Политички моментум: Читав свет је театар

Политички маниризми Европе и САД су последњих неколико недеља узели курс који се најбоље може сумирати кроз три појма: Инсценација, релативизација и охола резигнација. Све три речи су разумљиве на готово свим језицима света. Оно што оне актуелно значе, зависи од јавног простора у ком су у оптицају.

Нигде се инсценација као директни принцип политичке организације није тако пробила у први план као у Аустрији ових десетак дана.

Када је дошао на власт прошлог лета, аустријски канцелар Керн (SPÖ) јавно је изјавио да се "95 одсто политике састоји од инсценације". Сви су чули, али се правили да нису, осим опозиције коју ионако нико не слуша док не постане власт.

Политика, према таквом ставу, функционише као позоришна сцена, а влада као "marketing driven company". Бољи глумац = бољи канцелар. Шта је добар политички продукт одређује успех владиног "маркетинга" а не квалитет, или уопште смисленост производа.

Добар број гласача у демократским системима би се сложио са Керновом изјавом, али сигурно не у његовом смислу. Њихов став би се хранио из емоција жалости, љутње или горке ироније. Керн, напротив, то није мислио иронично, већ стварно: ако се инсценираш као успешан премијер, онда си успешан премијер.

Први коментари у аустријским медијима након што је Керн у интерном пучу сменио Фајмана били су да "нови" носи по мери сашивена одела, "bespoke" би рекли Енглези, и да личи на Хемфрија Богарта.

Чак је и Пресе, као најозбиљнији аустријски лист, насео на Хемфри Богарт декламацију, те извештаје о канцеларовим јавним наступима неко време отварао кратким модним описима. Било је момената да је Керн прешао на панталоне са ширим ногавицама, онакве какве је носио прави Богарт, и то би била вест дана!

Сад је с тим готово. "Не, господине канцеларе: политика је рад, а не инсценација!", коментарише Пресе прошлог понедељка и први пут Кернову изјаву о "95 одсто" третира као отворену дрскост политичара и понижавање гласачког тела.

"Ефекат Курц"

На глобалној политичкој сцени се у међувремену није догодило ништа што би оправдавало промену расположења аустријских медија према шоубиз-премијеру. Импетус промене је локални и у директној вези са новим шефом конзервативаца, Себастијаном Курцом.

Последњих десетак дана он јавно, транспарентно, чак тврдоглаво враћа политици њену суштинску карактеристику: моћ и делатну снагу.

Критичари су му замерили да је уценио ÖVP. Они који га подржавају напоменуће да су се аустријски конзервативци сами довели у ситуацију у којој им није преостало ништа друго већ да на коленима моле једног тридесетогодишњег министра да их извуче из замке тоталне политичке безначајности.

И једни и други пропуштају да уоче шире консеквенце Курцове промоције. Он је политичке партије истерао из позоришта, стргнуо с њих костиме комедијаната и трагичара и готово силом их натерао да се врате својој правој природи – компетитивним центрима за обликовање друштвеног развоја.

Курц је унутар странке добио потпуно одрешене руке, он може именовати, стављати на листе, искључивати и постављати кога хоће, а да та особа чак не буде из његове партије.

Његове прве акције подсећају на готово заборављену чињеницу, ону која је важила пре него што је глобални тренд претворио владе у "marketing driven companies": да је демократија принцип по коме функционише држава, а не партија.

"Пеликаново писмо" са 25 година закашњења стигло у Белу кућу!

У Америци је на делу други тип инсценације, односно продукције политичког позоришта, највидљивији у дугим председничким кампањама, које као да су и буквално ишетале из Шекспировог цитата да је "читав свет бина" ("Како вам драго").

Председник Трамп је, на крају свог четвртог месеца у Белој кући, обогатио ту ренесансну референцу позајмицама из савремене литературе, конкретно из "Пеликановог писма" Џона Гришама.

У том роману из 1992, као и у годину дана касније снимљеном филму, фиктивни амерички председник зове фиктивног директора ФБИ-ја на разговор у четири ока и том приликом га замоли да занемари доказе који би могли довести до кривичног процеса против председниковог пријатеља.

Последње две недеље ту исту фабулу читамо не у књизи, већ у новинама, и не гледамо на филму, већ на телевизијским вестима: да је прави амерички председник (Трамп) позвао правог директора ФБИ-ја (Коми) и замолио га да занемари доказе који би могли довести до кривичног процеса (велеиздаја) против блиског председниковог сарадника и пријатеља (Флин).

Да ли је могуће да Трамп пише романе који су већ написани, не би ли онда што уверљивије играо у телевизијским адаптацијама дневних информативних емисија?

У сваком случају, медији немачког говорног подручја преузимају ту литерарну тему као врло реалистичну политичку чињеницу. "Трампови противници миришу крв", пише Ноје цирхер цајтунг. "Пут до смене у Белој кући је још далек", жали се Пресе. "Има ли шансе за импичмент?" пита ОРФ из студија своју дописницу у Вашингтону.

Медијска порука је јасна: Има ли наде да нас неко ослободи председника који је изашао из савременог трилера и врати у шекспировску литературу? Ко је то хтео, требало је да бира Хилари.

"Велика Албанија" – Now you see it, now you don't

Други политички маниризам који се одомаћио у последње време је релативизација. И он, као и "енертејнизација" политике није сам по себи ништа ново. Нова је свеобухватност његове примене, нова је далекосежност последица.

Први пример: "Велика Албанија". У време када су се у Бечу под дипломатском палицом Мартија Ахтисарија водили преговори о статусу Косова, "Велика Албанија" је била много више од обичне "непостојеће теме".

Била је комедијантски, фиктивни топос, апсолутни "нон-стартер", условни Павловљев рефлекс којим би водитељи прес-конференција реаговали на питања у том смеру, исмевајући новинаре који би их поставили и газећи њихов професионални интегритет.

"Велика Албанија" – то је монструм испод кревета, којим српске маме и тате плаше мале Српчиће, ништа више. Зашто би Албанцима пала на памет идеја да живе у једној држави, кад им је тако добро овако у четири или пет, што својих, што туђих; државотворни Курди с плакетом међународне заједнице!

Али, одједном, "Велика Албанија" је од службеног вица Ахтисаријеве мисије постала реална опција на међународном дипломатском столу. У млаким и неодређеним критикама споља приметиће се да нико од дипломата или политичара не употребљава крунски аргумент: да је током преговора о статусу Косова у Бечу, на основу којих је Косово добило независност, експлицитно негирана могућност стварања "Велике Албаније".

Ко се тога сети, тај је свађалица и прзница, ситничави легалиста, неспособан за креативно мишљење "out of the box".

Други пример: европске културе. Кад је у касно лето 2015. почело масовно и неконтролисано усељавање ваневропских заједница у европска друштва, бројни гласови из академских и политичких, појединачно из медијских кругова, упозоравали да ће то угрозити опстанак овдашњих култура.

Реакције са службених места су биле исте као и оне из Ахтисаријевог тима када би неко поставио логично питање: Зашто би се Албанија и Косово уздржале од уједињења ако им признање Косова формално нуди ту могућност? Следило би исмавање, оптуживање за фикцију, бујну машту и слично. У случају културе одговор би био овакав: То је немогуће зато што су наше културе јаке, самосвесне и историјски потврђене.

Сада, две године касније, када је довољно да се изађе на улицу или уђе у метро да би се процес промене пратио голим оком, реакције су постале другачије: нешто тако као култура не постоји, па се према томе на њу и не може утицати у негативном смислу.

Не постоји француска култура, само култура Француске, говорио је Макрон у предизборној кампањи. Не постоји немачка култура, само немачки језик, каже Аyдан Озогуз (СПД), водитељка владиног федералног програма за интеграције у недавном ауторском тексту за Тагешпигел (14. маја).

Порука је јасна: прво сте се без разлога бринули за нешто што је ионако јако и способно за опстанак, а сад се види да тога и нема!

Не могу нас они толико побити, колико ми деце можемо родити!

Маниризам охоле резигнације могао би се доказивати на више примера. Најдрастичнији је онај који се тиче исламистичких терористичких акција са већим или мањим бројем жртава, као и свих оних мање-више спонтаних кривичних дела која се подводе под ставку "непознавања локалних правила понашања" – силовања, убистава из части, ношења мачете за појасом, гурања пасаната низ степенице, и слично.

Било је питање времена кад ће неки новинар неког медија све те ставке индуктивно повезати и спојити у пркосни манифест: само нас убијајте, навикли смо се на то.

Та неславна част припала је новинару аустријског дневника Пресе, Кристијану Улчу (Christiаn Ultsch) који је у недељном коментару (14. 4. 2017) закључио како "овај терор не мења ритам света".

Реч је о реакцији на терористички напад у Стокхолму од 7. априла ове године, када је убијено пет, рањено 14 људи.

"Терористи-камионџије ИД су аматери у поређењу са претходном генерацијом из Ал Каиде. Страх који шире кратког је века. Европа се навикла на њих. (...) Не постоји никаква опасност да би џихадистичке камионџије угрозиле европски стил живота. То није тип терора који мења историју. Како год један град био у шоку после таквог чина, колико год породице убијених биле трауматизоване (...) људи на страх и узбуђење одговарају ритуалима: медији извештавају рутинирано, политичари говоре увек исто, само се локације мењају. Време полураспада лоших вести све је краће – грађани разумеју да се догодио терористички чин, али починиоце кажњавају игнорисањем."

Песник би рекао: Пуцајте, ја и даље држим час о хуманизму. Само не у неког мог, то ће ми пореметити рутину.

број коментара 3 пошаљи коментар
(недеља, 21. мај 2017, 14:23)
Natalija [нерегистровани]

Svaka čast

Odličan tekst. Koristilo bi nam više ovakvih članaka koji bi povezali haos informacija kojima smo svakodnevno izloženi.

(недеља, 21. мај 2017, 10:39)
anonymous [нерегистровани]

Još jedan dobar tekst

Taj "prkos" u članku austrijskog novinara je detinjast. Pre nego što počnu da kao ledi Magbet u snu buncaju o svom osećaju krivice, zapadni hrišćani iz Evrope bi trebalo da se na javi suoče sa - sobom. Ne vole nas? Ubijaju nas? Zato što nas mrze i zavide nam? Ali zapadni hrišćani treba i da se upitaju da li su učinili sve što su mogli da ne bude tako... Oni veruju da jesu. Ali verovati i (sa)znati zaista nije isto. Moraju da se pogledaju u ogledalo. Uzgred, ovaj smešni Kern je, kad su izlged i "kicoštvo" u pitanju, još uvek daleko od Frantza Vranitzkog.

(недеља, 21. мај 2017, 09:34)
Dejan [нерегистровани]

Car je go

Ko ima hrabrosti da to i kaže? Sve je šou i sve je najbitnije prodati ljudima da veruju u to šta im se servira