Замишљена кафа са Уелбеком – портпаролом кризе мушкости

Уколико бих као жена могла да бирам са киме бих у неком београдском кафићу попила кафу, мој избор свакако би био Фредерик Бегбеде. Какав би то визуелни курикулум био за моју е-пословну картицу. Међутим, воља за интелектуалном авантуром говори ми да би кафенисање са Мишелом Уелбеком, била ментална гимнастика посебног укуса и слободе, почев од конзумирања цигарета.

Својим годинама не припадам генерацији коју он назива иднигнадоза, што значи озлојеђени и гневни, али ни озлојеђеност ни гнев ми не мањкају. Имам довољно сећања и социјално урођеног сензибилитета, да разумем, да Европа, па и свет, одавно нису имали такву личност у јавном дискурсу.  

Зато ће долазак француског књижевника Мишела Уелбека у Београд на 11. Фестивал Крокодил, нема сумње, бити догађај који ће обележити књижевну и културну 2019. годину. 

Јер, Уелбек је глобални феномен упркос, својој интезивној вољи да се не допадне. И ако сам каже да је најбољи представник депресионизма, склонија сам доживљају њега као резигнираног грађанина.

Допада ми се то одсуство умора од борбе и презир према свеопштем стерилном гунђању. Зар није једна од највећих опасности развијеног друштва комформизам, у који образовани људи, по остварењу доброг дела живтних потреба и стандарда западају. Некако ме је на све ово највише подсетио у роману „Покоравање“.

Објављивање вести да Мишел Уелбек долази у Београд на Фестивал Крокодил, изазвало је опште запрепашћење код организатора много већих и престижнијих европских књижевних сусрета сличне врсте, од којих му неки већ годинама нуде и велике суме за појављивање на њиховим манифестацијама.

Нама стиже тек са незнатним, пре свега никотинским жељама и срећан да ће га сачекати превод поезије насловљен „Не мирим се“. Да имамо развијену пољопривреду зашта имамо и на претек природних потенцијала, и да смо којим случајем чланица Европске уније чија бироктија угрожава индивидуалну производњу, што критикује и то врло прецизно у новом роману „Серотонин“, можда бих разумела одлуку за дестинацију Београд.

Можда би кафенисање београдско могли да организујемо поред неке пијаце и позовемо једног српског сељака, који се бори да постигне финасијску равнотежу, попут његовог јунака Емерика, да нам се прикључи. Имали би билетералне теме – зашто неко ко ради из године у годину губи новац, да се више исплати дати земљу под закуп, или на продају, али не овдашњим, односно француским пољопривредницима, него страним инвеститорима.

„Што више ја покушавам да радим ствари како треба, то ми теже иде“  

Ова слика за визуелни курикулум била би баш провокација. Уосталом зар Уелбеку критика редовно не приписује и замера управо провокацију. Истина, у његовом делу постоје екстремне појаве, сцене или нешто са чиме наизглед површни читалац може да каже да он има за циљ да пуко провоцира. Али да ли су ствари баш такве?

Склонија сам да мислим да ове критике стижу од ега новог аристократског снобизма, а да се већина читалаца проналази у његовој реченици: „Али што више ја покушавам да радим ствари како треба, то ми теже иде“. Зато свака критика овог резигнираног грађанина секира глобални свет.

Могли би на ову нашу замишљену београдску кафу да позовемо и писца Мухарема Баздуља, да нам се прикључи. Јер, често акцентиран као нихилистички човек са сиве бетонске периферије, Уелбек је по Бадзуљу успео да промени читалачку структуру. Односно Баздуљ је заступник тезе да Уелбек руши стереотип, да су читаоци књига искључиво жене. По њему, овог француског књижевника у добром делу читају мушкарци, јер је он постао портпарол кризе мушкости.

Да ли га дефинисати тако или као човека са једном мирном тугом, која није подложна ни појачавању ни јењавању, која би се могла сматрати стабилном, Мишел Уелбек свакако је звезда глобалног света.

Иги Поп написао је песму инспирисану његовим романом, глуми сопствене отмице, пре две године на циришком уметничком бијеналу изложени су снимци његове главе. Он је уметник и од њега се прави уметност. И како год га лично доживели током овог викенда на Фестивалу Крокодил, тај сусрет свакако ће чинити део наше интимне културне историје.

број коментара 5 Пошаљи коментар
(субота, 08. јун 2019, 13:39) - anonymous [нерегистровани]

uelbek

Fantastične opservacije! Odličan tekst!

(субота, 08. јун 2019, 06:12) - anonymous [нерегистровани]

revolucija

Dosao covek, "bio", cudo napravio.

(петак, 07. јун 2019, 10:29) - Традиционалист [нерегистровани]

Разарање традиционалних вредности

Уелбек и његов колега Дарида се славе на Западу, јер су они део стратегије за разарање традиционалних вредности европљана, а поготово сјавјана. Породица је за њих нешто непожељно. Они то називају: деконструктивизам. Нажалост нам не нуде никакав план, шта да направимо од рушевина, које су они (у филозофском смислу) створили.

(четвртак, 06. јун 2019, 15:24) - anonymous [нерегистровани]

Bravo

Bravo! Pravo u centar! Ko ne bi voleo da podeli kaficu i cigaru sa Uelbekom?

(четвртак, 06. јун 2019, 14:53) - anonymous [нерегистровани]

Gost

Odličan tekst!