Ko još traži idealnu vlast

Postoji li idealna država? Nemački istoričar Aleksander Demant (1937) opisuje kako su generacije antičkih mislilaca krenule u potragu za savršenim političkim uređenjem, da ga nikad ne nađu. U novom proširenom izdanju Demantove knjige "Idealna država. Političke teorije Antike" (Izdavač Böhlau, 2019) čitalac prati kako je od starina podizana kuća države i prava u kojoj žive i moderne generacije. Onaj ko danas kreće u potragu za idealnom vlašću, zaključuje Demant, taj je slučaj za policiju i službe zaštite ustavnog poretka.

Aleksander Demant (Alexander Demandt) je specijalista za Antiku. Predavao je staru istoriju na fakultetima u Berlinu, objavio tridesetak dela o temama kao što su bolest i pad Rima, uporedna ustavna istorija antičkih država, monografije o Keltima i Nemcima, o Aleksandru Velikom, Pontiju Pilatu i Marku Aureliju.

Karakteristika svih njegovih knjiga je negovanje žive veze između onog što je bilo i što je danas; na jednoj strani ironija pomešana s tugom jer i danas ponavljamo iste greške, na drugoj neskriveni ponos da smo daleki potomci generacija koje nikad nisu prekinule potragu za savršenom politikom, najboljim sistemom i najpametnijom državom. Nikad, čak i onda kad su shvatili da toga nema.

Takva je i njegova poslednja knjiga o antičkim teorijama idealne države i njihovom dugom životu u formalnim rešenjima našeg vremena – hronološki uređena, petsto strana teška, podeljena u 15 poglavlja od Homera do Justinijana Velikog, ili od osmog veka pre, do šestog veka posle Hrista i onda sa velikim skokom do današnjeg i modernog.

Uostalom, sve je antičko nasleđe, samo su apsolutizam i nacionalizam "naši", rođeni s naše strane istorije.

Demant: "Ako je Antika škola Evrope, onda je, kao i u svakoj školi bilo dobrih i loših učitelja, boljih i gorih đaka. Pitanje da li je uticaj Antike na nas razlog da slavimo ili žalimo, nema mnogo smisla. Argumenata ima dovoljno s obe strane. Zadatak istoričara je samo u tome da pokaže kako su svi kasniji išli u šegrte kod starine: i apsolutisti i demokrate, i imperijalisti i fašisti, i komunisti i liberali."

Šaptači demokratije

Za sve probleme koji se danas pojave u funkcionisanju modernih društava, obično se čuje samo jedan odgovor – više demokratije, i stvar će biti u redu. To ne bi bilo tako problematično, kad bi postojao jedan tip demokratije, koji se, sa malim varijacijama, može primeniti na svako progresivno društvo.

Za nevolju, postoje dva tipa demokratije, oba istorijski legitimna, teoretski obrađena, u praksi isprobana i napuštena davno pre nego što je Rim postao carevina 27. godine pre Hrista.

Te dve staro-nove struje Demant deli na radikalnu demokratiju i umerenu demokratiju.

Radikalna - paralelno se upotrebljavaju i termini totalna, totalitarna – stavlja primat na jednakost unutar zajednice i državnu moć. Kao koncept je rođena u krilu sofističke filosofije u petom veku pre Hrista.

U kombinaciji ozbiljnog i anegdotalnog, Demant opisuje Protagoru i ostale sofiste kao zabavnu, duhovitu, u posledicama opasnu grupu mislilaca koja je pokolenja usrećila relativizmom.

Pravo je ono što nekome izgleda kao pravo. Ljudi su jednaki, osim kad nisu. Nasilje i zakon, moć i pravo su po potrebi jedno isto. Time se dijalektička misao zauvek uselila u civilizaciju.

Ko još u školi nije čuo Protagorinu "homo mensura" rečenicu, onu da je "čovek mera svih stvari"! Ako je nije čuo kao Protagorinu, sigurno jeste kao Marksovu.

Upravo je "homo mensura" tačka gde se sofizam pretvorio u šarlatanstvo, smatrao je Platon, Protagorin savremenik (Platon rođen 428, Protagora umro 411).

Platon: "Da je Protagora došao na svet kao punoglavac i da je drugim punoglavcima objasnio kako je punoglavac mera svih stvari, to bi i punoglavcima laskalo isto tako kao što je i ljudima."

Za Platona je Bog mera svih stvari. Ali ni Platon nije bez greške, jer je on, tražeći idealnu državu, stvorio pojam diktatorske, totalitarne misli, te "čitavoj Evropi udario maler loše vladavine".

Druga demokratska struja bi bila umerena demokratija, ona koja stavlja primat na slobodu građana i kontrolu vlasti, u savremenoj terminologiji bi se reklo liberalna demokratija.

Već do početka Helenizma sa Aleksandrom Velikim, antičke zajednice su isprobale sve moguće varijante državnog uređenja i posedovale solidnu teoretsku predstavu o dobrim i lošim stranama svake od njih.

Monarhija boluje od časti i počasti, pa lako prelazi u tiraniju. Aristokratija boluje od moralne superiornosti, pa lako prelazi u oligarhiju. Oligarhija boluje od novca, pa se lako pretvara u plutokratiju. Demokratija boluje od nezasitne slobode, pa se lako pretvara u anarhiju.

Odmah je jasno šta su i takvi zagovornici "umerene" demokratije kao Aristotel, ili propagatori "totalitarne" kao Platon zamerali demokratiji u celini: nezasitnost slobode.

Ako su slobodni svi u svemu, onda nije slobodan niko. Totalna sloboda rađa totalno nasilje - dovoljno je pogledati primere Vajmarske republike, Staljina, Napoleona, Kromvela, ili Cezara. "Platona to ne bi čudilo", kaže Demant. Rekao bi, pa jesam li vam govorio!

Demant: "Najveći broj filosofa se može razumeti preko jedne ključne reči. Za Heraklita je to dijalektika, za Sokrata ironija, za Platona ideja, za Aristotela sredina, zdrava mera stvari."

To nas dovodi u samu srž problema s današnjom demokratijom. Ona je, prema Demantovoj dijagnozi postala "nezasitan pojam". Ne nalazi meru – ili se u idealima sprži na suncu, ili u trulim kompromisima razbije o zemlju.

Evo primera iz najnovije prakse. Manfred Veber, dogovoreni i predviđeni novi predsednik EU Komisije je izjavio da, ako na to mesto bude izabran glasovima Orbanovog Fidesa, on odustaje od funkcije, jer ga to onda moralno kompromituje. Orban je odmah uložio veto na Veberov izbor. Ne samo on, i Poljska, ali sad gledamo mađarski slučaj.

Nakon Vebera, Evropski savet, konkretno Makron, predlaže Ursulu fon der Lejen za šefa Komisije. U glasanju u Evropskom parlamentu, ona je prošla sa tesnom većinom od devet glasova, pri čemu je svih 12 poslanika Fidesa glasalo za nju.

Odjednom, u pola sata, list se okrenuo, pa Fides više nije moralno dno evropske politike, već se slavi kao spasitelj evropske demokratije!

Ta epizoda je moralno tako kompromitovana, da prljavije ne ide. Stari sofist Protagora bi rekao, svaka čast potomci, tako se radi da se dobije ono što se hoće! Pravna država, ramponirano pravo, liberalna demokratija, totalna demokratija, slobodna štampa, okovana štampa, ukrajinski Krim, albansko Kosovo, sve je to u redu, jer je sve relativno!

Od pametne države do pametne bombe

Republički, imperijalni i hrišćanski period Starog Rima zauzima negde trećinu knjige. Tu dolazi do izražaja sva veština autora u upotrebi hronološkog ključa kao stilske metode. Spomene se Rim, i čitalac na licu oseti povetarac modernog vremena, seti se novina od prošlog meseca.

Sa Filipom i Aleksandrom Makedonskim dolazi kraj gradskih državica-polisa, a počinje vreme teritorijalnih. Od njih, do rimskog i germansko-rimskog carstva prolaze vekovi, ali u knjizi se to čita kao jedna linija koja svoj praktični izraz danas nalazi u samorazumljivom osećaju Sjedinjenih Američkih Država.

Ideja civilizatorske imperije dobrih namera ušla je u evropsku političku teoriju iz Knjige Danijela, starozavetnog poglavlja nastalog, verovatno, sredinom drugog veka pre Hrista.

U toj prvoj Apokalipsi, čiju formu posle preuzima i hrišćanska Jovanova, prorok Danijel tumači teoriju četiri carstva. Posle četvrtog, dolazi parusija, božja država, ali tu za sada nema novih informacija.

Priča je sledeća: Vavilonski kralj Nabukodonosor je sanjao divovsku statuu sa glavom od zlata, prsima i rukama od srebra, stomakom od bronze i nogama jednoj od gvožđa, drugoj od gline. Da bi shvatio smisao sna, kralj je naredio da mu se dovede učeni jevrejski rob Danijel, koji mu san interpretira kao smenu četiri svetske imperije.

Kada hrišćanski mislioc Avgustin na prelazu iz četvrtog u peti vek preuzima Danijelovu religioznu metaforu i transformiše je u aktivnu državnu misao, tri carstva su već prošlost - zlatno (vavilonsko), srebrno (persijsko) i bronzano (grčko). Samo je još rimsko stajalo, na nogama od gvožđa i gline, jedinstveni primer moći i slabosti, snage i opreza, upornosti i popustljivosti.

Onako kako su franačka i germanska carstva u nastavku obukla rimsku tradiciju kao odelo, tako su Avgustinovu predstavu o "četvrtom carstvu" preuzeli srednjevekovni teoretičari, a pod njihovim uticajem i kasniji. Ne treba zaboraviti da je Sveto rimsko carstvo nemačke nacije formalno postojalo do 1806. godine!

Ako političke sisteme gladamo kao simboličke sisteme, tu se, od Danijela, stvar nije mnogo promenila, jer još uvek živimo u "četvrtom carstvu". Ali taj religiozni argument je više refleksni i nesvesni, nego što bi danas imao konkretnu snagu. Ono što je važnije je da su u međuvremenu Sjedinjene Američke Države preuzele tradiciju "četvrtog carstva" kao svetovnu, civilnu religiju.

Čak i da nije tog eshatološkog argumenta, tu je živi osećaj SAD da one sebe zaista shvataju kao modernu reinkarnaciju Rimske imperije – od duha nacionalnog Ustava, arhitektonskih toponima (Kapitol kao središte vladinih institucija), deifikacije ranijih predsednika (Vašington, Linkoln) i neugaslog zahteva za statusom jedine supersile.

Do Starog Rima, primat antičke državne teorije su bili unutrašnji red i pravila zajedničkog života. O ponašanju prema drugim državama, o ratu, miru, međunarodnom pravu se malo razmišljalo.

Rim je to okrenuo. Demant: "Njihovo zadovoljstvo nije bilo ko će pobediti na Olimpijadi, ko napraviti najsjajnije proslave, ko posedovati najbolju umetnost, već ko će biti prvi i najmoćniji među narodima.

Dok su Platon, Aristotel, Isokrates upozoravali da se ne šire teritorije, da je samo malo lepo, savetovali protiv hegemonijalnih saveza – Rimljani su želeli baš to!"

Logično, Rimljani su morali da se pozabave ratom i teoretski.
Rat su podelili u tri vrste: sveti rat – religiozan, okrutan, borba dobra i zla; agonalni rat – protiv konkurenata, fer, s merom, neka vrsta sportskog takmičenja za slavu; i pravedan rat, bellus iustus – rat poduprt pravom, aktima, racionalnim argumentom, smislom, uvek reakcija, nikad akcija.

Demant: "Agonalni rat kao predstava o svežem veselom ratu nikad nije zaživeo među Rimljanima. Činilo im se to previše lakoće u jednoj teškoj stvari. Njihov domen je bio takozvani pravedni rat, zbog čega su uvek pazili da imaju razlog za rat - "pro salute" su se borili kad bi ih neko napao, "pro fide" kad bi nekom savezniku hrlili u pomoć. Većinu ratova Rimljani su vodili pro fide (...) i tako se, sve hitajući u pomoć saveznicima, raširili preko celog sveta. Ciceron je govorio, svetska imperija je rođena iz defanzive!"

Kroz pravni mehanizam bellum iustum, Rimljani su sebe doživeli kao vaspitnu snagu civilizovanog sveta, što je kasnije preuzeo hrišćanski srednji vek i vodio dalje. Ali, kaže Demant "belicizam, teorija o edukativnoj svrsi rata nije ovde moja tema."

Šteta, jer se upravo NATO intervencija protiv Srbije 1999. pojavljuje kao primer belicizma, rata u "vaspitne" svrhe.

Četvrta imperija, ustala sa ruševina Antike, putuje po svetu na krilima pravednog rata i pametnim bombama pronosi kompromis između svetog i agonalnog principa, između realnog egoizma i idealističkog altruizma.

Tamo gde pravo nije dovoljno, bešavno se prelazi u mustru modifikovanog svetog rata, "zato što je razlika između prava i kršenja prava u moralnom smislu mnogo manja nego razlika između dobra i zla".

Upravo to se dogodilo u Srbiji 1999 – NATO, predvođen Sjedinjenim Američkim sržavama u stilu antičkih hegemonijalnih simahija, transformisao je sistem pravo – nepravo u etički kod dobro - zlo i tako krenuo u napad. "Smart state" je postala "smart bomb".

Heraklit, naš savremenik

Koliko god intenzivan i akademski, zahvat Demanta u istoriju je napisan živim literarnim stilom, koji u epizodama razvija fascinaciju legendi i fantastike. Na kraju krajeva, kad se uzme u obzir da je sa padom Rima 476. nestalo devet desetina grčke i latinske literature, ličnosti Antike za nas često i nisu više od likova iz bajki.

"U vremenu Persijskih ratova, pre dve i po hiljade godina, tamo u gradu Efesu živeo je Heraklit". Tako Demant počinje prikaz državne teorije presokratskog filosofa Heraklita, rečenicom koja razvija sličnu čaroliju kao ona kojom Tolkin otvara priču o Hobitima: "U tunelu, ispod brega, tamo je živeo Hobit".

Autor je epizodu o Heraklitu obradio u takvoj kombinaciji visokog naučnog stila, litararne poetike, životne surovosti i ponora ljudske prirode, da zaslužuje da se ovde skraćeno prepriča.

Dakle, u vremenu Persijskih ratova, pre dve i po hiljade godina, tamo Efesu živeo je Heraklit. Poticao je od starih jonskih kraljeva i imao pravo da na odeći nosi borduru purpurne boje.

Persijski kralj Darije je čuo o njegovoj mudrosti i došao da ga pita za savet, ali Heraklit nije imao vremena. Zbog njegove nadmene i odbojne prirode, sugrađani su prezirali Heraklita. Bio je pametan, ali tako naporan!

Heraklit je bio protivnik demokratskog uređenja i govorio da države ne zaslužuju da se njima dobro vlada, jer su ljudi loši. Pisao je u metaforama, na primer: "magarcima je milije seno od zlata", "svinja se kupa u blatu, kokoš u prašini", "ljudi su stoka kojoj su samo puni stomaci na pameti", ili "što pas ne zna, na to laje".

Na kraju se Heraklit povukao u Artemidin hram i igrao sa decom. Efešani su ga gledali kao čudo, ali on im je odgovarao da je bolje igrati se sa decom, nego politizovati s budalastim odraslima.

Onda mu je i dece bilo dosta, pa je otišao u šumu i živeo od biljaka i korenja. Star, bolestan, vratio se u grad i umro ispod tezge na pijaci u Efesu, a njegovo telo su pojeli psi. Bilo je to oko 510. pre Hrista.

U grupu literarnih epizoda čija poetika zavodi na čitanje čak i u hladu neke mediteranske plaže, spada i moralka o Sibarisu, gradu u Tarantskom zalivu, koji je stajao na dnu italijanske geografske "čizme", tamo gde se svod đona spušta prema prstima.

Kad konji kolo zaigraju

U sedmom veku pre Hrista je Sibaris bio najmnogoljudniji grad onog što je danas Italija. Sibari su bili bogati, razmaženi, navikli na luksuz.

Nosili su odeću od najfinije mileške vune, ogrtače od purpura, zlatne ukrase u kosi, a kad su jahali oblačili bi uniformu boje šafrana. U kućama su imali parna kupatila, po gradu se vozili udobnim kočijama, mrzeli galamu, tako da se u gradu nisu smeli držati ni pevci.

Sibari su živeli za slavlja. Festivalilo se od zalaska do izlaska sunca, voda se dovodila vodovodom, vino vinovodom, a kad bi im bilo dosadno terali su invalide i patuljke da im plešu.

Najbolji kuvari su slavljeni kao olimpijski pobednici, pa bi godinu dana držali licencu za nagrađene recepte i ubirali rojaliti. Kanalizacije nije bilo, ali je zato svaki gost morao da donese noćnu posudu sa sobom.

Osim galame, Sibari su mrzeli i promene. Sigurno, smatrali su da nepodnošljive zakone treba menjati, ali onaj ko daje predlog je morao da nosi omču oko vrata – ako bi mu narodna skupština odbila zakonsku novelu, omča bi se zategla na kraju parlamentarne procedure. I tako su, kaže Demant, zakoni u Sibarisu promenjeni samo tri puta.

Toliko dekadencije nije moglo da završi dobro. Sef Telis, sibaritski demagog sa imenom kao da je izašlo iz Lukasove filmske serije "Rata zvezda", konfiskovao je imovinu pet stotine najbogatijih građana i proterao ih.

Oni su otišli u susedni Kroton i tamo sedeli na trgu na svojim zavežljajima i smotuljcima, izbeglice iz bogatog Sibarisa.

Jednog momenta je Telisu bilo dosta te negativne propagande, pa je tražio od Krotonaca da mu ih izruče da ih sve pobije, ali Krotonci su se držali zakona o azilu, pa im je Sibaris objavio rat.

Kad je moćna sibaritska konjica krenula u juriš, Krotonci su iz pasa izvadili frulice i zasvirali, a kako su sibaritski konji trenirani uz muziku, zbacili su jahače i zaigrali.

Polja su se sjajila u bojama šafrana i maka. Sedamdeset dana su Krotonci ubijali i palili po Sibarisu, na kraju su preko ruševina preusmerili reku i tako uništili grad proždrljivaca, mekih jastuka i nokšira. Bilo je to oko 510. pre Hrista.

Ako je uopšte tako i bilo – jer ni sam Perikle nije bio siguran, kad je nekih sedamdeset godina kasnije, u želji da se oslobodi sibaritskih izbeglica, poslao najbolji tim atinskih arhitekata, graditelja i filosofa da obnavljaju Sibaris pod novim imenom Turij.

Ali, kako Demant poručuje čitaocu, od toga da li je nešto izmišljeno, važnije je pitanje zašto je izmišljeno, i to tako dobro izmišljeno da se pamti već stotinama i hiljadama godina.

Njegova knjiga o potrazi za nepostojećom formom idealne države je hibridni biser arhivalne, teorijske i popularne književnosti. Svako ko bi se poduhvatio prevoda i štampe na srpskom jeziku, obogatio bi ponudu političke literature.

broj komentara 1 pošalji komentar
(nedelja, 21. jul 2019, 22:37) - anonymous [neregistrovani]

Prevod

Molim gospođu Knežević da se zauzme za prevođenje ove kjnige na naš jezik, možda će biti inresenata među našim poznatim izdavačkim kućama.