Ексклузивно: Не говорим јапански

Ићи у Јапан за мене је увек велика радост. Дружити се са Јапанцима је посебно умеће и необично искуство. Они чувају своју традицију, а у исто време су интригирани изазовима Запада. Јапанци се сналазе и у једном и у другом.

Боравећи у Токију неколико дана, Мира Адања-Полак је бележила све оно што и камера, возила се подземном железницом, куповала на пијаци, заустављала пролазнике говорећи да је дошла из Србије, и све то без знања језика. Да ли је могла да се споразумева?

Интуиција и добра намера у томе помажу. Ако поштујете и разумете једну земљу, показујете добру намеру и поштујете правила средине у коју сте дошли, све је могуће. Ова необична репортажа је трагање за различитостима и сличностима међу људима.

Колико емоција исказана мимиком или гестом може да замени незнање језика? Да ли се може живети са различитостима? Ипак, морате да поседујете аутентичну емоцију.

Водимо вас у ресторан, на пијацу, у цвећару; шетамо у жељи да видимо Токио на неки нови начин. Посећујемо један храм, чекамо да чујемо каква нас будућност чека. То Јапанци често раде одлазећи у храмове, видећете како.

Да ли су Јапанци затворени, да ли су стидљиви или само мало другачији? Волела бих и трећи пут да одем у Јапан, али тада ћу бар знати коју реч на јапанском.

 

број коментара 0 пошаљи коментар