Tek sad kad Uelbek nije došao, žalim što nisam otišao da ga vidim

Umesto nesumnjivo razočaravajuće književne večeri Beograd je dobio prvorazredni kulturni doživljaj, i još se neki ljudi zbog toga bune. Svašta!

Volim da čitam Uelbekove knjige, nestrpljiv sam da dočekam sledeću, rado ih poklanjam prijateljima, što će reći da sam kupio više primeraka nego što sam pročitao.

Nije, dakle, ulaznica bila razlog što nijednog trenutka nisam poželeo da odem da ga gledam i slušam na ovogodišnjem „Krokodilu".

Naprotiv, on je bio razlog da odbacim i samu pomisao da se tamo pojavim.

Svi koji su se s njim negde sreli opisuju to kao neprijatno i razočaravajuće iskustvo, što sasvim razumem. 

Izgradili su sa piscem prijateljski odnos čitajući ga, kao i ja, a onda im je on pokazao da nikakvog prijateljstva između njih nema niti će ga biti.

Ne znam da li bi mi bilo gore da ga gledam kako nam se obraća ponižavajućim i nipodaštavajućim tonom ili kako, izveštačeno, pokušava da bude ljubazan i duhovit.

Jer je najavljeno da je poželeo da svojim čitaocima satima i valjda strpljivo potpisuje knjige pod uslovom da mu svakog sekunda njegovog boravka u Srbiji bude omogućeno da puši.

Danima sam se sa raznim ljudima slagao i prepirao oko toga koga će tokom posete Uelbek dovesti do očajanja (svakog) svojim insistiranjem na neuklapanju.

A, onda se dogodio obrt, koji je sve aktere stavio u pravu Uelbekovsku scenu, i to masovnu, kakvu niko nikada nije doživeo niti bi mogao da je naruči i plati.

Pisac, namćor i nikotinski zavisnik, proveo je četiri neprijatna sata zarobljen u avionu, bez prava da puši, bez prava na informaciju šta se događa, bez ikakvih prava, poput njegovih junaka koji pristaju da ih sistem polako obespravljuje jer ih pobuna smara.

Očajni organizatori koji su sav novac potrošili na ugađanje književnoj zvezdi (računajući kakav je međunarodni socijalni profit za njih njegov pristanak da dođe na jedan „mali" festival) odlažu da posetiocima saopšte istinu (baš kao i avio-kompanija Uelbeku i ostalim putnicima) zapravo odlažući trenutak kada će se od heroja pretvoriti u predmet podsmeha i besa.

Jer pare ne mogu i ne moraju da vrate, plaćene su za ulaznicu na festival, a ne za Uelbekov nastup.

A tu je i publika, nabijena emocijama, spremna da sluša i za njih nebitne predgrupe samo da bi na kratko podelila prostor sa čovekom sa kojim su već podelili toliko vremena.

Niko nikoga tu nije prevario, svi zajedno su žrtve nekog sistema nekih nedefinisanih, neimenovanih i moćnih likova koji se hrane našom kolektivnom patnjom, kako to Uelbek pripoveda.

Umesto nategnutog razgovora publika je dobila Uelbekovu kratku priču s posvetom koja se sastoji od jednog imejla i jednog saopštenja, nešto čemu se nisu mogli nadati ni u najluđim snovima.

Hej, jedan Uelbek piše o vama, da, baš o vama, koji sedite u sali i čekate ga! 

Piše iz srca, iskreno i lično, bez foliranja, i sam povređen koliko god se trudio da to ne pokaže, a ne kao neki blazirani rok star koji se tog jutra probudio i shvatio da mu se baš i ne ide u taj Beograd pa naređuje agentu da to nekako sredi.

Najbolji mogući ishod događaja za koji se očekivalo da pođe po nekom zlu, samo smo čekali da vidimo kakvom.

Koliko vas samo prezirem zbog toga što nisam bio među vama.

broj komentara 3 pošalji komentar
(ponedeljak, 10. jun 2019, 11:55) - GoranČe [neregistrovani]

Šlag na tortu

Bilo mi je vrlo zanimljivo da čitam i pratim dešavanja oko Uelbekov dolaska i odustanka. Bilo je tu i za i protiv iz raznih uglova i na različite načine ali Zoranov tekst je šlag na tortu sa sve jagodicom :)

(nedelja, 09. jun 2019, 23:44) - anonymous [neregistrovani]

Zorane,

Dopada mi se Vase vidjenje dogadjaja.

(nedelja, 09. jun 2019, 16:45) - anonymous [neregistrovani]

Ne duvanim, ali pravda za pušače

Bravo Zorane, ja sam ceo sat u petak zvao telefonom Dom sindikata (odbijam naziv bilo kakve banke) kako bih pitao ima li karata. Naravno, niko se ne javlja. Shvatio sa kasnije, i oni su možda deo Uelbekovog performansa :) Nisam otišao na kraju, ali delim isti osećaj kao i Vi.