Демократски парадокс: Јесу ли некад лоше владе боље од добрих?

Догађаји из прошле недеље бацају цинично светло на уобичајене критеријуме по којима се добре владавине разликују од лоших. Резултати избора у Великој Британији, ниво комуникације унутар америчке државне политике, Блиски исток – где диктатуре одједном кажњавају аутократе и обрнуто, чак и оно што се као мали локални ехо великих трендова догађа у Хрватској – све то почиње да преиспитује европске представе пожељног и непожељног.

Резиме фактичних стања по споменутим локалитетима:

Торијевци су победили, али су у ствари изгубили. Пре месец дана премијерка Тереза Меј је у јавност одаслала твит како ће, у случају да изгуби шест посланичких мандата, преговоре са Бриселом о изласку Велике Британије из ЕУ водити Џереми Корбин. Изгубила је 13.

Трамп је преживео прву рунду у парламентарном обрачуну са својим бившим шефом федералне полиције. Како је чињенично стање, бар за сада, немогуће утврдити, разговор се своди на то ко је о коме ширио лажи и причао свашта. Сваки просветни радник из нижих разреда основне школе би у секунди препознао тип комуникације.

Предвођена Саудијском Арабијом, група сунитских режима је прогласила блокаду Катара, који је такође сунитски, али је у пријатељским односима с шиитским Ираном. Први коментари европских медија тврдили су да су криви локални ривалитети. Други, 48 сати касније, да су криви руски хакери.

Од пада Зорана Милановића у јануару прошле године, у Хрватској се процедуре бирања владе испреплећу са процесима рушења владе. Стриктна одвојеност та два демократска механизма више није могућа.

Мејова и "толеранција екстремизма"

Шта је, према медијима немачких говорних подручја, тачно рекла британска премијерка Тереза Меј, кад јој је исламистички терор трећи пут прекинуо предизборну кампању? Према опште рециклираном цитату, рекла је: "Сад је доста. Време је да престанемо да толеришемо екстремизам."

Треба повећати репресивни апарат, полицију, тајне службе, доушнике, андеркавер (undercover) оперативце и слично. То је врло разумно, с обзиром на околности. Проблем је само што је Мејова, док је била министарка полиције, властитом руком срезала британске полицијске снаге за 20.000.

Ово није анализа узрока који су торијевце коштали парламентарне већине, више скретање пажње на необичан мир с којим су медији прошли поред такве констатације. Нико није из њене изјаве о "крају толеранције према екстремизму" дедуктивно извукао закључак и написао наслов: "Торијевци толерисали исламистички тероризам!"

Доста је било толеранције значи да је до сада било толеранције. Или је то можда превише формалне логике за прилике које тренутно владају у политици?

У смислу хитности и доспећа на наплату, Европску унију ту више дотиче нова ситуација са Брегзитом, него то да ли је Лондон одлучио да одустане од толеранције екстремизма пре неких других европских земаља.

Питање које се у овдашњим медијима поставља је: а зашто је Мејова мислила да се са слоганом "no deal is better than bad deal" (никакав договор је бољи од лошег договора) добијају избори?

Овако испада да је Камерон платио високу цену на референдуму у који није морао да иде, а да је његова наследница Мејова платила високу цену на изборима које није морала да распише. Народски речено, Лондон трчи пред руду.

Аустријски Пресе преноси изјаву једног торијевца после избора: "Нисмо пуцали себи у ногу, већ у главу." Други очајава над чињеницом да је Мејова "промашила не само срца људи већ и њихов разум"; прво је, каже, очекивао, друго га је изненадило.

Сви овдашњи медији у хору: Велика Британија улази у преговоре о напуштању Уније ослабљена, каква штета, за тако нешто јој је потребан снажан лидер.

Ако се занемари чињеница да неки немачки и аустријски медији необјашњиво саосећају са Лондоном, јер је његов потенцијал за уцењивање Брисела све тањи, овде се открива поглед на један интересантан феномен: представа како је за улажење у цивилне међународне савезе потребна мудра и концилијантна влада, а за њихово напуштање један јак лидер.

Велика Британија, поента је, нема ни једно ни друго.

САД: О части и заклетви

Данима су се политичке странице светских медија пуниле најавама о парламентарном саслушању отпуштеног шефа ФБИ-ја Џејмса Комија пред Одбором за тајне службе. Кад тај каже све што зна, импичмент је готова ствар!

На крају, Коми није рекао ништа што би разрешило неподношљиву пат позицију у коју је Америка довела и себе и свет.

Да ли је председник од њега тражио да прекине истрагу против председниковог саветника Флина? Одговор Комија: "Ја сам то тако схватио." Да ли су се Руси умешали у америчке изборе? Одговор: "Нема сумње да јесу. Али то није утицало на крајњи исход избора."

Не мора човек бити дипломирани правник са Харварда да би знао како Коми ни на једно важно питање није одговорио потврдно.

Комијев карактерни профил, који је притом дошао до изражаја, највише личи на интервју Анте Марковића, последњег савезног премијера Југославије, датог новинама Дневно 2003.

Каже Марковић у тој исповести да су се Милошевић и Туђман заверили против њега, ширили лажи и бацали му клипове под ноге, саботирали сваки његов предлог, тако да је он на крају у болу отишао. Толико људи свих нација је тих дана гледало у њега, молило се: федерални Анте, спаси нас крваве сецесије, а он је у ствари био увређен што се против њега сплеткари! Нису му дали да ради!

"Ми смо ФБИ. Ми никад не одустајемо." То је реплика коју знају сви који гледају полит-, нарко- и остале америчке серије тог типа. Коми очито није профил за ФБИ. Председник га је лоше третирао, лагао свашта о њему, ширио приче, мешао му се у рад – или је он, Коми, то само тако схватио – а сад, јадан, не зна коме да се обрати по заштиту.

Може се гледати и другачије: Коми је рекао премало да би ствар била разрешена, али довољно да се иде у другу рунду. То у коначници значи да волатилност америчке политичке сцене у скорој будућности само расте.

Речено Комијевим речником, нема сумње да је Америка са Трамповом администрацијом дубоко загазила у период лоше владавине. Трампови противници су бројни. Његови пријатељи, као на пример Пол Рајан, вођа републиканске већине у Конгресу, бране га тако да кажу (Франкфуртер алгемајне цајтунг) како он још није научио посао владања и не познаје принцип поделе власти на законодавну, извршну и судску.

Трампови непријатељи кажу да је опасан, пријатељи да је неспособан. Ни непријатељи ни пријатељи нису изгледа спремни да иду до краја и склоне га са власти, али га истовремено и не остављају на миру да влада тако како влада, непредвидљиво и креативно.

За Америку, а с обзиром на међународну улогу САД и за читав свет, то није добра вест. Америчка дилема није једноставна: или ће с више стрпљења него досад толерисати једну лошу владавину, или ће дуга Трампова демисија гурнути ту велику и важну земљу још дубље низ спиралу нестабилности.

Нема сумње, Руси

Почетком прошле недеље, Саудијска Арабија, Емирати, Бахреин, Египат, чак и Либија, чија влада нема ни територију ни стварни ауторитет, објавили су блокаду Катара "због подржавања тероризма", односно Ирана.

Овдашње реакције на тај догађај следиле су две аргументационе линије. Прво, да су у питању регионални ривалитети, а не неке реалне разлике у типу владавине, или чињеничног стања у смислу оптужбе. Друго, како је Трампова посета Ријаду била ветар у леђа саудијском режиму да мобилизује делатни фронт против Ирана.

Регионални преседан постоји. У јулу 1990, америчка амбасадорка Ејприл Гласпи је у разговору са Садамом Хусеином рекла како њена влада "нема мишљење" поводом гомилања ирачких трупа на граници с Кувајтом те да је "не интересују арапско-арапски конфликти". Садам је то протумачио као америчко зелено светло за инвазију.

Међутим, два дана после саудијске блокаде Катара, све аустријске и немачке телевизије су прешле на цитирање "америчких тајних служби", према којима су "руски хакери испровоцирали саудијски бес".

У овом тексту се не тврди да Руси то не би, или да нису пробали, само се поставља питање које би поставио сваки пасионирани гледалац америчких полит-трилера: Да ли је могуће да тај тип компликованих завера и сплетки код Руса функционише тако беспрекорно и експресно? Данас пласирају неколико "хоаx-ова" на сервис Ал Џазире, сутра су Саудијци на барикадама?

Различите реакције Трампа и његовог министра Тилерсона на саудијски потез показују колико је америчка спољна политика изгубила чак и привид конзистентности. Штавише, нестабилност се репродукује и даље, тиме што Вашингтон "руске хакере" почиње да користи као универзални изговор за све у домаћој радиности произведене грешке.

Фрањо Тахи шаље разгледницу из пакла

Оно што Хрватску последњих годину и више дана држи да се не разбије као стаклена вазна, управо је низ лоших влада. Добру се нема из чега и од кога направити. Читава политичка понуда те државе-нације од четири милиона је већ на тржшиту (или у изгнанству, или у печалби), сва партијска структура на виделу и у константној дневној употреби.

За то има више узрока, али најважнији се тиче се техничке природе хрватског политичког система: тако га је деведесетих година поставио Туђман, не као заједницу рада и компетенције, већ као друштво вулгарних и грабљивих елита новца.

Тек сад се може у потпуној мери схватити шта је Туђман мислио кад је у легендарном говору из 98. (шлагворт: "стока ситног зуба") говорио: "Покажите ми ко ме може заменити! Ко?"

Скретнице су већ тада биле постављене на начин да је у политици консеквентно охрабривана и јачана негативна селекција, а искорењивана позитивна; типичан социодарвинизам на делу, преживљавање најспремнијих на отимачину.

Како на социјалним мрежама ових дана пише један хрватски пријатељ: "Ова влада не може пасти. Већ је довољно ниско."

Хрватска је ушла у фазу политичке механике, када свака смена на врху не доноси земљи бољитак, већ само продубљује њену нестабилност.

Сви у овом тексту споменути примери су ту да покажу како се не ради о линији, већ о мустри. А по њој испада да је ситуација у појединим земљама таква да се њиховим грађанима више исплати да толеришу опстанак лоших владавина, него да провоцирају превремено бирање нових.

Зашто? Зато што су се већ тако изманеврисали да смене власти полако почињу да личе на операцију на отвореном демократском срцу.

Или можда неко мисли да би Трамп мирно сишао са власти, како не би мобилисао и небо и земљу и светло оружје да остане у Белој кући?

број коментара 1 пошаљи коментар
(среда, 21. јун 2017, 20:32)
Peđa iz Novog Sada [нерегистровани]

Šta je to dobra vlada?

Ključni porblem je pitanje šta je to dobra vlada. Da li je to ona vlada koja je dobra za svoj narod, ili je "dobra" za svetske moćnike? One dobre za narod obično nisu dobre za svetske moćnike, a najgore su njima najbolje.