Ćutite i već ste mudrac

Mudar pisac radije ćuti nego što piše. Retko progovara jer zna da će se njegove slabosti proglasiti za oklevanje mudroga čoveka. Objavljivao je nešto kao mlad, sad samo dodaje nove predgovore starim izdanjima.

Postoji u ovoj sredini verovanje, začeto u "godinama koje su pojeli skakavci", da su neki pisci mudri ljudi. Na pitanje zašto je našoj, kao i češkoj, mađarskoj ili poljskoj kulturi, bilo potrebno da ustanovi takve proroke, nije teško odgovoriti.

U vreme kad je istorija pevala, a neslobodna štampa cvrkutala, budući mudri pisci postali su disidenti zato što su među koricama svog dela saopštavali zabranjene istine, ili uzdizali posrnule mitove.

Zbog takvog angažmana njihove knjige, do tada u senci znatno krupnijih literarnih opusa, zadobile su oreol zabranjenog štiva, a samim tim postale čitane i cenjene. Ne treba to da čudi. Čitaoci su želeli istinu, a zbog stega kojima su bili okruženi, činilo im se da je mogu saznati jedino u simboličnom, odnosno alegorijskom vidu – to jest u književnosti.

Druga je priča to što bi se na prvom času estetike moralo utvrditi da istina ne može biti lepa, osim u prenesenom i višem moralnom smislu. Pa ipak, knjige koje su iznosile proskribovane istine vrlo brzo počele su da se zamenjuju sa odista lepim štivom.

Isto tako, valjalo bi utvrditi i to da istina saopštena okolišno i u idealnim i samim tim karikiranim slikama i nije neka puna istina, već pre naznaka na putu ka mogućoj istini koja se – kada u istoriji jednog naroda za to dođe čas – ima saopštavati samo suvoparnom istorijom nečoveštava, dakle nimalo umetničkim činjenicama. Ipak, bez obzira na to, budući mudri pisci od samog početka poneli su laskave titule slobodara.

Foto-robot književnog mudraca 

I mada su ove počasti davane doživotno, sama činjenica da je mudrost začeta među likovima i kroz varljive literarne iskaze, od te vrste itinoljubivosti i istinoljubaca načinila je klišetirane slike. Vrlo brzo u istočnoj Evropi utvrdilo se kako izgleda foto-robot idealnog književnog mudraca i generacije pisaca počele su da mu streme kao idealu. No, postati i opstati kao prorok od samog početka nije bilo pitanje sadržine (dobrih knjiga), već forme (predstave o tome šta je dobra knjiga).

Nije potrebno biti zbilja mudar – to su disidenti brzo shvatili – dovoljno je držati se i izgledati mudar. Prvi mudraci među socijalističkim piscima danas su već starci, ali odškolovali su sledeću generaciju mudraca, pa da vidimo kako oni izgledaju.

Mudar pisac radije ćuti nego što piše. Retko progovara, jer zna da će se njegove slabosti proglasiti za oklevanje mudrog čoveka. A šta je sa delom mudrog pisca? I ono je tu utilitarno. Takav pisac mnogo misli, a malo objavljuje. Pisao je kao mlad, a u starosti preštampava stara dela i dodaje poneki uvod ili belešku o strašnom vremenu u kojem je knjiga nastala (sledeća generacija zamenila je stašno vreme sušnim vremenom novog kapitalizma ili novih ratova, samo nama svojstvenim).

Zato se dešava da se takve knjige u novim izdanjima čitaju zbog predgovora, pošto je važnije šta se s njima dešavalo, nego šta u tekstu stoji. Istinoljubivi pisci tako postaju amblemi i zarobljenici slike o sebi. Sredina ih tera da više vremena provode negujući svoju idealnu fizionomiju, nego da napreduju.

Oni koji u starosti shvate da u literaturi treba ostaviti i nešto lepo, pišu setne knjige jednostavne i dirljive tematike o svom detinjstvu kraj neke reke i slično. Drugi koji odluče da svom mitu služe do kraja, suočavaju se sa bolestima svih zvezdi.

Ko je ispisao istinu?

Isinoljubivi pisci pate od mitomanije, podozrevaju da mladi minimiziraju vreme nesloboda, te da ih tako zbog ravnodušnosti neprijateljskog zaborava i starosti u koju su zašli, guraju u stranu. Prava drama  – sličnija literaturi nego životu – u životu takvih pisaca nastala je kad su nestali razlozi zbog kojih su bili oglašeni mudracima. Čitave generacije istočno-evropskih pisaca u prošlim decenijama suočile su se s ovom krizom identiteta.

Odavno je nestao komunizam, pao Berlinski zid, a oni, naravno, ostarili. Svi strašni mučitelji i dželati ispisali su svoje verzije istorije i ništa nije ostalo tajnovito a da to nije saznalo i dete u školskoj klupi.

A istine? E, njih su preciznije i na jedan sirovo-policijski način potresnije ispisali razni KGB-ovci, sekuritateovci i STAZI-jevci, DB-ovci. Dogodilo se tako da je čista istina dobila autentično ruho. Ona simbolična "istina" pokazala se naivna, satkana od književnih slika, koje su se još preko toga pokazale oveštalim i pripravljenim za poziranje samog autora.

U mnogim istočno-evropskim zemljama ovo je označilo kraj istinoljubivih pisaca. Nijedna zemlja Evrope nakon 1989. nije bila tako nesrećna da zabasa u nove ratove, slutnje i sumnje. Zato valjda još jedino u nas simbolične istine nisu zamenjene stvarnim. To je valjda i razlog što je poslednja decenija porodila novu generaciju literarnih mudraca. Da li se oni razlikuju od onih iz prethodne generacije? Ni za jotu: literarni mudrac izgleda se u svakom vremenu postaje na isti način. Ako još niste shvatili na koji, čitajte tekst od početka.

broj komentara 3 pošalji komentar
(utorak, 30. jul 2019, 13:31) - anonymous [neregistrovani]

Svaka vama cast

Jos jedan fenomenalan tekst. Deca su citala Argonauta novu knjigu. Kada ce biti promocija u Beogradu i da li moze da se dodje po potpis? Hvala

(utorak, 30. jul 2019, 11:53) - anonymous [neregistrovani]

Beba je veliki mudrac...???

U porodilistu mlada majka sjedi kraj stola.
Medicinska sestra prilazi i kaze..
Vas sin se ljuti na mene...
Sta vam je ucinio...
Nista. Mrsti se i krije oci...
Ah, kako nista. ? Kriv je....
Mudrac.
Sad cu ja rijesiti problem...

(ponedeljak, 29. jul 2019, 12:08) - anonymous [neregistrovani]

Drazi mi je cijeli svijet...???

Zeleo bih da se spasiti moze..
Neka propada ruzna estetika..
Neka propadnu zajednu u jednom danu...
Ljepota njena i truli panj pokraj rijeke , na koji slijece muva zunzara...