Čovek koji ne misli ništa, ne spada nigde i nikog ne voli

Ništa zapravo ne postoji što nije napisano i zapisano: ni jezik, ni ljudi, ni naravi, ni zemlje. Ovo mislimo, čini mi se, svi mi koji smo vezani za literaturu. Književnost u toj vekovnoj bici sa životom nije slabija, nije mlađa sestra, već je jednako važna, vredna i jaka. Jaka je kao maštanje u čovekovoj glavi.

Jednom, pre mnogo godina, napisao sam priču o čoveku bez sentimenta, bez mašte, bez ijedne slike u njegovoj glavi. Priča je tekla ovako.

Na maloj, gotovo napuštenoj autobuskoj stanici stoji automat za muziku, ali ta mašina ima skrivenu i opaku ćud.

Umesto pesme koju žele putnici, ona im svojevoljno pušta drugu melodiju koja ima posebno značenje za njihov život. Putnici čuju da to nije pesma koju su tražili i brzo shvate da ih ova koju je odabrao automat, dira u najskrivenije kutke njihovih emocija.

Plaču, jecaju i stenju pred opakom mašinom, sve do jednog časa dok ne dođe čovek koji ne misli ništa, ne spada nigde i nikog ne voli. 

Automat pokušava i njemu da podmetne pesmu. Menja jednu, pa besno drugu i treću. Kad vidi da putnik uopšte ne reaguje, muzička mašina se pokvari...

Taj čovek bez sećanja liči mi na nekog ko uopšte ne čita i kome književni i maštenski svetovi ne znače ništa.

Reći ćete da je malo takvih ljudi, ili da ih gotovo uopšte nema, ali odmah ćete se ugristi za jezik. Živimo u opakom vremenu koje nalikuje ovom muzičkom automatu iz moje priče svrstane u knjigu "Vek".

Ljudi bez sećanja su oni koji ne veruju ni u šta, ne nadaju se ničemu većem od dana koji su dobili ujutru. I nema njih samo među onima koji ne čitaju, već tih beznadnih ljudi, na žalost, ima i među onima koji ocenjuju današnju književnost, te od nje traže da bude prosta, niskomimetična, takva da se uklopi u njihov hladni i suri svet.

Knjiga koju danas nagrađujete je sasvim suprotna. Ona je maštenska, ona poziva na putovanje; ona vas uvodi u vremensku kapsulu i s njom putujete od stare Grčke, preko Banata 19. veka do današnje Srbije; ali pre svega, ovo je roman o ljubavi i potrazi za porodicom.

Kažu da je ovo komplikovan i preobiman roman, ali njegov pisac tvrdi da to nije tačno. 

Istina je ovo: u knjizi 'Poslednji argonaut' želeo sam da prizovem romaneskno obilje jednog Tomasa Mana, i da načinim literarni svet koji će, kao lozina puzavica, biti isprepletan avanturističkom putovanjem u potrazi za zlatnim runom, usponima i padovima junaka, i između tih listova, grozdovima misli i neverovatnih vizija. 

Mnogo za 21. vek? Isidora Sekulić - spisateljica mnogoglasja s palančkog groblja - siguran sam, ne bi mislila tako.

Nema zato srećnijeg pisca do onog koji stoji danas ispred vas. Srećan je jer se njegov literarni put presreo s putem spisateljice koja je po Vinaverovim rečima "najbolja prijateljica svih srpskih pisaca".

Bilo je tako za njenog života, a evo, tako je i danas. 

Šest godina je proteklo od Isidirine smrti do mog rođenja, a ona je, eto, upravo posredstvom nekih maštarskih transferzala, najbolja prijateljica i ovog pisca.

"Bio je to jedan od onih poteza sudbine koji odjedared pipnu život kako se život nije nadao" rekla bi Isidora i bila bi u pravu.

A ja bih joj mogao odgovoriti njenim rečima: "Ne boj se, i hvala ti što si živela jedan trenutak samo za mene".

Hvala vam na nagradi Isidora Sekulić.

Govor na dodeli nagrade Isidora Sekulić, Beograd, 5. jun 2019.

broj komentara 2 pošalji komentar
(sreda, 12. jun 2019, 11:51) - anonymous [neregistrovani]

Sta mi to budi sjecanje...?

Kad sam i kada citao.. ? Gdje sam i zasto stao.?
u praznoj prici o muvi zunzari...
Dodirnuo si zivot moj...
Nisam. To je kratka ostra laz..
Ja nisam muva zunzara. Ja sam samo citalac.
Nisam nikad bio pokraj tebe. Moje su sfere u visinama..
Vratio sam se sa carobnog brijega...

(ponedeljak, 10. jun 2019, 14:51) - anonymous [neregistrovani]

Muve zunzare

Nazalost, sve je vise ljudi koji ne misle vec samo idu kao muve zunzare. Mozda je to jedna zavera kojom zele da uniste ovaj narod