Европа и терор: На младима свет остаје

Већина исламистичких терориста који су у последње две године на европском тлу убили или ранили неколико стотина особа махом су млади људи, између 16 и 27 година. Највећи непријатељи исламиста на локалном нивоу регрутују се из десничарских организација младих, од Пегиде до "Идентитерних". Највећи непријатељи младих десничара су млади левичари. Млади, рекло би се, држе Европу у партији шаха.

Површно гледано, Стари континент постаје сцена на којој се млади а дивљи, док се обрачунавају међу собом, у ствари обрачунавају са политичким естаблишментом. Да ли је то на делу крвава револуција супкултурних стилова, устанак културних кружока против стања ствари?

Неки овдашњи новински чланци или документарне емисије ("Am Schauplatz", ORF2, прошлог четвртка, 21.00) врло сугестивно воде ка том закључку. У њима се актуелни моменат представља као политичка грађевина уздигнута над фундаментима насилних супкултура младих, подједнако у клинчу једни с другима и са друштвом у целини.

Чак ни аустријска Служба за заштиту уставног поретка (БВТ) у свом актуелном извештају (за 2015. годину) на тренутке не одолева искушењу да друштвене антагонизме објашњава кроз покрете интересних група младих људи.

Ти "интереси" су различите идеологије пуштања крви – неки би постављали бомбе и скидали главе "куфарима", неки секли крвоток глобалног капитализма, неки чували наслеђе крви и тла. Цинично речено, циљеви се разликују, али свима је заједничко да желе да мењају свет.

Шта се овде мисли, најбоље је објаснити на следећем примеру: Андреас Пехам из Документационог архива аустријског отпора (DÖW) сматра да су "контраџихадисти" (термин за екстремне десничаре) и џихадисти организовани по истом принципу. Оно што им је заједничко, каже Пехам, jeсу општи милитантни рефлекс, одушевљење за један изабрани циљ и спремност да се за њега боре.

Проблем је само што би се та врста институционалног рођаштва могла употребити и за историјске паралеле између есесоваца и партизана, или фашиста и комуниста. Да не кажемо и да би се брутална компетицијска атмосфера унутар било које данашње велике фирме могла подвести под тај категоријални оквир агресије, сингуларног фокуса и одлучности.

Како се онда у јавном дискурсу низа европских земаља одомаћила представа да су све супкултурне крушке, јабуке и брескве не само подједнако отровне већ и сводиве на заједнички именитељ мармеладе?

У раљама супкултура

Оно што би европским друштвима могло доћи главе јесте уверење да им све "супкултуре" подједнако раде о глави.

У представљању те отровне зимнице, овај текст ће се служити редоследом који употребљава аустријска Служба за безбедност и борбу против тероризма (БВТ): најпре екстремни десничари, потом екстремни левичари, на крају џихадисти. Уз то ће, као референца, бити узимана типична аргументациона линија бројних документарних емисија немачких и аустријских телевизијских станица, према којој су те групе једнојајчане "тројке" идеолошког насиља – што више једних, то више других, тим више трећих.

О политици владајућих елита, које су тај механизам пре свега пустиле у погон, горепоменути извори не дају ни речи. Заштитници устава из разумљивих разлога не, јер им јавно политичко изјашњавање и није у опису посла. Аутори документараца такође не, због условног рефлекса који деле сви германски народи, да су и данас у свему апсолутно најопаснији "нацисти у нашим редовима".

Аустријски "уставобранитељи" описују десну сцену кроз пет различито комбинованих идеолошких слојева: антидемократија, ксенофобија, расизам, антисемитизам и ревизионизам. Неке групе, као "Идентитерни" ("Identitäre") су идеолошки освешћене, неке као ПДВ ("Партија народа") ближе историјском националсоцијализму, неке као Пегида новој десници (слободари, АфД), док су неке, као скинхедси на пример, идеолошки збуњене.

"Идентитерни" су на путу да развију "поп-културу десног предзнака привлачну за младе и младе одрасле" (БВТ).

Пехам из Документационог архива (DÖW) такође описује "Идентитерне" у супкултурним терминима. Они су млади, образовани (гимназија, факултети), добростојећи, уљудни у опхођењу, реторички вешти, девојке нису помодне, момци су уредно подшишани. Шеф Зелнер студира филозофију, носи "nerd" – наочаре и описује се као "ипстер" ("идентитерни" хипстер).

Како се препознају "идентитерни", онда кад не носе меморабилије које производи "партијска" фирма "Phalanx Europa" – мајице с спартанском "ламбдом" или натписима "yodo" (you only die once), "treet fight experience", "patriot", "islamists not welcome"? По кодираном речнику, сматра БВТ, кад кажу "култура" мисле на расу; кад употребљавају наративе о узмицању хришћанства пред исламом, мисле на "ausländer raus"; кад кажу "демиграција" мисле на меру насилног чишћења друштва од муслимана, кад кажу "децивилизација" мисле на дела која је написао француски десничарски филозиф Рено Ками (Renaud Camus).

Зна ли десница с ким у кревет иде левица?

За разлику од десничарских "супкултура", чији је утицај у прошлој години масовне, неконтролисане миграције за трећину већи него 2014, утицај левичарских је 2015. пао за скоро половину. "Утицај" се овде користи као знак за сударе са законом, прекршајним или кривичним.

"Леви" су организовани у два велика блока, с једне стране марксисти, лењинисти и троцкисти, с друге анархисти и "аутономни". Први блок "није насилан, али ни против насиља" (БВТ), његов операциони модус је "ентризам" – улазак (entry) у легалне институције и њихово подривање изнутра у смислу "перманентне револуције".

Однос аутономних према насиљу је најбоље описати кроз феномен тренутних атракција и адхок доживљаја, онако како су то радили "мали Алекс и његови droogs", у Кјубриковом филму "Паклена поморанџа".

На страну закључак да би се у односу на тиху демонтажу социјалних институција у току миграционе кризе, барем трећина локалне владе града Беча, као и понеки савезни министар могли описати у терминима "ентризма", екстремна левица се у овде споменутим изворима (БВТ, документарци) доживљава у терминима супкултуре, поп-културе, младалачких болести које код доброг дела прођу са уласком у зрелост.

"La Grande Deculturation"

Џихадисте је већ мало теже директно назвати "поп-културом", али свеједно постоји тенденција ка невербалном преношењу утиска да све три групе паралелно суделују у рушењу друштвеног поретка, технички уједињене кроз супкултурне симболе и ритуалне иницијације. С једне стране nerd-оквири, с друге мачете, али, у принципу, нема разлике.

У контексту "исламистичког екстремизма и тероризма" аустријска безбедносна служба БВТ сматра да је његова идеолошка атрактивност врло јака међу припадницима друге и треће генерације муслиманских усељеника.

Тиме "уставобранитељи" постављају две дијагнозе. Једну између редова, да се Европа суочава са феноменом обрнуте, то јест реверзибилне интеграције. Другу, директну, да је "џихадистички салафизам" постао и остао атрактивна животна алтернатива за младе муслиманске мушкарце, чак појединачно и конвертите. На кратки и на средњи рок, та врста унутаргрупне кохезије ће се само појачавати уз истовремену идеолошку радикализацију, ширу регрутацију и пораст спремности на насиље.

Регионално, сматра БВТ, та тенденција се храни из идеолошке инфраструктуре западног Балкана: или протоком кроз тзв. балканску руту, или кроз "етаблирање одговарајућих супкултура (...) пре свега у БиХ".

Укратко, Аустрија и њени суседи на југу и југоистоку су прошарани мрежом "хајдучких јазбина" манифестног или латентног исламизма. Та представа не искаче из категоријалног оквира теме, будући да су и историјски хајдуци били младалачка супкултура свог времена.

Оно што у делу о џихадизму БВТ каже, а да директно не тврди, да Европа стоји тек на почетку једног "младалачког" тренда, политички и медијски дискурс Аустрије и Немачке у наставку разводњава и релативизује.

Политички, утолико што се често понавља синтагма о "појединачним случајевима", који су се провукли балканском рутом. Као да је породицама жртава много лакше ако је њихове најмилије убио појединачни случај, а не фронтално надирућа војска под заставама.

Јавна реч у медијском простору пак чини то тако да левичаре, десничаре и исламисте третира као цигле у згради социјалних патологија, при чему је најважније сложити их тако да исламистички терор дође на врх, као најновији продукт структуралних антагонизама европских друштава. "Шта ми уопште нудимо тим младим људима?", питао се и пита читав низ јавних и културних радника у Аустрији и Немачкој, премда, истина је, све тише.

Тезу "шта ми нудимо" је познати холандски књижевник Леон де Винтер пре неколико дана довео до апсурда у једном интервјуу (Basler Zeitung, 23. 9. 2016), када је рекао да "не разуме како је Меркелова могла да пусти на стотине хиљада младих мушкараца у земљу, а да истовремено не развије и мрежу јавних кућа која ће пратити тај темпо".

"Le Grand Remplacement"

Друштвена дијагноза Андреаса Пехама (ORF, Am Schauplatz), дата без Де Винтерове ироније, гласи: Ко год прича о "одбрани културе" јесте десничар и расиста.

С његове стране, разумљиво. У етимологији немачког језика, реч "култура" је од времена нацизма фасовала (добила) негативну конотацију (Гебелс: "Кад чујем 'култура', ухватим се за пиштољ"). Тако је једна историјска интерпретација културе у наставку засенила све друге слојеве те значењима богате латинске речи, која прати европска друштва већ више од две хиљаде година.

Али ако друштва немачког језика зазиру од етимолошке и идеолошке компромитације културе, не значи да и сви други морају. Она није редундантни простор, већ секуларитет који се развио из религије; не можеш је у тишини заменити, тако да се, рекла би српска пословица, "идентитерни" власи не досете.

Наставак Пехамове друштвене дијагнозе: "идентитерни" су свој расизам само умотали у кошуљицу антиисламизма не би ли се умилили сегментима друштвеног центра; они су у првом плану расисти, а тек у другом уплашени због надирања ислама.

Чињеница да је акционизам "Идентитерних" управо прошле године драматично порастао, показује да је могућа и интерпретација с обрнутим редоследом.

И док су опције модерних левичара мале, ситне и локалне (врхунац сезоне: измлатити учеснике бала слободара у Хофбургу), "Идентитерни" су интернационално добро повезани.

Једном идеолошки преко Камија и његових теорија "велике замене народа", према којима је европским политичким елитама, докле год остају у континуитету владавине, свеједно је ли им се "хришћанско бирачко тело" у потпуности трансформисало у "муслиманско бирачко тело".

Други пут организационо: аустријски "Идентитерни" су настали 2012. по угледу на француске (Generation identitaire, 2003); немачки 2014. по угледу на аустријске.

Баук идентитета кружи Европом, која се стиди свог идентитета.

број коментара 10 пошаљи коментар
(недеља, 02. окт 2016, 15:39)
anonymous [нерегистровани]

...

Niko nije birao gde će se roditi. Zašto bi oni mladi koji nisu ni belci ni zapadni hrišćani pristajali da budu tretirani kao manje vredna bića samo zbog svog porekla?

(недеља, 02. окт 2016, 12:25)
NB [нерегистровани]

Re: U bivšem DDR-u narod je bio hermetički zatvoren,

"bez dodira sa strancima!-"Bratske socijalističke zemlje" nisu ih interesovale,jer su bile bedne kao i oni sami!-Proćiće mnogo generacija Zapadom,dok shvate šta je Demokratija..."
Odgovor:
Ne bih se bas u potpunosti slozio sa vama. Rekao bih da svaki system ima dobre I lose stvari. Koliko dobrih a koliko losih zavisice iz kog ugla ih posmatrate. Ja sam kao veoma mlad otisao iz socijalisticke jugoslavije (za kojom mnogi jos uvek "placu" I pricaju kako je divno u njoj bilo), preko austrijske firme u tadasnju DDR gde sam radio/bio gastarbajter. Zaradjivao sam mnogo, mnogo vise nego u toj bivsoj drzavi. Kao stranac, imao sam "dodira" sa njima. Tacnije receno sa devojkama. Rado su nas prihvatale a sto je najvaznije u ovoj prici jeste da su imale svoje stanove. Tako nesto ni danas ne postoji u mnogim zemljama. Slazem se da je bolji zivot ovde u Americi, ali je opet pitanje koja je to cena I ko je sve placa I kako? Sto se tice demokratije, to je najveca zabluda. Tako nesto ne postoji. "Blebetanje" je dozvoljeno I to coveka cini srecnijim nego kad mu se brani. To je dobra stvar. Ali, sta nije dobra stvar je to kad ti neko namece svoju demokratiju a da ti to od njih nisi ni trazio. Naprotiv, ti si im rekao da neces, a oni tebe bombama sve dok ne prihatis.
Poz

(недеља, 02. окт 2016, 11:45)
anonymous [нерегистровани]

Тако је

Тако некоме одговара , зато је и свет такав

(недеља, 02. окт 2016, 11:39)
Grujica [нерегистровани]

Mene ovo nije sokiralo, jer...

...posto zivimo u vreme "cuda", moguce je da isti izvor finansira i jedne i druge!?

(недеља, 02. окт 2016, 11:29)
anonymous [нерегистровани]

Odgovor gastarbajteru- penzioneru

A gde ste vi to pronasli demokratiju? Samo najobicnija dogma. Bogati vladaju svetom, velike kompanije postaju sve veće, gutaju male bez brige, racunaju profit, a siromasni misle da zive u demokratiji koju im ti koji ih gutaju prodaju kao "šarenu lazu". Ovaj članak se samo osvrce na ideologije. Malo je mladih koji razumeju ili žele da razumeju svet. U ovom trenutku je samo nasilje interesantno za njih. Nema mnogo pravih muslimana međju siledžijama u Isis, niti ima mnogo levicara ili desnicara u evropi. Nasilje im je zajednicki jezik, nije vazan razlog, glavno da nasilje cveta. Tuzan je i opasan svet u ovom trenutku.

(недеља, 02. окт 2016, 11:16)
anonymous [нерегистровани]

"Demokratija je najveca prevara"! Jer, u....

.......demokratiji sve moze, a nista ne mora da - bude!!!

(недеља, 02. окт 2016, 10:33)
anonymous [нерегистровани]

mladi ?

Mladi su samo obicni pijuni na toj sahovskoj tabli..dok se prave figure kriju iza tih pijuna

(недеља, 02. окт 2016, 10:17)
Gastarbeiter,penzioner! [нерегистровани]

U bivšem DDR-u narod je bio hermetički zatvoren,

bez dodira sa strancima!-"Bratske socijalističke zemlje" nisu ih interesovale,jer su bile bedne kao i oni sami!-Proćiće mnogo generacija Zapadom,dok shvate šta je Demokratija...

(недеља, 02. окт 2016, 09:43)
anonymous [нерегистровани]

Mladi???

Na ovoj prvoj slici nesto nisam primetio da preovladjuju mladi.

(недеља, 02. окт 2016, 07:47)
anonymous [нерегистровани]

I dugovi

Na mladjima svet ostaje, a i dugovi