahvaljujući tehnici, desilo se to i danas, posle ravno šest vekova i tri decenije.

Ako ti – kad izađeš iz pozorišta, ali i iz same magije pozorišta, bila ona ostvarena i snimkom nekadašnje predstave – ne treba vremena da se vratiš u svakodnevlje – kao da u pozorištu nisi ni bio, kao da tom magijom nisi ni dotaknut...

A posle izlaska iz ove predstave, iz njene elektronske prezentacije, čak – potrebno je dobrano vremena za vraćenje svakodnevlju.

To, upravo to – publici podari vrhunski režiser.
I to, upravo to, ta sposobnost ili nesposobnost, da u tom segmentu vremena gledaoca prenese u druge prostore, druga vremena i druge živote – čini nepremostivu razliku između maestralnosti i osrednjosti pozorišnog režisera.

A ovom predstavom, pozorišni režiser Nebojša Bradić je već početkom svoje, kasnije izuzetno bogate i uspešne karijere, nagovestio tu svoju, samo retkima datu sposobnost – da nas odvede, dovede, uvede... u druga vremena, u druge svetove i živote; da nas uvuče u vrtloge van nas i izazove neke druge u nama.

I kad izađemo iz njene magičnosti – moramo da zastanemo, da uzmemo vazduh, da široko otvorimo oči i dobro pogledamo oko sebe... da bismo shvatili gde smo i šta je realnost; i da tek tada, polako, počnemo da se oslobađamo „kontrolisane derealizacije“.

Brutalno izmeštajuće – ali nužno.
I brutalno katarzično – a tim neophodnije.
I baš kao takvo – kvalitet bez kojeg je ne samo pozorišna umetnost nemoguća, već i svakoja duhovnost, a bez nje – i život sam.

Brutalni naklon, Nebojša Bradiću!