Источне дилеме Западног Балкана

Сусрет министарке спољних послова ЕУ Федерике Могерини са новим косовским премијером Рамушом Харадинајем, прошлог петка у Бриселу, баца ново светло на међусобне односе држава, ентитета и клијентелистичких каталога на простору Западног Балкана. Чак и ако се прихвати сасвим разумна теорија да нико никог није терао напоље, или излазио у бесу, исход тог састанка остаје да виси као отворени крај холивудског блокбастера у "франшизи".

Независно од директних тема разговора, стиче се утисак да се састанак у Бриселу односио на темпо догађаја, као да је Балкан у последње време успорио и да га треба убацити у брзину. Али ко вози?

Сви и нико. Сви који тај део света од Бечког конгреса 1815. године до данас виде као простор који вапи за увођењем реда и поретка; нико са шансом да оствари ексклузивну геостратешку конструкцију по властитој визији.

Фактор регион

Тек сад постаје један јасан развој догађаја који се овлаш цитирао у извештају аустријског дневника Пресе из Тиране о албанским страховима у вези са спорим европским интеграцијама те земље.

Пресе (15. 9. 2017): "Нови омиљени пројекат Брисела, економска унија западнобалканских држава, у политичком жаргону названа Берлински процес, дочекује се у Албанији с великим неповерењем. Службено, Тирана стоји иза тог пројекта, конкретизованом на састанку у Трсту у јулу ове године. Закржљала међугранична инфраструктура, исецкани путеви трговине – све су то ваљани аргументи за интеграционе пројекте Берлинског процеса. Неки у влади верују да им је 'Берлин' подметнут како би се Албанија гурнула што даље од чланства у ЕУ. Тирану ту у ствари мучи нешто сасвим друго – да ће у 'малој унији' западнобалканских држава доминирати економски потентна Србија. Представници таквог мишљења у албанској политици упозоравају да је Берлински процес пут за успостављање српске хегемоније у региону."

Ако се тих неколико реченица подвргне политичкој анализи, долази се до интересантног закључка да Србија ипак седи "на две столице", али не властитом вољом ни намером. На обе ју је, у конкретном случају, посадио директно европски Брисел.

Ако се Брисел одлучи да се чланство Србије у ЕУ разматра по кратком поступку, изоловано од ширег територијалног контекста, онако као што је великодушно учинила у случају Хрватске жмурећи на оба ока, понеки регионални играч ће остати у сузама.

Да избегне шире емоционалне трауме у региону, ЕУ је смислила Берлински процес. Ненамеравана последица таквог потеза је да унутар Берлинског процеса Србија ужива статус економски најпотентније земље, чиме јој се опет у руке гурају карте мини-хегемона.

Овако или онако, Београд се нашао у позицији да се оба сценарија – или брзо и ексклузивно чланство у ЕУ, или водећи актер у Берлинском процесу – играју у његову корист.

Да ли српска политика тако процењује ситуацију, мање је битно. Важније од тога је да српски суседи, они који су интересно и у различитим степенима конфликтно уплетени у неокончани процес расподеле југословенског политичког наслеђа, тако процењују њену ситуацију.

Како те други виде, то је политички аргумент; како сам себе видиш, то је национална епика.

Фактор ЕУ

Следећи логику албанске владе – коју Брисел наравно не следи, али му је чак и тако тромом и спором нешто од ње морало упасти у око – Европска комисија има две варијанте.

Прво, да што пре и сасвим озбиљно убрза приступне преговоре са Београдом. Тако би Србију извукла из руског утицаја, а читав регион као брод усидрила у Бриселу, чак и ако свима не би било одмах дозвољено да се искрцају. Даље, тиме би се у изданку спречио регресивни српски рефлекс ка "балканском хегемону" (термин: Саша Тијанић) као и, албанска реакција то показује, могући политички мобинг против економски најпотентнијег унутар Берлинског процеса.

Алтернативно, Брисел се може одлучити да читав не-ЕУ остатак Балкана на неограничено време затвори у високи напон Берлинског процеса и тиме заиста отвори пут српском регионалном "хегемонизму", онако како га други виде.

За Србију је то резервни и ризични сценарио, али ако је Брисел гурне у њега, она ће сигурно до краја исцрпсти потенцијал економско-политичке помоћи Русије и Кине, као и серију ситуативних ад-хок алијанси (гласање шиитског Ирана против уласка Косова у Унеско) не би ли преживела у условима сурове глобализације и успут, чисти бонус, изнервирала неког антагонисту из непосредног окружења.

Укратко: Брисел би могао пожурити с пријемом Србије, не да би минимизовао српске ризике, већ да себе спасе ризичних последица које се јављају из другог, алтернативног решења.

За то је, међутим, потребно да председник Комисије Жан Клод Јункер оде, а на његово место дође неко ко се мање разуме у енологију, а више у стратегију проширења ЕУ.

Предлози Комисије, онако како су формулисани почетком септембра о проширењу "Шенгена" и евро-монетарне уније на свих 28 чланица, циљали су на то друго, алтернативно решење, ка институцији Берлинског процеса као утехе за "завлачење".

Било би погрешно рећи да Јункер има било шта против Срба. Он их само не види у великој европској слици; ни њих, ни било кога другог ко већ није у ЕУ.

Ако се погледа његова досадашња политика на месту председника Комисије, јасно је да он Унију доживљава као државу федералног типа. Што се њега тиче, он је премијер једне државе, а не управитељ савеза држава. То је главни проблем који од првог дана Јункеровог мандата, првог новембра 2014. године, успорава српску интеграцију у ЕУ.

Фактор Русија

Сви који ће рећи да председник Европске комисије то не ради сам, да је немачка влада Ангеле Меркел та која поставља политику европског проширења, имају, наравно, право.

Чињеница, међутим, остаје да је унутар својих великих овлашћења Јункер могао направити велики искорак ка бржем чланству Србије. А није, зато што као ретка врста мултинационалног националисте он мисли само о добробити "своје" државе, а Србија није у њој.

То је Јункеров лични разлог. У геополитичком контексту, исправно је рећи да "завлачење" Србије, исцрпљивање, некад уцене (хрватске) за отварање поглавља, немају толико везе ни са Јункеровом грешком у размишљању, ни с осветољубивошћу Ангеле Меркел (термин: Њујоркер, 1. 12. 2014, текст "The Quiet German" коме се увек треба враћати!), ни са албанским нервозама чим Србији скоче економски показатељи, ни са неспособношћу хрватског политичког бића да само створи државу која функционише, ни са Бакиром Изетбеговићем, коме ни други не може направити државу.

То углавном има везе са ставом ЕУ према Русији. Сваки поен против Србије се у Бриселу и даље доживљава као поен против Русије. Има еклатантних примера, као оних са возом за Косово; али и много дискретнијих.

У обрачуну са Русијом, ЕУ је Србији доделила улогу сурогата, тест-објекта, семиотског референта другог степена. Сигурно да би за Брисел било много једноставније да ухвати смисао руске политике, да схвати пар врло једноставних принципа по којима се она тренутно формира. Нажалост, већ сама мотивација "разумети Русију" представља неподношљиво понижење за Европску унију.

Који су ти принципи, објашњава, на пример, Путинов саветник за спољну политику, професор на московском Економском факултету и академик Сергеј Караганов у великом интервјуу за недељно издање листа Пресе (12. 11. 2017)

Његови аргументи: 1. Опстанак Русије је угрожен; 2. Русија је светска сила.

На питање новинара како помирује те две опречне изјаве, Караганов одговара: "То је позиција оног ко је рањив. Да би преживела, Русија мора да победи."

Руска "победа" се више не дефинише у војном смислу (Караганов такве страхове Европљана назива "смешним и глупим"), већ одбијањем "постевропских вредности".

А под "постевропским вредностима" мислите...? Тачно то што сте и ви помислили, одговара Караганов новинару – постхришћанске.

То је што се тиче идејног контекста руског осећаја националне безбедности. У смислу конкретне политике, Караганов набраја низ елемената који су у крајњем ефекту довели до узимања Крима: "Године 1991. су Словенија и Хрватска илегално признате; 1999. је Србија бомбардована да би се признало Косово, после тога је бомбардован Ирак па Либија, док у Украјини нисмо одлучили да ставимо тачку на такву врсту политике."

Фактор велики бели свет

Актуелну политику ЕУ Караганов зове "неовајмарском". Он је не објашњава експлицитно, нити то новинар, дописник из Москве Едуард Штајнер, то тражи од њега.

"Нео-Вајмар" се у европски политички жаргон увукао јануара 2016. године, када је бивши, у јавности врло цењени генерални секретар ЦДУ-а Хајнер Гајслер у тексту за Фракфуртер алгемајне цајтунг описао његове карактеристике.

Гајслер узима за меру неке од феномена који су раздирали историјску Вајмарску републику (1919–1933) и довели до њене трансформације у нацистичку државу: спољнополитичко "буре барута", хиперинфлација, светска економска криза, велика коалиција, криза демократије, општа атмосфера "котла" и очекивања политичког месије.

Из контекста старијег Гајслеровог текста и актуелног интервјуа Караганова произлази да први мисли на атмосферични "котао" из ког је рођена нацистичка десница у паралели са данашњим АфД-ом, док је оно што други има на уму у ствари поствајмарски експанзионизам Хитлерове државе који се види у паралели са проширењем НАТО-а и ЕУ.

Штета што о "пост-Вајмару" Гајслер није рекао мање, а Караганов више.

Из каталога западног "нео-Вајмара", овај руски геостратег конструише мали модел европске безбедносне архитектуре.

Дедуктивно, лако се долази до језгра техничког проблема који Запад има са Србијом, а Србија са Западом.

Запад је, користећи Милошевића не само као реалну особу већ и као ехо дуго после његове демисије, створио немогућу државно-безбедносну архитектуру на простору Балкана. Она се данас урушава. Може је спасити једино активна помоћ најпотентније државе из самог региона, Србије.

Апсурдност ситуације и није у томе хоће ли Србија признати Косово у неким границама или не, већ да се од ње очекује активна, ентузијастички дата помоћ да би та неодржива државноправа структура на Косову, у Босни, Македонији, сад и у Албанији, заиста профункционисала.

Политика Вашингтона у региону иде ка томе. За њу се више не поставља питање да ли је Београд прихватио серију пораза из 1991, 1992, 1996, 1999, 2008, већ зашто им се еуфорично не радује.

Америчка балканска политика се тако појављује не као стратегија, већ спасилачка акција властитих визија. Најближе би било употребити термин "систем ватрогасних мера" којим је Стипе Шувар средином осамдесетих спасавао комунизам у Југославији.

Мимо тога, америчку спољну политику тренутно није лако разумети, пошто је нејасно ко је креира. Није председник Трамп, толико је сигурно.

Да Харадинај не само да види ствари на тај начин већ и осећа притисак времена и атмосферу европског "котла", не треба сумњати. Али изгледа да ни Могеринијева није од јуче.

број коментара 2 пошаљи коментар
(недеља, 10. дец 2017, 17:56)
anonymousPero iz Svedske [нерегистровани]

Mozda prost odgovor

Kao i mi Balkanci gledamo Tursku kao okupatora 400g. Tako gledaju i
Rusi Zapad kao agresora od 1600g. do danas.....Pero

(недеља, 19. нов 2017, 11:38)
anonymous [нерегистровани]

Komentar

Ne bi ulazio u analizu o odnosima Evrope i Rusije kao i njihove interese u Srbiji,ali mislim da je ovde umesano jos mnogo faktora od istorijskih,odnosa kako Evrope tako i Rusije prema nama,nasoj povezanosti i konacno ratovima na nasim prostorima.To su bitni faktori i ne mogu se zaobici kao i nas stav prema Evropi i Rusiji.