Goraždevac i Peć, gde je Srbima i Albancima samo muka zajednička

Jedan autobus dnevno, 375 kilometara, oko devet sati vožnje okolnim putem, toliko deli Goraždevac od Beograda. Na taj put kreću oni koji su sa Kosova izbegli, a ono ih stalno doziva. Među njima i ja.

Putnica sam na relaciji Goraždevac–Kraljevo–Beograd već dvadeset godina. Rođena sam u tom mirnom selu koje je imalo 5.000 stanovnika i nisam mogla ni da zamislim da će za dve decenije taj broj pasti na 700 ljudi i, možda, ostati bez ijednog.

Priprema za put počinje nabavkom onoga što se tamo ne može kupiti, pa se sa prepunim torbama okupljamo na dogovorenim zborištima od Beograda do Raške.

Autobus svake noći polazi sa Glavne autobuske stanice u Beogradu. Pre nekoliko godina o polasku bez pratnje Kfora, koji bi nas čekao u Kosovskoj Mitrovici, nije bilo ni govora. Sada je njihovo odsustvo uobičajeno.

Ako potičete sa Kosmeta, u autobusu lako pronađete rođaka ili vezu sa ostalim saputnicima.

"A čija si ti?" – pitanje je sa kojim se susrećem svaki put kad krenem za Goraždevac.

Onda počinje razgovor. Rasejani po Srbiji, željni razgovora sa rodbinom, nekadašnjim komšijama i poznanicima, saznaju ponešto o nastalim promenama – ko se udao, oženio, preminuo, prodao imanje i odselio se.

Ibarska magistrala odmiče uz zvuke starih kosovskih pesama koje dopiru sa radija. Vadi se hrana, kafa...

Opuštena atmosfera polako nestaje kako se približavamo Kosovu i Metohiji. Ne znamo šta nas čeka na Jarinju, posebno od ulaska u južni deo Kosovske Mitrovica do samog prilaza Goraždevcu.

Poslednje kilometre pre administrativnog prelaza putnici  koriste da se jave porodici i prijateljima dok još ima srpskih mobilnih mreža.

Dve kontrole, dve lične karte 

Za prelazak je dovoljna lična karta. Sa srpskom kontrolom retko ima problema, uglavnom se rutinski prolazi. 

Baka koja sedi preko puta mene već je u grču. U očima joj možete pročitati tugu, s knedlom u grlu premešta lična dokumenta iz ruke u ruku.

Na poziv srpskog policajca da putnici pokažu lične karte odgovara: "Imam i srpsku i albansku, koja Vam treba?"

Primećujem blagi grč i na licu policajca. Okreće se ka baki i kaže da on zna za samo jednu državu - Srbiju i da mu, osim srpske, ne treba druga lična karta.

Baka skrušeno odgovara: "Ja ništa nisam skrivila, samo želim da stignem kući u Osojane."

"Svaka vam čast, i to dočekasmo, maltretirate stare i nemoćne", dobacuje jedan putnik.

Prilazi policajac koji je kontrolisao drugi deo autobusa, staje pored kolege i kaže: "Da li znaš kako izgleda život u enklavi? Bar ih ti poštedi neprijatnosti."

Uzima ličnu kartu od kolege i, uz izvinjenje i osmeh, vraća je baki.

"Ma šta se izvinjavaš, svašta sam izdržala, pa ću i ovo. Vraćam se u rodno mesto da u njemu provedem poslednje dane i da, kad za to dođe vreme, počivam pored muža i sina", kaže ona, gledajući u oči jednog pa drugog policajca.

Oni pognute glave napuštaju autobus uz "laku noć i srećan put".

Gledam u baku kojoj su dokumenta i dalje u rukama, spremna.

Nekoliko metara dalje sledi prvi kontakt sa kosovskim institucijama – kontrola kosovskih policajaca i službenika.

Obraćaju se na srpskom, a ponekad i na albanskom i srpskom jeziku. Desi se da ponekog izdvoje iz grupe – slede pretres i oduzimanje prtljaga, pa čak i privođenje pod optužbom da je počinilac zločina.

Tako je bilo u slučaju Zorana Đokića, raseljenog iz Peći, koji je 2. februara uhapšen na Jarinju, i sproveden u taj grad. Raste napetost i sumnjičavost putnika.

Ulazi mršavi policajac, ovaj put nam se obraća samo na albanskom. Ne razumem šta priča, ali po reakcijama saputnika pretpostavljam da nam traži dokumenta.

Prolazi pored nas, sakuplja lične karte, izlazi iz autobusa i odnosi na proveru. Nozdrave mi golica opor miris parfema koji je ostao za njim.

Vraća se desetak minuta kasnije, prolazi pored nas bez reči. Staje kod vozača, priča sa njim. Svako duže zadržavanje povećava osećaj neizvesnosti. Putnici koji znaju albanski pokušavaju da čuju o čemu razgovaraju.

"Nešto se dešava čim nas ovoliko drže", kaže čovek koji sedi ispred mene. "Ne galami, i ne izazivaj", opominje ga supruga.

Razgovor vozača i policajca traje još nekoliko minuta, zatim izlaze i otvaraju gepek. Na trotoaru su se našle torbe putnika iz kojih su izvadili – ulje, šećer, krompir, brašno...

Putnici negoduju, ali su svesni da se procedura mora poštovati.

Jedan od putnika pokušava da izađe, ali mu policajac poručuje da se vrati u autobus.

"Šta smo dočekali", mrmlja sebi u bradu i nervozno u rukama okreće nezapaljenu cigaretu.

Nakon kontrole torbi koja je trajala dvadesetak minuta, vozač i policajac ulaze u autobus i vraćaju nam lične karte. Policajac koji nam se obraćao na albanskom izlazi iz autobusa uz reči: "Srećan put".

"Sad znaš srpski", dobacuje mu neko iz autobusa.

Neki putnici pokušavaju da saznaju od vozača o čemu je razgovarao sa policajcem. 

"Rutinska kontrola", odgovara kratko.

Nastavljamo dalje. Putnici i dalje komentarišu. Vremenom su sve tiši. Neki su zaspali, a neki utonuli u misli.

Od prelaza na Jarinju prate nas oznake srpske države sve do stajališta autobusa u severnom delu Kosovske Mitrovice. Oduvek je bila naseljena Srbima.

Pre 1999. kroz Kosovsku Mitrovicu smo potpuno slobodno i bezbedno prolazili, narod je bio izmešan. Sada je to podeljen svet. Čak i ta prividna sloboda i bezbednost do stajališta autobusa u severnom delu tu i prestaje.

Pravimo kratku pauzu i nastavljamo kroz najneizvesniju deonicu – južni deo Kosovske Mitrovice.

Vozači biraju sporedne uličice, gde noću skoro i nema sveta – sve spava. Samo su nama putnicima širom otvorene oči. 

Svašta se tu ranije dešavalo. Od manjih provokacija, do organizovanog kamenovanja.

Prefarbani srpski natpisi

Na putu, i uz put, nailazimo na brojne zastave, bilborde sa likovima političara, grafite, parole, nazive firmi, lokala i prodavnica. Obeležja na putu su prvo na albanskom pa na srpskom jeziku, samo su ona na srpskom obično premazana bojom. Sve to osvetle farovi autobusa.

Sve ulice sada imaju albanska imena. Pored puta mnoštvo mermernih spomenika većih dimenzija poginulim borcima OVK.

"Pogledajte, aleje sa zastavama, pa to je neuobičajeno za albansku tradiciju", čuje se muški glas iz sredine autobusa, ali niko od putnika ne reaguje.

Dolazimo do Istoka. Tu izlazi nekoliko putnika. Po njih je došao kombi koji ih razvozi do okolnih srpskih enklava. Zora je, sve je tiho samo se čuje hodža iz lokalne džamije.

Pored dve džamije, u Istoku se nalaze manastir Gorioč i Crkva Petra i Pavla. Sada je Gorioč mesto gde se okupljaju  malobrojni Srbi. Setim se bakine priče o tome da je manastir podigao Stefan Dečanski u znak zahvalnosti, jer mu je "ogorele oči" na tom mestu iscelio Sveti Nikola.

Posle Vidanje i Kline približavamo se Peći. Ranije smo prolazili kroz istočni deo grada, i bilo je čestih provokacija, kao gest prelaska vrhovima prstiju preko grla ili kamenovanja autobusa, a sada putujemo kroz deo istočnog predgrađa i ispadi su retki.

Prolazimo kroz sela između Peći i Goraždevca: Ćerane, Brežanik i Orašje. Ruševina nema mnogo, tek poneka. Njih su zamenile velelepne albanske vile koje su okružile skromno obnovljene srpske kuće. Dok u prvima bruji život, u drugima je tišina, kao da nema nikoga. Tu je i granica relativno slobodnog kretanja.

Istrajni Goraždevac

Stižemo u Goraždevac koji je prilično oronuo, pritisnut brojnim neizvesnostima, od 1999. godine. Stešnjen je između trinaest albanskih sela.

Moja Brežanska četvrt, administrativni centar sela sa Domom kulture, mesnom kancelarijom, poštom, stanicom milicije, ambulantom, radio-stanicom – glavno je sastajalište ljudi. Iako je rano jutro, svet se okupio da sačeka bližnje, da čuje šta se zaista dešava širom Srbije, jer su njihova saznanja ograničena na ono što čuju u medijima, da ponese ono što mu je rodbina poslala i da se ohrabri pridošlim svetom koji selu nedostaje.

Uočavam majku i oca u masi pred autobusom. Znam da im brat i ja donosimo sreću kada nam je lepo i tugu kada nešto ne ide kako treba. U njihovom zagrljaju pronalazim toplinu i sigurnost koja mi je nedostajala proteklih meseci i koju  samo roditelji mogu da pruže.

Pokušavam da na njihovim licima "pročitam" kako su zaista, znam da me štede od svih loših vesti. Tražim novu boru na očevom licu, a nalazim radost jer sam posle nekoliko meseci opet sa njima.

Uzimamo stvari i krećemo ka kući.

Usput mi sve deluje lepo - prijatni žamor, osmesi i zagljaji, kao da se živi u slobodi kakva je bila pre rata 1999. godine. Unutrašnjost, i sela i ljudi, ipak je znatno drugačija. Sve je pomereno u neke teško dokučive dubine, ali narod se brani i pred sobom i pred drugima – vitalan je.

Kod kuće nema ni vode ni struje, ali žitelji Goraždevca su se navikli na takve restrikcije. Snalaze se – ko ima novca kupuje agregate, a oni koji nemaju – kopaju bunare, povezuju se na potoke.

Posle kraćeg razgovora sa roditeljima, izmorena putovanjem punim neizvesnosti, povlačim se u svoju sobu.

Lutke na fotelji vraćaju mi sećanje na bezbrižno detinjstvo kad sam veselo trčkarala po dvorištu. Volela bih da ostanem ovde jer mi je oko srca toplije, prisnije, rodbinski bliže, od Beograda. Stvarnost mi, sa druge strane, govori da godine nemilosrdno prolaze i da nemam više vremena za beznadno čekanje. Sa tom nelagodom ubrzo zaspim.

Sumnja u dobre namere

Već je podne – novi dan. Posle kasnog doručka krećem u obilazak sela da vidim promene.

Proširen je put Peć–Goraždevac i obložen novim slojem asfalta, kao i put kroz Donju goraždevačku četvrt. U toku je rekonstrukcija vodovodne mreže, pa se narod pita čemu da zahvali za te poduhvate? Sa skepsom prihvataju dobre namere graditelja.

Promene vidim i kod rođaka koje obilazim. Kao da su za ovih devet meseci ostarili nekoliko godina. Na licu im se ocrtavaju nemoć, bol, umor...

Samo je stara crkva brvnara Svetog Jeremije ostala ista, i dalje stameno nosi svojih četiri stotine i nešto godina.

Kultno središte mog zavičaja "Kod lipe" ostalo je bez vode – presušila je seoska Jaža. Albanci su neograničenom eksploatacijom šljunka iz korita Pećke Bistrice odveli izvore vode sa podnožja goraždevačke zaravni u tok reke daleko od sela.

Za tradicionalne, plodonosne, jeremindanske svečanosti 14. maja sada se ispumpava voda iz zemlje u veštačku ustavu – narod se snalazi.

Brojne seoske kuće na sprat, sagrađene od krhkog ćerpiča, izložene kiši i vlazi, kao i zidane ograde oko njih, srušile su se ili se obrušavaju, i taj tip gradnje od pre sto godina polako nestaje. Ljude je obuzela apatija od dugogodišnjeg čamovanja u izolaciji, na prostoru od 2,5 kvadratna kilometara, i sve manje imaju volje da ih redovno održavaju.

Signala srpskih mobilnih operatera nema. Dostupne su samo kosovske mreže "Ipko" i "Vala".

Meštani imaju Dom zdravlja sa lekarom opšte prakse, zubarom, laborantom i nekoliko medicinskih sestara.

Osnovna i srednja škola u Goraždevcu je pre petnaest godina imala oko dve stotine đaka. Sada ih je sedamdeset. Roditelji ne vide perspektivu dece u zavičaju, posebno se pribojavaju za žensku decu.

"Unuk je završio ovde srednju školu i otišao u Sremsku Mitrovicu, zaposlio se. Moje tri unuke su na fakultetu, i četvrta će naredne godine. Ima još dece u Goraždevcu, ali kako se školuju, tako će odlaziti. Neće se vraćati. Gde će omladina sa babama, sa starcima. Ko god je otišao, snašao se, zaposlio se, stvorio porodicu", iskrena je baka Zlata.

U selu rade dva kafića, a stariji meštani izlaze u kafanu/prodavnicu "Stari dućan", među meštanima poznatu kao "Buvara". U lokalnom prometu koriste se dinari, ali se može platiti i evrima. Račune za struju meštani plaćaju kosovskim javnim preduzećima.

Kako bi imali srpske TV kanale, žitelji Goraždevca uglavnom koriste satelitske antene. Jedini medij na srpskom u Metohiji je Radio Goraždevac. Osnovan 1999. godine sa ciljem da informiše preostale Srbe kojih je iz godine u godinu sve manje. 

"Zbog nedostatka posla, slobode kretanja, sve veći broj mladih napušta selo. Pored toga što Goraždevac postaje selo staraca, žitelji se suočavaju uzurpiranjem imovine, ukidanjem prava na lična dokumenta, jezik i drugim vidovima kršenja ljudskih prava, kao i sa nedostatkom kulturnih i društvenih aktivnosti", objašnjava urednik Radio Goraždevca Darko Dimitrijević.

Meštani Goraždevca ugroženi hemijskim otpadom

Pored svih tih problema, Goraždevčane i njihove susede Albance već nekoliko meseci muči novi problem – odlaganje hemijskog otpada u fabrici u Goraždevcu.

"Desilo se da su se prvi put, nakon dvadeset godina ujedinili i protestovali stanovnici Goraždevca i komšije Albanci zbog odlaganja hemijskog otpada koji se proteklih meseci uskladištio u fabrici u Goraždevcu. Institucije i dalje ne poštuju volju ljudi koji zahtevaju da se hemijski otpad izmesti", ističe Dimitrijević.

Goraždevčani i oni koji su se ovamo doselili, uprkos svemu, nastoje da organizuju kakav-takav život, nadajući se da će opstati i da će se mnogi vratiti, kako Srbi ne bi nestali sa ovih prostora.

Peć, nekad i sad

Jutro je – novi dan. Ispred kuće se parkira automobil sa kosovskim registarskim tablicama, jer je bezbednije putovati sa njima nego sa srpskim. Izlazi meni drago lice – drug Darko sa kojim sam se tokom jučerašnje šetnje dogovorila da obiđemo Peć i Pećku patrijaršiju.

Krećemo u Peć, moja majka prati nas do kapije, uz molbu: "Ćero, pričaj tamo na engleskom. Nemoj stalno da zapitkuješ kao što imaš običaj. I ne zadržavajte se."

Majka nije jedina koja brine. Kada sam kretala iz Beograda za Goraždevac, prijatelji i rođaci su me molili da se čuvam. Naravno, bilo je i pitanja: Šta ćeš sad tamo? Šta to ima da se vidi? Roditelji ti dolaze u Kraljevo pa možete tamo da se sretnete. Da li znaš kako će Albanci da se ponašaju prema tebi kad čuju da si Srpkinja?

Dok sam ih slušala, pitala sam se čega ja to treba da se plašim i pazim? Ko to živi tamo? Što da ćutim sve vreme? Ili da pričam isključivo na engleskom? Nikome ništa nisam skrivila, zašto bih se plašila?

Na putu ka Peći prolazimo kroz Brežanik. Izgrađen je nov put. Stižemo za deset minuta.

Albanci grade. Mnogo je restorana, kafića, tradicionalnih i modernih poslastičarnica, raznovrsnih trgovinskih i zanatskih radnji, benzinskih pumpi, renoviranih i novih hotela i drugog - grad značajno izmenjen u odnosu na vreme pre rata 1999. godine.

Molim druga da parkira vozilo i da prošetamo centrom. Pristaje nakon kratkog ubeđivanja. Ne izazivamo radoznale poglede. Utapamo se u metež. Mladi slično obučeni, samo jezik ne razumemo.

Park u centru značajno promenjen. Nema bronzanih poprsja Bora, Ramiza i Miladina, nekadašnjih simbola bratstva i jedinstva, ni cvetnog okruženja oko njih. Preimenovan je u Park Ibrahima Rugove.

A duž šetališta načičkani kafići, poslastičarnice, prodavnice i butici. Korzo već vrvi od ljudi, smeh se čuje iz kafića, mnogo je prosjaka.

Mirisi kolača iz lokalnih poslastičarnica mame. Drug i ja odlučujemo da sednemo u baštu jednog kafića. Konobar nas pozdravlja na srpskom. Pitam se kako kako je shvatio da smo Srbi, možda nas je čuo dok smo razgovarali, uprkos maminom upozorenju, na srpskom?

Nekoliko minuta kasnije, uz osmeh, donosi nam kolače i piće.

Gledam ljude oko sebe. Živo je na svakom milimetru tog asfalta. Upada u oči ogroman broj mladih ljudi na ulicama. Đaci u školskim uniformama, urbana omladina i devojke poput lepotica sa naslovnih strana. Vrlo retko među njima prošeta i neka sa pokrivenom glavom.

Zaključani 

Nekoliko metara dalje, primećujem dva muškarca tridesetih godina kako razgovaraju. Jedan od njih pokazuje rukom prema nama, a onda nam prilaze. Trgnem se na trenutak. Da li su nas prepoznali ili im je konobar javio da smo Srbi. Kroz glavu mi prolaze upozorenja rodbine i prijatelja.

Već su tu, okrećem glavu ka drugu, vidim njegovo nasmejano lice i ruku pruženu ka jednom od od njih. Ojašnjava mi da prijatelji iz detinjstva i da se, uprkos situaciji, druže sve ove godine.

Pridružuju nam se. Prilično dobro pričaju srpski. Ne obaziru se na radoznale poglede svojih sugrađana.

Otvoreno govore o problemima sa kojima se suočavaju. Tek u takvom razgovoru može se shvatiti koliko je to mladih "zaključano" na Kosovu, bez mogućnosti trajnog odlaska iz zemlje, školovanja ili karijere u inostranstvu. Viza je glavna tema – zavide nam što mu možemo da putujemo slobodno i raduju se danu kada će to moći i oni.

Jedan od njih me pita odakle sam i kako mi se sada izgleda Peć.

Kad sam rekla da sam iz Beograda, nekoliko ljudi se okrenulo prema nama. Savetuju mi da to ne ističem jer uprkos tome što je napetost splasla i što se sada može bezbedno proći kroz grad, pomen Beograda i dalje izaziva netrpeljivost.

Razgovaramo nekih sat vremena, a onda svi ustajemo i pozdravljamo se, uz lepe želje. Drug i ja nastavljamo šetnju. U uskim ulicama sudara se duh prošlih vremena i starih trgovačkih radnji sa načičkanim tezgama, brendiranim prodavnicama i luksuznim restoranima i kafićima.

Suze Albanca koji nam se poverio

Stajemo pored jedne tezge sa kožnim tašnama. Obraćam se prodavcu na engleskom, gleda me i odgovara na albanskom. Ne razumem ga. Moj drug na slabom albanskom pita za cenu, ali bezuspešno. Možda razume srpski, kažem mu. Prodavac se okreće prema meni: "Što mučite i sebe i mene, što odmah niste pitali na srpskom?"

Pita odakle smo. Razgovaramo kao da se dugo znamo. Kaže da ima šestoricu sinova, više od desetoro unučadi, da mu je pet sinova otišlo za Nemačku a da će uskoro i najmlađi, koji je do sada brinuo o roditeljima. Povešće, kaže, ženu i dete, jedino unuče čije je odrastanje mogao da gleda.

"Ostajem sam sa suprugom, kao da nemam nijedno dete. Evo, ovde radim, ne zbog novca već da ne  bih gledao uplakanu ženu i šest praznih kuća".

Slušam i razmišljam – koliko li mu je teško kada se otvorio potpunim strancima? Kupujem tašnu, a novčanik dobijam na poklon, kaže - da poneseš nešto za uspomenu. Zahvaljujem mu i sa drugom nastavljam ulicom uz Pećku Bistricu prema zapadu, ka Pećkoj Patrijaršiji.

Stižemo do crkve Svetog Jovana Krstitelja, u narodu poznatoj kao Pećka mitropolija. Spaljivana dva puta, sada je obnovljena i čeka na povratak Srba. Izgrađen je i konak u kome živi sveštenik sa suprugom. U dvorištu je policajac, koji danonoćno čuva hram.

Ulica koja se nekada zvala Patrijaršijska, i u kojoj su živeli Srbi, vodi nas od centra grada, uz Bistricu, do izvora srpske duhovnosti.

Korito Pećke Bistrice od peska prema Patrijaršiji premošćeno je novim restoranima i građevinama. Mimoilazimo se isključivo sa Albancima. Novi je to i dominantno mlađi svet koji živi svoj život.

Stižemo ispred velike gvožđem okovane kapije manastira koji je u julu 2006. upisan na Uneskovu listu svetske kulturne baštine. Bodljikavih žica i zaklona od vreća s peskom više nema. Ispred je samo nekoliko KPS policajaca koji evidentiraju posetioce. U dvorištu, punom cveća i zelenila, sestrinstvo nas ljubazno prima.

Monahinje ustaju pre zore da bi se spremile za jutarnju službu, imaju zaduženja u crkvi, rade u kuhinji, štali ili dočekuju goste. Posle dvočasovnog večernjeg bogosluženja i obeda povlače se u kelije.

Posmatram ih. Sporim hodom, u tišini, jedna za drugom ulaze u manastir.

Manastirski kompleks obilazi grupa turista. Predvodi ih muškarac koji govori italijanski, s albanskim naglaskom, verovatno turistički vodič. Nedaleko od njih, na jednoj klupi, sedi starica. Prilazimo joj i pozdravljamo je. Godinama je u manastiru, kaže, i ne zna za drugi dom. Zna gde je Goraždevac.

"Nekoliko mladića iz Goraždevca pomaže sestrinstvu oko stoke i u poljskim radovima", objašnjava. "Divna su to deca, da nije njih ne znamo kako bismo se izborili sa svim poslovima."

Sa setom se priseća vremena pre 1999. godine:

"Bilo je lepo, imali smo mnogo gostiju, mada ih imamo i sad. Dolaze nam ljudi iz svih krajeva sveta, ali ne kao pre dvadeset godina kad nam je na manastirsku slavu dolazilo i po nekoliko stotina ljudi. Venčavalo se, krstilo, slavilo se uz kolo i igru."

Kaže da narod posebno poštuje ikonu Pećke Bogorodice jer je, kako je rekla, učinila mnogo čuda i izlečila mnoge u nevolji.

"Pamtim slučajeve isceljenja nakon molitve, bilo da su se sami molili ili je to sveštenik činio za njih. Čak i Muslimani i Albanci nalazili su isceljenje kod nje".

Najveću zahvalnost, kaže, duguju vojnicima italijanskog Kfora.

"Njima nikad ne možemo dovoljno da zahvalimo. Pomogli su nam u svemu i svačemu. Ako je trebalo lečenje, ako je trebalo hrane, slava da se slavi, sa njima smo slavili i Božić i Vaskrs, i sve. I zaista uvek možemo da im budemo zahvalni."

Poziva nas na kafu. Ostajemo pola sata i opraštamo se. Izlazimo iz manastira, pod Prokletijama se priprema severac.

U automobilu, na putu ka Goraždevcu, dok prolazimo kroz Brežanik, prisećam se priloga o sestrama Marković, jedinim Srpkinjama koje su tu ostale da žive u potpunoj samoći, izložene napadima. Posle Slobodankine smrti, tu je ostala samo Nataša.

Stižemo u Goraždevac. Mladi su se okupili u kafiću u centru, čuje se muzika. Uz roštilj i pesmu slave završetak još jednog turnira u malom fudbalu. Veseli i nasmejani, uprkos okolnostima u kojima žive.

broj komentara 22 pošalji komentar
(petak, 15. nov 2019, 01:19) - anonymous [neregistrovani]

Iskren i emotivan tekst

Podsetnik da borba ljudi za svoj zavičaj, svoju veru i tradiciju na prostorima Kosova i Metohije i dalje traje. Hvala autorki što nas je podsetila da su potrebe i poteškoće sa kojima se običan narod suočava univerzalne, kao i da je ljudskost i toplina izbor svakog ponaosob.

(sreda, 13. nov 2019, 18:52) - Petar [neregistrovani]

Hvala na reportazi

Svi mislimo da su nase muke najvece - smeta nam guzva u prevozu, smeta nam vrucina, smeta nam hladnoca, kasni nam plata, deca nas nerviraju... A tek kad procitamo ovakav tekst shvatimo sta su pravi problemi, sa kakvim se sve poteskocama ljudu suocavaju u zivotu i kako se uprkos vrlo teskim uslovima bore da opstanu. Mi i drzava trebamo da ih podrzimo u tome, da im pomognemo finansijski koliko mozemo, bar da im obezbedimo agregate. Hvala RTS_u i autorki na tekstu jer nemamo priliku da procitamo tako kvalitetnu reportazu o zivotu Srba juzno od Ibra

(nedelja, 10. nov 2019, 20:07) - anonymous [neregistrovani]

Srbija

Sve je isto sve stoji samo godine prolaze...pohvala za autora teksta

(petak, 08. nov 2019, 17:05) - GostMetohija [neregistrovani]

Zivot u Metohiji

Dobar i dirljiv tekst. Autorka se potrudila da docara tezak zivot srba u Metohiji i u tome prilicno uspela. Vazno je da srbi u centralnoj Srbiji vise saznaju o zivotu svojih sunarodnika na Kosovu i Metohiji.

(petak, 08. nov 2019, 15:01) - Jelena2001 [neregistrovani]

Pomozimo srbima na Kosovu

Bravo. Veoma istinito napisano. Treba pohvaliti autora teksta. Na ovakav način saznajemo o životu naših ljudi na Kosovu. Lako je ovde u Beogradu pričati , mi neznamo ni deseti deo šta se na Kosovu događa.

(petak, 08. nov 2019, 14:11) - Boba [neregistrovani]

Hvala RTS-_u na ovako ozbiljnoj priči

Poštovani,
Dugo nismo imali prilike da pročitamo ovako ozbiljan i iscrpan tekst. Sve je tako dobro opisano da i mi koji nikada nismo bili na Kosovu i Metohiji sada imamo jasnu sliku kroz šta prolazi naš narod. Svaka čas i veliko hvala RTS_u i autorki teksta.

(četvrtak, 07. nov 2019, 15:54) - anonymous [neregistrovani]

Potresno

Потресна репортажа и једна од најбољих на сајту Јавног сервиса, узимајући у обзир ситуацију наших људи на Косову. Више оваквих репортажа побољшао би квалитет садржаја на сајту РТС-а.

(utorak, 05. nov 2019, 20:44) - anonymous [neregistrovani]

Metohija, život bez života

Hvala RTS_u na ovako dobroj, ali tuznoj reportazi. Autorka teksta je probudila toliko emocija. Živim na Kosovu i Metohiji sve je realno opisala kako i jeste.

(ponedeljak, 04. nov 2019, 09:06) - Stric [neregistrovani]

Izvorno i verodostojno

Divan sadržaj koji diše stvarnošću, za tradicionalno tešku istoriju Metohije i Goraždevca u njoj.Lepota sadržaja je u kontrolisanim, samo iniciranim emocijama koje se tek u biću čitaoca razvijaju.Divno odabrane ilustracije.Što se Kosmeta i Srbije tiče, možda nisu suvišna dva pitanja:Zašto ni Kosmet ni Srbija nisu doprineli da se bar jedan proizvodni pogon osposobi i da se time pomogne održanju života u Goraždevcu.Zašto danas gradjevina u neposrednoj zaledjni crkve brvnare iz 16. veka služi za odlagnje otpada, a može da bude proizvodni pogon bolji nego što je nekad bio?Goraždevac ima svoje korene u prvoj polovini 13. veka, pa sasvim sigurno ima zasluga bar za svoje samoodržanje.Današnje vlasti u Peći su doprinele proširenjem asfaltnog puta do Goraždevca, saniranjem vodovoda koja je još u toku, red je da bar pogon na Kobilicama vrate osam vekova statom Goraždevcu jer je bio namenjen proizvodnji, a ne odlaganju otpada.Hvala RTS-u. 

(ponedeljak, 04. nov 2019, 01:14) - anonymous [neregistrovani]

Metohija

Divna reportaza, emotivno, dirljivo, pogotovo za mene koji sam rodjen i ziveo dole nedaleko od Peci sve do rata. posle 20god. citajuci ovaj tekst oziveo sam neka secanja uspomene iz Metohije. Sve je izmenjeno autorka nam je docarala sliku malo kako je danas tamo.Nadam se da cemo se i mi vratiti jednog dana i ziveti srecno kao nekada, a njima tamo koji zive svaka cast na hrabrosti i svim okolnostima u kojim zive i drago mi je sto ima omladine u Gorazdevcu.