Светла критике

Без грубе критике похвале никада не могу бити значајне.

Т. С. Елиот је једном приликом приметио да би било врло глупо разговарати о поезији са неким ко воли целокупну поезију. Када људи разговарају по кафићима и ресторанима о филму, позоришту или спорту, сасвим је природно да док хвале једне истовремено куде друге. Уколико су мишљења интензивнија, разговори постају много страственији и паметнији. Оно што називамо критиком, само је формализована верзија ових разговора и расправа. Тражити од критичара да буде уљудан, исто је што и тражити од њега да буде тупоглав.

Уметничка критика је жанр писања који је израстао из полемика на пјацетама ренесансне Италије које су међу собом водили супростављених уметници. Књига Ђорђа Вазарија "Животи славних италијанских архитеката", сликара и вајара, која је штампана у Фиренци 1550. године, зачињена је злобним детаљима и напоменама које су велики уметници упућивали једни другима. Вазари прича како су Микеланђело и он посетили Тицијана у његовом студију у Риму, где је овај сликао своју Данају. Микеланђело је рекао дивне ствари Тицијану у лице, сведочи Вазари, али је, док су одлазили, прокоментарисао да би ти Венецијанци заиста могли да буду велики сликари, кад би само научили да цртају.

Ова врста критике се још увек одвија између студената уметничких факултета који се такмиче са својим "класићима", али и међу осамдесетогодишњим мајсторима који гњаве један другог. Критика је неопходна како би онемогућила да се уметничка сцена претвори у незанимљиву забаву медиокритета. Тешке речи критике држе сваког будним и креативним.

Међутим, критике често падају на терен повредљивости и сујета уметника или уметничких организација. Очигледно је да нико не жели да добије лоше критике, али без излива сурових критичарских мишљења - какво значење имају њихове похвале. Окрутне критике су често израз критичаревог укуса, предрасуда и ега. Сигурно је да постоје и лични анимозитети, али уколико критичар не воли одређеног редитеља, на овом другом је да једноставно игнорише његово писање.

Ја не волим лошу уметност. Разбесни ме кад видим слаб, неталентован, претенциозан, ружан или глуп рад који је прецењен или прехваљен, или кад је сјајно дело потцењено или прихваћено као нормална појава. Ниједна критика се не пише у вакууму. Критичарски задатак је да укаже на лаж, превару, позу и шарлатанство, а да уздигне стварну изврсност.

Када су се поводом програма 63. Стеријиног позорја појавиле лоше критике, истовремено су се јавили и они који су бранили фестивал, сматрајући да би циљ критике требало да буде да опише, анализира и информише на начин који ће охрабрити гледаоце да иду у позоришта, како би се сами уверили у квалитет представа, а не да оспорава селекцију представа. А публика ће сама најбоље знати.

Зашто би било ко мислио да је добра идеја да уметност поштедимо критике? Сукоби између модерниста и традиционалиста деценијама су одржавали виталност наше културне сцене. Људи који су седамдесетих година објашњавали и славили уметничке покрете у београдском СКЦ-у видели су себе као герилске ратнике у културном рату. Критичари који су се подсмевали иновацијама били су њихови непријатељи.

Сама критика је дошла на лош глас, зато што је велики број критичара без промишљања одбацио оригиналне појаве. Судбина "Часа анатомије" Данила Киша недвосмислено потвђује црне странице у нашој културној историји. Уосталом, и историја самог Позорја је сведочи један од таквих ратова, када је вољом Јосипа Видмара са фестивала прогнан цео покрет око Љубише Ристића.

То је било давно, а данас је проблем томе што је сурова критика веома ретка. Јован Христић је управо такву написао у књизи Позориште, позориште: "Представа има паузу. Искористите је." Међутим, шта у случају када представа нема паузу? Сведочити о дебаклу није пријатно, поготову када су на сцени људи које волимо. Међутим, ништа горе од тога да прећуткујемо оно што смо видели.

Саме уметничке и културне организације ангажују у своје тимове људе да би писали о њиховим делима, као што ангажују и уметничке стручњаке да пишу за њихове каталоге. Постоји опасност да читаву дискусију на тему уметности обликују директори и уметнички сарадници, који сервирају готова мишљења и похвале о свом "производу", као да је у питању икона којој се ваља клањати.

Селебрити култура је увела и додатну предност за уметнике који су добри на телевизијама и у штампаним медијима па на тај начин дефинишу и одржавају сопствени статус. "Онлајн" заједница је преузела део задатака критике и свакодневним гомилањем судова "производи" дело много пре него што га било ко прочита, чује или види. С друге стране, електронски и штампани медији су почели да смањују и изостављају рубрике културе и уместо њих уводе рубрике посвећене забави, што додатно отежава положај официјелне медијске критике.

И сами критичари су постали исувише пажљиви у томе шта сами говоре и пишу, понекад парализовани страхом да ће деловати конзервативно или да ће се заглавити у блату непринципијелних полемика. Много је данашње "цењене" уметности праћено комплексним или делимично комплексним теоријама које могу уплашити или утишати опоненте. Да ли се усуђујете да кажете да вас је оставио хладним перформанс, инсталација или концерт који је покупио све награде на значајном фестивалу - чак оне о којима извођачи нису ни сањали.

Критичарев посао је да то каже, чак и када сви гугучу о царевом новом руху.

Аутор је главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС-а

број коментара 0 пошаљи коментар