Човек који не мисли ништа, не спада нигде и никог не воли

Ништа заправо не постоји што није написано и записано: ни језик, ни људи, ни нарави, ни земље. Ово мислимо, чини ми се, сви ми који смо везани за литературу. Kњижевност у тој вековној бици са животом није слабија, није млађа сестра, већ је једнако важна, вредна и јака. Јака је као маштање у човековој глави.

Једном, пре много година, написао сам причу о човеку без сентимента, без маште, без иједне слике у његовој глави. Прича је текла овако.

На малој, готово напуштеној аутобуској станици стоји аутомат за музику, али та машина има скривену и опаку ћуд.

Уместо песме коју желе путници, она им својевољно пушта другу мелодију која има посебно значење за њихов живот. Путници чују да то није песма коју су тражили и брзо схвате да их ова коју је одабрао аутомат, дира у најскривеније кутке њихових емоција.

Плачу, јецају и стењу пред опаком машином, све до једног часа док не дође човек који не мисли ништа, не спада нигде и никог не воли. 

Аутомат покушава и њему да подметне песму. Мења једну, па бесно другу и трећу. Kад види да путник уопште не реагује, музичка машина се поквари...

Тај човек без сећања личи ми на неког ко уопште не чита и коме књижевни и маштенски светови не значе ништа.

Рећи ћете да је мало таквих људи, или да их готово уопште нема, али одмах ћете се угристи за језик. Живимо у опаком времену које наликује овом музичком аутомату из моје приче сврстане у књигу "Век".

Људи без сећања су они који не верују ни у шта, не надају се ничему већем од дана који су добили ујутру. И нема њих само међу онима који не читају, већ тих безнадних људи, на жалост, има и међу онима који оцењују данашњу књижевност, те од ње траже да буде проста, нискомиметична, таква да се уклопи у њихов хладни и сури свет.

Kњига коју данас награђујете је сасвим супротна. Она је маштенска, она позива на путовање; она вас уводи у временску капсулу и с њом путујете од старе Грчке, преко Баната 19. века до данашње Србије; али пре свега, ово је роман о љубави и потрази за породицом.

Kажу да је ово компликован и преобиман роман, али његов писац тврди да то није тачно. 

Истина је ово: у књизи 'Последњи аргонаут' желео сам да призовем романескно обиље једног Томаса Мана, и да начиним литерарни свет који ће, као лозина пузавица, бити испреплетан авантуристичком путовањем у потрази за златним руном, успонима и падовима јунака, и између тих листова, гроздовима мисли и невероватних визија. 

Много за 21. век? Исидора Секулић - списатељица многогласја с паланчког гробља - сигуран сам, не би мислила тако.

Нема зато срећнијег писца до оног који стоји данас испред вас. Срећан је јер се његов литерарни пут пресрео с путем списатељице која је по Винаверовим речима "најбоља пријатељица свих српских писаца".

Било је тако за њеног живота, а ево, тако је и данас. 

Шест година је протекло од Исидирине смрти до мог рођења, а она је, ето, управо посредством неких маштарских трансферзала, најбоља пријатељица и овог писца.

"Био је то један од оних потеза судбине који одједаред пипну живот како се живот није надао" рекла би Исидора и била би у праву.

А ја бих јој могао одговорити њеним речима: "Не бој се, и хвала ти што си живела један тренутак само за мене".

Хвала вам на награди Исидора Секулић.

Говор на додели награде Исидора Секулић, Београд, 5. јун 2019.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(среда, 12. јун 2019, 11:51) - anonymous [нерегистровани]

Sta mi to budi sjecanje...?

Kad sam i kada citao.. ? Gdje sam i zasto stao.?
u praznoj prici o muvi zunzari...
Dodirnuo si zivot moj...
Nisam. To je kratka ostra laz..
Ja nisam muva zunzara. Ja sam samo citalac.
Nisam nikad bio pokraj tebe. Moje su sfere u visinama..
Vratio sam se sa carobnog brijega...

(понедељак, 10. јун 2019, 14:51) - anonymous [нерегистровани]

Muve zunzare

Nazalost, sve je vise ljudi koji ne misle vec samo idu kao muve zunzare. Mozda je to jedna zavera kojom zele da uniste ovaj narod