Šta će vam velika plata ako nemate život i živce

Izgorela je. Ponovo kasni na kafu, i to debelo, i vidim da je preumorna. Na ivici. Obim posla u firmi se povećava, a njen šef ne zapošljava nove ljude. Pristojna plata (iznad proseka), mislim se, ne vredi baš tog izrabljivanja.

Dugo već vidim da izgara. Počelo je pre neke četiri godine, kada je otišla na posao u sedam ujutru, a vratila se u deset uveče. Razlog što se toliko zadržala bio je "pa, Mico, 15. je u mesecu, pravimo presek".

Dobro, mislim se ja, otkud znam kako je u tim ozbiljnim firmama. Tada sam studirala i radila kao honorarac pola radnog vremena na nekom sajtu, pa nisam znala da li to tako mora ili ne mora kad se pravi neki presek.

Sledećeg puta kad se ponovila slična situacija rekla mi je "uh, početak meseca je, ludilo, radimo nabavke", a onda sledećeg puta "ma, kraj meseca, svodimo račune", onda "vreme je odmora, nema ko da radi".

Onda je ostajanje na poslu do osam uveče postalo uobičajeno, da sam prestala da je pitam i pomislila "dobro, valjda zna šta radi, valjda će prestati".

Ona je postajala sve umornija, večito nenaspavana, javljala se na poslovni telefon pred spavanje, usred jela, u izlasku, na rođendanima... Iako sam joj više puta rekla da se okane toga, neće stati svet ako prokleti telefon nastavi da zvoni, to se nije desilo. I digla sam ruke, misleći se "ne mogu više ako me ne čuje".

I došao je taj "kobni" dan kad je izgovorila rečenicu koju "nije smela": "To je postalo normalno, vidiš da skoro pola našeg društva tako radi."

Moja tolerancija se tad sravnila sa nulom i odreagovala sam burno. "Ne, nije normalno. Vidi na šta ličiš!" I tako dalje. Trajalo je. Nije, uostalom, ni važna ta moja epopeja. Važno je da je ona shvatila da izgara i da je eksploatisana na svim nivoima, i psihičkom i fizičkom i emocionalnom.

I to uz njen pristanak.

I nije to samo slučaj moje drugarice, koja ima 31 godinu, fakultet i sedam godina iskustva. To je postala opšta pojava, da gotovo nema te osobe koja ne zna bar petoro ljudi koji tako žive i rade. Niti se zna šta je vreme za odmor, za spavanje, za prijatelje, jednom rečju – za (zamislite) malo "lenjosti"! Bilo da radite u prodavnici u Zaječaru ili u firmi u Beogradu, postalo je normalno raditi prekovremeno, najčešće neplaćeno.

Više puta sam potezala pitanje zašto ne nađe posao koji je manje plaćen, ali se bar ne zahteva takav tempo? Zašto ne pobegne iz te firme u kojoj se njena prava kao zaposlenog minimalizuju? Zašto ne sačuva svoje zdravlje?

I porodica i deca je čekaju, a već je preumorna.

"Ne odustajem od posla koji mi donosi dobru zaradu, a iscrpljuje me u potpunosti jer ja tim novcem plaćam sama sebi hranu, kiriju, račune, štedim za crne dane. Štedim i pomalo za starost. Da li je to luksuz štedeti u 31. godini života? Da li je luksuz živeti samostalno sa 30 godina i sam sebe izdržavati? Jel' greh želeti da nešto nekad sama sebi lepo kupiš od svojih para? To se ne može sa prosečnom platom u Srbiji. Moram da čuvam ovaj posao koji mi donosi više novca od proseka. Bolji posao je jako teško naći, skoro nemoguće jer je u svim firmama u Srbiji slično", odgovorila mi je ona.

Da, rekla sam joj, ali da li su stres i potpuna iscrpljenost vredni svega toga? Vredi li izgarati kod poslodavca koji te toliko eksploatiše, a ne želi da primi nove ljude iako se obim posla povećava?

"Nezadovoljna sam, ali ne poznajem nikog ko zarađuje dobro, a ne radi prekovremeno. Verovatno je u inostranstvu drugačije, može da se zaradi novac dok se radi optimalno", tvrdi ona.

Iz iskustva ljudi koji su otišli, čula sam da nije tako, situacija je manje-više slična, rekla sam joj.

Sa malo manjom platom i više vremena, stigla bi da pripremi, a ne da kupi ručak. Da ode u bioskop, na trening o kom stalno priča a ne stiže.

Ne bi mogla da nas za rođendan izvede u skup restoran, ali bismo se družile i smejale na kauču u njenom stanu.

Verovatno bi u toj starosti, za koju štedi, bila zdravija nego što će u penziji biti ova devojka koja u 31. gubi živce.

Za početak, kažem joj, mora ponekad da kaže "ne" i krene da izlazi sa posla bar malo ranije. Ne mora sav posao u firmi da se odradi u jednom danu. Neće firma zbog toga propasti.

Direktor sigurno vodi računa o tome. I to vrlo promišljeno.

broj komentara 10 pošalji komentar
(ponedeljak, 29. jul 2019, 00:13) - anonymous [neregistrovani]

pazite se!

Ja sam tako u inostranstvu radila 5, 6 godina i evo sada sam invalid jer sam i psihicki i fizicki obolela od takvih uslova rada i (ne)zivota. Sada ne mogu da sastavim kraj s krajem i sa mojom invalidnoscu, zivot je mizeran.

(subota, 27. jul 2019, 07:14) - anonymous [neregistrovani]

svaka čast...

... i sve najbolje želim!

(petak, 26. jul 2019, 14:50) - Dejan [neregistrovani]

Svaka vam cast!

Pravilno ste uradili. Ali, ovo je svetski trend i tesko je doneti pravu odluku!

(petak, 26. jul 2019, 12:43) - Велибор [neregistrovani]

На Западу ништа ново

Ако се пустите, искориштаваће вас докле могу.Посебно у случају радника без искуства.Предузећима се исплати имати младе и/или неискусне раднике.Пословође стварају слику да се без њих не може те да је прековремени рад неопходан да би се дошло до искуства.Што наравно није тачно јер је ''понављање мати науке''.И наравно, увек су ту неки рокови које треба испунити.Слажем се да треба рећи НЕ.На пристојан начин.И ја имам заказано код зубара, код механичара, годишњи преглед и сл.А поштоваће вас онолико колико сами себе поштујете.Треба мало читати философију и психологију, распитати се о својим правима, учити и стицати искуство да би се дошло до равноправне улоге надређеног и подређеног.Све се условно речено може схватити као игра у којој су нам користи и добити испреплетене тако да надређени зависе од подређених у истој мери ако не и више.Јер свако хоће искусног радника који зна шта ради и на кога се може ослонити поред оних неискусних који служе за извођење захтева.Сматрам такође да треба бити пристојан и савесно обављати свој посао.Има једна лепа опаска из серије ''Мој рођак са села'' када Цица разговара са радницима који очигледно забушавају, па отприлике каже да јој је лако са непоштенима јер их довољно познаје, док поштенима не зна како би.

(petak, 26. jul 2019, 12:07) - dannyfischer [neregistrovani]

sjajan tekst sjajna prica

.. sve vec vidjeno i dozivljeno...imperijalizam ili ti
izrobljivanje i eksploatisanje radne snage...po mogucstvu maksimalno radno vreme za minimalni licni dohodak...nismo znali da cuvamo i negujemo ono sto smo imali...radnik kao jedinka ne moze da se izbori za svoja prava...povecalo se radno vreme...nema se vreme za porodicu... sindikati postoje samo na papiru...privatni sektor nema toga...plasi se...drzava u sluzbi investitora privatnika poslodavca....on je taj koji placa poraz i puni kasu Vlade...a sve na teret i pleca srpskog radnika...i jos mnogo toga...mogle bi se pisati studije o tim stvarima...nista novo sto vec ne znamo...prava radnika kod nas ne postoje
osim kao mrtvo slovo na papiru...trebace nam u buducnosti jos jedan 1.maj i cetvrta internacionala ako
zelimo da vratimo dostojanstvo i prava radnicke klase...

(petak, 26. jul 2019, 10:49) - anonymous [neregistrovani]

Zanimljiv tekst

Istina je da mnogi mladi trenutno u Srbiji rade neljudski mnogo.Ali vidim da mnogi krive kapitalizam za to.Ovo sto je danas u Srbiji je prvobitna akumulacija kapitala, znaci sistem koji je na zapadu bio pocetkom veka.Najgori oblik kapitalizma.Od tada se dosta toga promenilo.Naucilo se kako da drzava zastiti pojedince, a da opet ne steti konkurenciji i slobodnoj trzisnoj utakmici.Kapitalisticki sistem sa snaznom socijalnom zastitom je danas uspostavljen u vecini zemalja zapadne Evrope.Problem je sto kod nas nije.Kod nas je na snazi onaj sa kraja 19. i pocetka 20. veka.Kapitalizam eksploatacije, sveopsteg uticaja novca, korupcije duha i nefer kvazimonopolske trzisne utakmice.Nemojte kriviti kapitalizam, krivite nas trenutni sistem sa nekoliko Rokfelera i Vanderbiltova na vrhu i ostatka nas na dnu.

(petak, 26. jul 2019, 10:01) - anonymous [neregistrovani]

...а социјализам нам није ваљао?

Ко памти то време сетиће се да тог "робовског" рада није било, поштовала су се права радника, ишло се на одмор на море и планину, имали смо времена за децу и породицу, дружење, слободу... Како смо то изгубили, тј. ко нам је то одузео, нека се свако запита да ли је могућ повратак на боље?

(petak, 26. jul 2019, 09:28) - anonymous [neregistrovani]

Komentar

Molim sve da promisle o odustajanju od potrošačkog društva koje uništava ljude i planetu. Ne moramo imati najnoviji telefon, novu odeću isl. Otkrijmo svoju suštinu i živimo u skladu sa njom.

(petak, 26. jul 2019, 09:04) - ИТ члан [neregistrovani]

Био, видео, отишао

Живео сам у Београду, радно време од 09 до 17 ч, на пут до посла и натраг треба у просеку укупно 1ч30мин, повремено сам имао прековремено, што значи да сам у стану између 18ч и 19ч. Посао одузима 10-11ч дневно. Вечера, туширање, мало одмора и то је већ 20ч. Издржао сам 2 године, ни дан није прошао да се не запитам када ћу живети? 300е дам за дажбине, стан и остало. После 20ч у Бг где год да кренеш треба ти мин 30мин и да се вратиш, то је цео сат, кад то схватиш не иде ти се нигде. Чекаш викенд, а онда ако немаш ауто да одеш ван Бг, као да ти викенд није ни дошао. О оснивању породице не размишљаш. Погледам колеге, у свакој канцеларији 1 особа разведена, једна невенчана, једна се мучи да прехрани породицу, а сви преко 30г. Онда један дан спакујем кофер, вратим се у родни град, радим за доста мању плату, али имам времена за све, у 03:45 сам кући и наредних 7 сати планирам како ја хоћу. Покренуо хоби, за који се надам да ће постати бизнис, имам још планова, ако се овај изјалови и ЖИВИМ, додуше породицу још нисам основао.

(četvrtak, 25. jul 2019, 22:34) - anonymous [neregistrovani]

Strašno ali istinito

Baš me pogodila priča,treba se držati one, tri osmice, osam sati radi,osam sati se druži i osam sati spavaj.