Ексклузивно: Ђавољи подрум

Чиле је земља Јужне Америке која је препознатљива по вулканима, бакру и винима.

А видети активни вулкан изблиза прави је доживљај, јер вулкан делује као нека планина, али  боравити у местима где људи живе око вулкана је потпуно различит доживљај. Становници тих малих места вулкан гледају стално - виде када се дими и верују да се неће баш њима догодити да он проради и избаци лаву.

Управо на тим просторима су и најбољи виногради у свету и зато су домаћини желели по сваку цену да ме управо ту доведу и искажу своје амбиције да чилеанска вина могу да престигну француска.

Тако сам се и нашла у граду Пирке, где ме један од највећих стручњака за вина Марсело Папа води у "ђавољи подрум" и прича ми причу као детету о ђаволу који је у том подруму живео. Ту се још увек чува вино које ђаво никада ни са ким није хтео да подели.

Кажу да добро вино зависи од количине сунца које виноград добије током године, а Чиле је окупан сунцем велики део времена.

На имању Дон Мелчора сазнајем како се некада живело у Јужној Америци. Ту је делимично и сачуван сан о животу по хацијендама, где је све опуштено, где нико нигде не жури, где нема трзавица и стреса. Ту срећем највеће светске енологе, који  ми говоре о својој посвећености. Упознала сам тако Колумбијца који је дошао у Чиле пре много година када је све било нетакнуто и дивље и тада купио земљу за мале паре, а данас, продајући је део по део, добро живи.

Посетила сам припаднике народа Мапуче у градићу Пукон, испод активног вулкана. Они су први дошли у овај део Јужне Америке и покушавају да сачувају нешто од свог идентитета.

Чиле је још увек подељен на оне који су више волели Пиночеа и оне који су више волели Аљендеа. Тражимо шта је остало из тог времена. Људи се, кажу, нису много променили. Срдачни су и насмејани, и скоро да су навикли на сталне земљотресе.

Осамнаест сати лета да би видела нешто различито и другачије уверава ме да је глобализација стигла и до Сантијага. Град прави европски, а тако сам далеко. Главна улица као и у свакој европској метрополи. Морала сам да зађем дубље у земљу како бих осетила оно о чему слушамо када нам говоре о Јужној Америци.

број коментара 0 пошаљи коментар