Руско-турско разумевање

Док се многи ватрени навијачи у Србији, са непристојном дозом сладострашћа, утркују ко ће "Јужном току" написати што помпезнији епитаф, а међу Србима лове вештицу и спремају ломачу због његове обуставе, пажњи јавности измичу најважнији аспекти велике игре.

Белешка о аутору

Београдска "Чигоја" објавила је недавно књигу "Између Турске и Европе: записи и сведочанства између две дипломатске мисије" амбасадора Србије у Грчкој Душана Спасојевића.

Књига обухвата Спасојевићеве аналитичке и коментаторске текстове објављиване у београдским дневним листовима и недељницима између две амбасадорскe мисијe, у Турској (2010–2013) и Грчкој, где се налази од прошле године.

Спасојевић је дипломирао на Правном факултету у Београду, а магистрирао међународне односе на Лондонској школи економије и политичких наука. Пре дипломатске каријере био је ангажован у Савезном министарству унутрашњих послова и у Министарству одбране.

Интернет портал РТС-а објављује најинтересантније делове из књиге Душана Спасојевића.

Руски председник искористио је прилику да 1. децембра (2014, прим. ред.), у Анкари, раме уз раме с турским колегом, свету обзнани потписивање меморандума о разумевању којим је предвиђена изградња гасовода који ће руски гас довести на саму границу Грчке и Турске. Ако у обзир узмемо и то да ће, већ у мају идуће године, руски "Росатом" започети изградњу прве нуклеарне електране у Турској – посао вредан 20 милијарди долара, можемо да закључимо да су Владимир Путин и Реџеп Ердоган одлучили да окрену нову страницу.

А такав окрет може да има и те какве последице по распоред снага на који смо навикли на међународној позорници.

"Велика игра", како су крајем 19. века називали хладни рат Русије и њених западних супарника, одувек се водила за мореузе Босфор и Дарданеле, који спајају Црно море и Средоземље, и Русију изводе на топла мора. Балканско полуострво и тада се налазило у претпољу битке великих, у залеђу простора чије је освајање, некада војно, а данас политичко и економско, било стратешки циљ супротстављених страна.

Сваки у своје време, Бизмарк и Дизраели, Лојд Џорџ и Жорж Клемансо, Черчил и Рузвелт, имали су за циљ да Русију истисну са простора данашње Турске. Балкански народи и једној и другој страни служили су углавном као топовско месо, у најбољем случају као монета за поткусуривање.

И сама најава руско-турског приближавања ставова о спорним питањима представља геополитички земљотрес. Речима да нова Турска "више није земља која са забринутошћу чека одлуке које ће велики донети о њеној судбини", садашњи премијер и идеолог "Стратегијске дубине", Ахмет Давутоглу, потврдио је оно од чега већ неколико година зазиру западни савезници. У контексту актуелне међународне конјунктуре, на првом месту посрнулог Арапског пролећа и украјинске кризе, јасно је да би евентуално руско-турско савезништво превасходно било уперено против Америке и Немачке.

Руске пориве да Турску преотме или је што више одвуче од савезништва са САД и ЕУ не треба посебно објашњавати. Турски мотиви, с друге стране, не налазе се једино у потреби Анкаре да трајно обезбеди енергетску стабилност.

Иако НАТО савезница САД, Анкара је на Блиском истоку остала без подршке Вашингтона у готово свакој појединачној кризи изазваној Арапским пролећем. Турска је у Сирији, у настојању да обори режим Башара ел Асада, остављена на цедилу од западних савезника. У Египту се, у односу на војни пуч који је са власти свргао демократски изабраног председника идеолошки блиског Ердогану, званична Анкара нашла на дијаметрално супротним позицијама са Америком.

Када је реч о палестинском питању и држави Израел, Анкара и Вашингтон разишли су се још маја 2010, после трагичног случаја "Мави Мармара", када је у интервенцији израелских командоса погинуло деветоро Турака.

У унутрашњој политици, највећа опасност за власт Ердогана и његове АК партије претила је од Фетулаха Гулена и тајновитог Хизмета. "Паралелне структуре", како пенсилванијског имама и његов покрет назива турски председник, изазвале су прошлог децембра политичку кризу која је, у последњих дванаест година, најозбиљније уздрмала Ердогана и његов режим. Са уточиштем у САД, Гулен је отворено заговарао идеје које су се више подударале са интересима Вашингтона него са интересима владе у Анкари.

Америчка подршка Курдима у Ираку и Сирији не престаје да изазива нелагоду код турског eстаблишмента.

Немачка, која у НАТО савезу игра маргиналну улогу, преузевши вођство у Европској унији постала је главни такмац Анкаре за утицај на Балкану. ЕУ, у којој за Турску, све је извесније, неће бити места, у првим годинама Ердоганове владавине била je пожељан савезник у сламању утицаја секуларних упоришта са турском армијом на челу.

Иако је кандидат за пуноправно чланство у Унији још од 1999, са којом је приступне преговоре започела 2005. године, Турска се потписујући меморандум о разумевању са Москвом очигледно није обазирала на бриселска правила због којих су друге земље, истог или вишег статуса интеграција са ЕУ, оклевале у погледу "Јужног тока".

Чињеница да се званични Брисел није огласио да, са аспекта acqui communautaire, оспори руско-турски гасни договор најбоље говори у прилог да ни ЕУ озбиљно не рачуна са турским чланством. Ако ништа друго, Ердоган је Путину пружио задовољство да непријатно изненади своје западне супарнике.

У склопу досадашње неутралности у конфронтацији Русије са Западом, чији је непосредан повод криза у Украјини, Турска Москви није увела санкције, што је чини једином чланицом НАТО-а која то није урадила. С друге стране, позиције Запада на Блиском истоку, региону у коме, најблаже речено, никако не успева да освоји "срца и душе" већине становништва, озбиљно би биле пољуљане губитком поузданог савезника какав је претходних 60 година била Анкара.

Иако до гуше презасићена непрестаним лекцијама са Запада у погледу људских и мањинских права, слободе штампе и независности правосуђа, Турској никада нису уведене санкције због окупације Кипра. Анкара се, управо из тог разлога, неће одрицати формалног чланства у НАТО-у, нити прва одустати од статуса вечитог кандидата за пуноправно чланство у ЕУ.

На Балкану, вечитом претпољу "Велике игре", различито се гледа на њен ток, "Јужни" и било који други. Једним очима посматрају га пуноправне чланице ЕУ и НАТО, другим они који то нису. У борби за балканска срца и душе Москва и Анкара рачунају на браћу по крви и вери, Србе и Бошњаке.

Питање је да ли и колико балканска браћа могу да рачунају на њих. Или било кога другог. А да ватрено навијају, за или против, и знају и умеју.

(Текст је објављен у лсту Политика, 8. децембра 2014)

број коментара 5 пошаљи коментар
(субота, 13. авг 2016, 14:39)
Jao,rusofili! [нерегистровани]

Baš ste jaki karakteri!

A samo pre par dana ste tražili rusku A-bombu na Tursku!

(субота, 13. авг 2016, 13:55)
Gospodin [нерегистровани]

Rusija i Turska

Turska koja je na Balkanu harala 500 godina kao Osmansko carstvo hoće sada kao NATO članica da bude razvijena ekonomija. Možda i uspeju uz saradnju sa velikom Rusijom.

(субота, 13. авг 2016, 09:15)
anonymous [нерегистровани]

neosvojena srca

Nikako da osvoje srca na bliskom istoku,oni izvrsili genocid,pobili milione ljudi,u izbeglistvu poslali milione,osakatili milione,opljackali do gole koze milione i da osvoje srca!?

(субота, 13. авг 2016, 08:25)
anonymous [нерегистровани]

Danasnjica

Politickim interesima velikih, nikada ne treba verovati. U jednom trenutku sve je u redu, da bi u sledecem sve bilo naopako... Uverili smo se vise puta sami.

(субота, 13. авг 2016, 08:08)
anonymous [нерегистровани]

Turci i Rusi

Boze, daj da ti Turci i Rusi malo pameti uliju Srbima i Bosnjacima...

Белешка о аутору

Београдска "Чигоја" објавила је недавно књигу "Између Турске и Европе: записи и сведочанства између две дипломатске мисије" амбасадора Србије у Грчкој Душана Спасојевића.

Књига обухвата Спасојевићеве аналитичке и коментаторске текстове објављиване у београдским дневним листовима и недељницима између две амбасадорскe мисијe, у Турској (2010–2013) и Грчкој, где се налази од прошле године.

Спасојевић је дипломирао на Правном факултету у Београду, а магистрирао међународне односе на Лондонској школи економије и политичких наука. Пре дипломатске каријере био је ангажован у Савезном министарству унутрашњих послова и у Министарству одбране.

Интернет портал РТС-а објављује најинтересантније делове из књиге Душана Спасојевића.