Европске летње игре срећне руке

Почевши од посете Ангеле Меркел Вашингтону у марту, преко Трампове прве посете Европи у мају (Брисел, Таормина), друге у Хамбургу прошле недеље и управо завршене треће у Паризу, јавност и медији се вежбају у високој уметности невербалне комуникације. Необичан феномен, с обзиром на чињеницу да тренутно најрелевантнији светски лидери на јавној сцени говоре врло једноставним и разумљивим језиком.

Почело је са руковањем, од момента кад је Трамп одбио "handshake" с Ангелом Меркел у Вашингтону.

"Одбио" је наравно претешка реч за оно што се том приликом догађало пред новинарима. Био је збуњен, проживљавао је акутни "кастрациони комплекс" пред самосвесном Ангелом Меркел, осећао се као код зубара и једва чекао да побегне са зубарске столице – све те аргументе су потегли коментатори с обе стране Атлантика, оправдавајући обичну неспретност примењеном психологијом.

Био је то стартни пуцањ за отварање политичког фестивала доминантног стиска руке. Од тог тренутка су сви медијски извештаји анализирали ко је коме први пружио руку, ко се кретао којом путањом да би некога избегао и тиме или казнио брзоплетог пружаоца руке или нагласио властите приоритете. Даље, колико је стисак руке трајао, колико је био чврст, да ли је пресецао циркулацију горњих екстремитета и како је ко реаговао на то ритуално политичко насиље.

Интернетом већ круже чак и получасовни снимци без речи, на којима се неки актуелни политичари, у конкетном случају Ангела Меркел у Хамбургу, на покретној траци поздрављају са гостима – негде руковање, негде пољубац, некад повлачење за лакат, рука на рамену, окретање очима и слично.

Шта је сад у тој области толико ново да пола медијских извештаја одлази на тумачења невербалне комуникације? Можда то да је вербална осиромашила до неподношљивости?

Сиромашни језик, богати симболи

Било би погрешно оптуживати медије да су један минорни сегмент светске политике "надували" ван пропорција. Према првим извештајима тог типа – на пример, британски Гардијан их скоро објављује у серијама – јасно је да су новинари почели да их пишу као забављачка штива. Али мала аналитичка амбиција таквих текстова је у међувремену порасла.

Такође, били би неправедно генерално оптуживати данашње политичаре да су језички танки, па кад већ не кажу ништа, онда јавној анализи и не преостаје ништа друго него да се пребаци на говор тела. Напротив, немају политичари данас толико сиромашни вербални репертоар колико им је симболички постао богат и скоро се вратио на манир ренесансних владара.

У међусобним сусретима, политичари су почели да се понашају као семантички есеји Ролана Барта. Једини смисао који се још рачуна је латентни!

Извештај швајцарског дневника Ноје цирихер цајтунга о сусрету француског председника Макрона и америчког Трампа крајем прошле недеље у Паризу јесте школски пример такве анализе.

Извођење доказа изгледа овако: Француска одавно није сила. Она је сада "средња", односно, у духу тог текста, "осредња" сила. Нови председник је, међутим, уверен како његова земља поседује натпросечне креативне и за човечанство у целини лековите способности. Откако је изабран, Макрон није пропустио ниједну прилику да Француску драмски инсценира као пупак међународне политике.

Процес симболичког унапређивања Француске "почео је са телегеним, гвозденим стиском Трампове руке у Бриселу", коментарише циришки лист. Даљи Макронови кораци на том путу су: вођење руског председника Путина кроз Галерију огледала у Версају; војни поздрав Трампу испред Наполеоновог маузолеја (Дом инвалида); суво дружење с Ангелом Меркел прошлог четвртка, а богато упаковано у емоције, дирљиву историју и лепоту тренутка са америчким председничким паром непосредно после тога.

Ноје цирхер цајтунг: "Политиколог Доминик Моиси сматра да је сусрет Трампа и Макрона битан пре симболички него садржајно. Макрон ће се хвалити како плете вешту дипломатску игру да Трампа врати у окриље париског климатског уговора. Трамп ће се код куће хвалити како га 'чак и Французи прихватају с поштовањем'."

У отровном редакцијском коментару француског лево оријентисаног Монда констатује се да Макрон "покушава да се профилише као европски вођа", али да је за постизање тог циља потребно "много више од лепих слика".

Политика на празно, дипломатија на пуно?

Да ли су светски политичари, пре свега они с тежином од "осредње" силе па навише, потпуно променили тип комуникације, па сада више не говоре, него показују? То је нешто што би након читања горњег типа анализа логично помислио сваки просечни гласач сваке европске демократије.

Један од могућих закључака је да свако ко има јачи стисак, или енергично вуче туђи длан к себи, или истовремено хвата партнера за лакат како би га "усмерио" кроз умножене тачке физичког додира, у ствари бије битку за симболичке циљеве, јер је ону за реалне већ изгубио. Или мисли да губи.

Шта би било тачније – да је на делу компензацијска психологија, или весела дипломатска журка? Предаторска игра доминације, или скупљање утисака за приватни дневник на друштвеним мрежама, као кад се на пример амерички председник врати из Европе па на Твитеру напише да се на самиту "супер провео"?

У одговору на та питања се може рећи да нисмо ми, данашњи људи, тако радикално другачији од прошлих генерација. Ломљење ситних ручних зглобова и обарање руке не спада у психологију доминације, већ у богати историјски фундус културних знакова европских народа. Генерално важи да су психолошки знакови добри за по кући, док оно што се демонстрира пред јавности пре спада у културне знаке стабилизоване стотинама година понављања.

Обузета већ месецима тематском грозницом доминантног стиска руке, такозваног "трампшејка", европска штампа је пропустила да примети полагано напредовање једног другог знака и тек га сада у Паризу открила у свом богатству културних референци: Макрон држи руку на Трамповом рамену.

Знак "рука на рамену" први пут се појављује на апсидијалном мозаику у римској цркви Светог Козме и Дамјана из прве половине шестог века. Непосредно у годинама које су претходиле доласку Јустинијана на власт, тадашњи римски папа ("ђакон" Феликс IV) нашао се на службеном путу у Константинопољу. Тамо је видео како река људи тече у светиште подигнуто браћи Козми и Дамјану, за живота великим докторима и исцелитељима. Папи се то веома допало, па је по повратку у Рим спојио две мале богомоље у једну архитектонску целину и цркву посветио двојици византијских светаца.

Папа је при томе решавао технички проблем на нивоу квадратуре круга: Козму и Дамјана је требало увести у нову средину, направити их великима, али тако да не угрозе постојеће хијерархије. Зато се на мозаику види како с једне стране Петар, с друге Павле "приводе" Козму и Дамјана Богу који лебди на црвеном и плавом облачићу. Како су Петар и Павле теолошки и библијски старији и ближи Богу, они "протежирају" Козму и Дамјана и гарантују за њих, држе једну руку на њиховом рамену, док им другом синхроно показују – "то је Бог". Или "то је свет".

Уморно од фотографија екстравагантних руковања – ту карту је новинарство овог лета већ одиграло – аустријски Пресе објављује јуче на насловној страници слику како Макрон "протежира" Трампа пред Европом, једном руком га "приводи" Европљанима, а другом му показује "то је свет".

Слични мотиви могу се видети и са сусрета Трампа и Путина у Хамбургу, кад амерички председник кратко ухвати руског за раме и широком гестом га понуди дворани на увид. Кратко, јер је Путин врло вероватно свестан културне валенце тог знака.

Кад смо код Хамбурга, интересантно је да је Ангела Меркел само код једног госта употребила знак "рука на рамену" – код сенегалског председника Макија Сала. Сенегал наравно није члан Г-20, али је Сал био позван као председник Афричке уније партнера за развој (НЕПАД). Јасно се видело у телевизијским извештајима како Меркелова заштитнички ставља Салу руку на раме, а другом му показује "то је свет". То су донатори и партнери; само иди тамо где ти показујем и где гарантујем за тебе...

Велики симбол на малом одмору

Да невербални знак "то је свет" овде није интерпретиран произвољно, може послужити наслов из извештаја Шпигла од 19. маја, када је Трамп кретао у своје прве међународне посете. "Трамп открива свет", писао је тада тај немачки недељник.

Сасвим разумљиво да су политичари стајали у реду да му кажу: "то је свет".

Ипак, грана реалистичног и конкретног извештавања није изумрла, нити се сва преселила у симболику, што показује текст Франкфуртер алгемајне цајтунга о Трамповој посети Паризу.

Франкфуртер алгемајне цајтунг (Клаус-Дитер Франкенбергер): "Емануел Макрон третира Доналда Трампа као председника Америке, а не као лудака. Била је то исправна одлука. Немачки политичари би требало да се угледају на Макрона. Њему не пада на памет да се поведе за будаластим позивима како америчког председника треба изоловати. (...) Макрон полази од претпоставке да разумни однос према Трампу свима доноси користи, и Европи, и Француској и њему лично. (...) Док други отказују, затварају нос, и иду на дистанцу, Макрон га привија на срце – не зато што је одушевљен Трамповом политиком, већ зато што зна шта је савезништво и што је реалист."

Зашто се овај извештај франкфуртског дневника не може рачунати у тип симболички интонираних текстова овог лета?

Пре свега због тога што речи "лудак" недостаје семантичка дубина. Простор њеног деловања је реални свет.

Рекло би се, то је свет.

број коментара 0 пошаљи коментар