Владимир Пиштало за РТС: Ко нема своје мишљење, имаће туђе

Човек може да се прави озбиљан, али не може да се прави духовит. Свако има свог џокера, само је важно да уме да га препозна. Као што је руска књижевност изашла из Гогољевог "Шињела", америчка је из белог сакоа Марка Твена. А српска – из Андрићевог мантила.

Владимир Пиштало од 1993. године живи у Америци. Тачније – тамо проводи осам месеци годишње, колико траје школска година, јер студентима у Масачусетсу предаје историју. Зато на питање да ли је пут у Америку повратак или одлазак, или је то пут у Србију, Пиштало одговара чешком комунистичком анегдотом чија је поента – "не могу да живим тамо, не могу да живим овде". Статистички гледано, каже, живи негде насред Атлантика. Све то (и не само то) је и записао у најновијој књизи "Значење џокера". Писац романа о великанима науке и књижевности, сада је аутор збирке есеја о Америци, Србији и смеху.

Читаоцима сте познати по романима, сад сте објавили збирку есеја. Зашто?

Дођу човеку те побуде... Сакупио сам есеје који су излазили од 1991. године, неки од њих су и тзв. ратни есеји, затим из Америке, онда сам их годину дана гланцао и додавао нове есеје. Јер, како ја то волим да кажем, есеј је мишљење. А ко нема своје, имаће туђе.

А чије ми мишљење имамо?

Е то је питање! Има онај један одломак када један лик код Андрића сретне аустријског конзула, па му он каже "имате добре бечке наочаре", а он одговори – "наочари су бечке, али су очи наше". То је тај антиколонијализам, јер антиколонијализам није само оружана борба, него и борба за своју интерпретацију света. И та интерпретација и борба за интерпретацију не престају. И ови су есеји допринос томе – јер, што би опет Андрић рекао: узалудно је питати другог шта те боли!

Кад смо већ код те сопствене интерпретације, колико ми данас имамо могућност за то и колико прошлост помаже? Ви говорите и пишете о посебним тумачењима па чак и о продаји прошлости.

Прошлост сигурно утиче, али главна ствар је бити окренут ка будућности. Ја сам нека искуства своја овдашња и америчка настојао паралелно да интерпретирам.

Интересантна је ситуација да је та књига ("Значење џокера") продата. Цео тираж и сад је друго издање актуелно. Обично је роман привилегована форма, али ето и есеј је био купован много. Очигледно је важнија самa књижевност него форма у коју је спакована.

Један пример тих есеја који су се много продавали је "Благо цара Радована" Јована Дучића, не правим паралеле, та је књига продавана у невероватном броју. У Француској је то нормално и француски издавачи есеје продају Кинезима као нешто нормално. А ови есеји, конкретно "Значење џокера", имају у себи и поезије и прича и анегдоте и ако је то жива форма, она комуницира са читаоцима.

Има и смеха. Ваш издавач и уредник је ове есеје описао као књигу о смеху. Смејемо ли се ми данас?

Можда се мање смејемо него раније, али није смех нешто што недостаје нама као народу. Нама можда недостаје способност за организацију, али способност за смех – не бринем се за то, јер вицеви се појављују о разним стварима. Пошто се књига зове "Значење џокера" и људи ме као Ви питају постоји ли џокер, морам да испричам причу.

То је једна ситуација поводња на Дрини. Мујо седи, кућа му је у води и долази Хасо и позива га да уђе у чамац, али Мујо каже: "Нека, хвала, ја сам био добар човек увече и мене ће бог да сачува."

Други дан, вода до крова. Опет долази Хасо са истим позивом, али Мујо опет одговара да неће и да ће га бог сачувати.

Трећи дан, Мујо седи на оџаку. Долази Хасо и опет га позива да уђе у чамац, да се спаси. Мујо опет каже да неће.

На крају се Мујо удави. Дође на небо и каже богу: "Зашто ми ниси помогао кад сам био добар човек? Зашто си ме пустио да страдам?" А бог му одговори: "Па јесам ли ти три пута слао Хасу?!"

Значи, важно је препознати џокера. Не да џокер не постоји, него постоји у конкретним формама које изгледају можда превише фамилијарно да бисмо га препознали. Зато треба знати отворити очи.

Чему се смеју у Америци?

И тамо има доста вицева. Неки су и слични нашима, необична је та орална култура. Ја сам човек који уочава сличности више него разлике и ова књига прича је више о сличностима него о разликама. То је и прича о људима као што су наш Коракс и Хенри Луис Менкен.

Један сатиричар је говорио да никада није срео будалу у којој није уживао и да у ствари посао хумористе зависи од будала. У ствари и Коракс је рекао, мислећи на политичаре углавном, "овде је Елдорадо". И то је потпуно иста прича коју је рекао и Менкен.

Креативности и поезија и хумор имају исти начин функционисања, а то је неочекивано. И то проналажење џокера у обе средине... И ако је Андрић, моја претходна књига "Сунце овог дана", била књига поштовања према нашем великом писцу и нашем највећем јунаку интерпретације света, ово је на неки начин књига непоштовања. Јер, што се каже, човек може да се прави озбиљан, али не може да се прави духовит. Ако неко исприча виц, то се одмах може видети на лицу људи, то је та непоткупљивост хумора којој је посвећена ова књига.

Верујте ми, моји студенти не воле Чарлија Чаплина. Чаплин је био сматран за универзалан хумор, њега си гледали људи у селима која немају струју у Африци и смејали се физичкој комедији јер је она очигледна. А мојим студентима кад показујем како се он игра са светом као Хитлер у "Великом диктатору" или како упада у ону машинерију у "Модерним временима" они то гледају без осмеха. Можда јер нису видели никога да се томе смеје. И онда ми је пало на памет да ли хумор пролази, да ли је условљен културним чињеницама, да ли је условљен поштовањем ауторитета... Чаплин као и већина мојих јунака у овој књизи не поштује ауторитете, а можда су моји амерички студенти учени да сада више поштују ауторитете. Можда је у томе ствар.

Помињете студенте, Ви сте професор америчке историје. О томе између осталог и пишете. Да ли Вам често људи кажу како Америка нема историју? Или је та историја кратка у поређењу са овдашњим поимањем историје?

Није то кратко раздобље. То је као историја Срба у Угарској, а ми не мислимо да је историја Срба у Угарској кратка или мало важана. Е то је отприлике исти период. Али није чак ни ствар у дужини, већ да је то интересантна прича. И не бисте веровали колика је количина непознавања што се тиче америчке историје. Ја сам настојао да урадим персонификовану америчку историју, да узмем интересантне ликове као што су Чаплин, Линколн, Марк Твен или чак наш Чарлс Симић, а сваки од њих има у себи елемент џокера. Настојао сам да је на неки начин хуманизујем и да буде непосреднија, да не буде само у социолошким категоријама и мени се чинило да је то функционисало добро. Приче о Србији и Америци су комплементарне.

Сами сте поменули нека имена, међу њима и Чарлса Симића. Колико је он Вама лично важан као неко с ким комуницирате али и као неко ко је с овог простора а ко је веома цењен у Америци?

Он је добио Пулицерову, добио је Мекартурову награду, која се зове награда за геније, он је члан Америчке академије где не можете да уђете ако неко не умре! Он је и то рекао шалећи се: "Значи, сад си овде дошао и треба да умреш ту."

Тај хумор, а он је говорио да су стратегије хумора и поезије исте. Код њега је било најзанимљивије то иконокластичко непоштовање ауторитета. Кад су га једном звали у Белу кућу, он није отишао јер је рекао да не зна шта би имао да им каже или они њему.

Мислио је да песник треба да има тај незaвисан, аутономан однос, да је живот прекратак да би се говориле флоскуле. И понео је традицију српског дадаизма или ја бих чак рекао монтипајтоновства које је наследио од деде, често је причао анегдоте које и ја некад причам као своје. Чарли је иначе у Америку дошао као Мехмед Паша у Турску са 13 година.

Он је хтео да разуме ту средину и урадио је оно што је Вук Караџић радио. Схватио је да свака америчка држава има своју збирку фолклора и он је тако из дубине покушавао да схвати Америку. Мени је Чарли дао неку врсту слободе, јер, рецимо, да ова Америка о којој ја пишем је српска Америка.

Како се Марк Твен нашао у српској Америци?

Твен је био Теслин пријатељ и велики хумориста и имао је потребу и да говори истину и да га воле, а то није лако јер обично морате да бирате. А постоји и очувана слика на којој Твен у руци држи једну од Теслиних сијалица... Увек постоје везе.

А ја сам зачуђен колико у ствари постоји рупа у нашем познавању Америке. Много се преводило, али стихијски. И Твен, који је амерички Гогољ, код нас је сматран дечјим писцем. Исто тако, Менкен је најпознатији новинар у историји Америке, а код нас је преведена само једна његова књига. Ето мени је и непознавање Менкена несхватљиво и то осветљавање и њега је поправљање стихијске слике о Америци.

Пишете да је цела америчка књижевност изашла из белог сакоа Марка Твена, као што је Достојевски рекао да је руска изашла из Гогољевог "Шињела". А да ли смо ми заиста од Андрића?

Јесмо, и то из Андрићевог мантила. Андрић је антиколонијалиста и он је знао да то што добијете политичку слободу не значи да сте слободни од интерпретација. Он се борио за слободу тумачења, он је говорио – зашто моја мисао добра и права да буде мање вредна од исте такве у Берлину или Лондону? То су и данас актуелне теме, нарочито у време неоколонијализма, враћање Андрићу, а ја сам то радио и у књизи "Сунце овог дана".

Мислим да је Андрић био интерпретиран као епски писац, а ми се сад враћамо Андрићу какав је он био, његовој лирској страни, медитативној. И можете га третирати и као џокера, јер је његов однос према смеху увек био позитиван, он је говорио да је тешко друштву и појединцу које не зна да се безазлено смеје. А што се игре тиче, говорио је да када престанемо да верујемо у стварност игре, свако од нас залази у мрачну шуму.

За своју претходну књигу, о Андрићу, говорили сте да сте је писали, између осталог и зато да би људи још више волели Андрића. Да ли сте сада имали намеру да читаоци заволе Америку? Или да је бар мало боље упознају?

Ако бих једну ствар хтео да нагласим, то је да хумор није антитетичан мишљењу, него средство мишљења и ја кажем да мени изгледа да Роденов "Мислилац" неће много смислити, човек ће се пре нечега сетити кад се смеје. Или – треба имати поштовања према недостатку поштовања према царевом новом оделу. Неко је рекао да је хумор најцивилизованија музика на свету, а неко да је најкраће растојање међу људима и хумор је заиста средство разумевања међу људима.

број коментара 3 Пошаљи коментар
(четвртак, 11. јул 2019, 11:00) - Sarajka [нерегистровани]

Boro

Da li je ovo sin prof.dr. Bore Pištala, predavao istoriju na FPN u Sarajevu?

(четвртак, 11. јул 2019, 08:38) - anonymous [нерегистровани]

Dobar intervju s velikanom pisane reči

Baš je dobro što imamo ljude koji "umeju s perom". I dobro je što takvi kao Pištalo imaju potrebu da se vrate na mesto početka i da napoje "nutrinu" svom, za nas tako tipičnom osobenošću koja je tako netipična, a opet tako nadahnjujuća.

(четвртак, 11. јул 2019, 08:33) - anonymous Sreten [нерегистровани]

Možda da, možda ne

Mnogi u svojem mišljenju imaju iluzija misleći da je samo ono ispravno