Zavirih u devojački dnevnik, bolje da nisam

Fotografije prvih 15 godina mog života su retke – uglavnom sa rođendana i retkih putovanja. Snimke nemam. Sećanja su izbledela. U kutiji od cipela, ispod gramatike engleskog i pravopisa srpskog jezika, čuvam, međutim, stari dnevnik. Čitam ga nakon previše godina, prepoznajem svoj neuredan rukopis. Ipak, ono što pamtim, nije ono što piše.

Bila sam četvrti razred osnovne škole kada sam počela da pišem svoj prvi dnevnik. Bio je žut i imao katanac na sebi. Imala ga je i moja dve godine starija sestra, ali je njen bio roze. Takođe uvek zaključan. Ali ključ isti.

Nema mesec dana otkako sam ga, dvadeset godina kasnije, kao neku vremensku kapsulu, opet otvorila. Nisu u njemu bile tajne, ali jeste poneka kletva kojom sam upozoravala sestru da ga ne čita. Predostrožnost kao posledica činjenice da sam ja uredno čitala njen.

Godina je 2000. Piše tačan datum i vreme kada sam beležila trenutke: 14. novembar, 19 časova:

Dragi dnevniče,

Danas nam je došao tatin drugar Gagi u goste. Doneo nam je čokolade. Baka uvek kaže da kada ideš negde u goste moraš da poneseš bar tursku kafu.

Okrećem stranice.

Dragi dnevniče,

Umro nam je Bluskaj (tako nam se zvala ribica, plavi borac, kojeg smo tada čuvali). Mnogo sam tužna. Tata kaže da ćemo ga sahraniti na Kalemegdanu. Već mi mnogo nedostaje.

Aprilililili!

Da li je moguće da sam sa 11 godina bila toliko morbidna? Izmislila da je umro kućni ljubimac, kako bih prevarila samu sebe! I uspelo je, nakon dve decenije.

Na ponekim stranicama je i komentar moje sestre, informiše me da ga je čitala.

Godinama kasnije, krajem srednje škole, kada su počeli prvi ozbiljniji ljubavni jadi kupila sam ljubičastu svesku sa naslikanim parom koji igra tango. Pisala sam melodramatično, čak i sa ponekim stihom. Blam me dok čitam, ali ću ipak podeliti nekoliko rečenica.

2. jul 2008.

Ispisujem nove stranice i strah me je što su i one posvećene njemu... Juče sam saznala da sam upisala faks na budžet, ali to je nebitno. Bitni smo ples i ja i svaki pokret koji odigram dok mislim na njega...

Čitajući dnevnik, u nadi da ga niko nikada neće pronaći, jer mi je žao da ga bacim, otkrivam pravilnost da sam se na svaka tri meseca smrtno zaljubljivala.

Nikoga od njih nema na fotografijama, ali stotine ispisanih redova i žulj na domalom prstu koji sam tada dobila, svedoče o mojim osećanjima, o zbrkanim mislima, maštanjima, snovima, naivnosti, nedostatku hrabrosti.

Godine studiranja i sve što je usledilo nalazi se na mom Fejsbuk nalogu. Trivijalnoj zameni za dnevnik.

O njemu ćemo drugi put.

broj komentara 4 pošalji komentar
(ponedeljak, 05. avg 2019, 11:32) - Mile Ć. [neregistrovani]

Jako lepo!

Po datumima koje navodi u članku, Jelena je jedna mlada žena koja ima raskošan dar za pisanje! Sa uživanjem sam pročitao ovaj njen tekst, sazdan emociji i atmosferi, i mogu se samo nadati da ćemo je još dosta čitati.

(ponedeljak, 17. jun 2019, 15:14) - anonymous [neregistrovani]

Dnevnik !?

Koji crni dnevnik, samo dva su vredna pomene jedan na TV i drugi u skoli kada su nastavnici upisivali jedinicu ili jadnu dvojku ili trojku pa ponekad i cetvorku i u redjim slucajevima i peticu

(petak, 14. jun 2019, 12:04) - Penzioner [neregistrovani]

Povremeno sam pisao dnevnik,

i kad pročitam,ražalostim se!-Bio sam toliko pametan,da sam napravio samo jednu grešku:Oženio sam se!-Razvod ne može to da ispravi!

(petak, 14. jun 2019, 11:40) - Jasna [neregistrovani]

Uticaj mame

Mene je majka stalno "terala" da pišem dnevnik. Sa ove vremenske distance, sada shvatam zašto. Nikada nisam volela takve stvari, dnevnike i leksikone, ali verujem da nekim devojkama znači što su ga pisale. Sada, kada se ne sećam gotovo ničega iz detinjstva i kada imam troje dece čiji mi je život bitniji od mog, pomalo mi je žao što nisam vodila dnevnik češće. Ostale su neke uspomene na odlazak na more sa roditeljima, prvu simpatiju, ali premalo..... prolete život. Deco pišite dnevnik, mnogo znači.