Употреба Хага, у сазвежђу жртве

Одлуке Хашког трибунала увек су изазивале супротстављене емоције у јавностима земаља насталих на територији бивше Југославије, али је ослобађајућа пресуда Војиславу Шешељу свеједно надишла све до сада изговорено, одслушано и написано, пре свега у Хрватској и Федерацији БиХ.

Шта је то после најновије хашке пресуде другачије? Сам Шешељ не, он је увек исти, али се променио поглед који Европа почиње да баца на 1991. годину.

Трибунал је својевремено ослободио хрватског генерала Анту Готовину јер му се, мимо његове опште командне одговорности, није могла доказати директна кривица за злочине почињене у операцијама "Олуја" и "Бљесак". Сад је суд, користећи у суштини исту логичку конструкцију, ослободио и Шешеља.

При томе се "паралела" између Готовине и Шешеља појављује само у јавној рецепцији улоге коју су и један и други одиграли у ратним збивањима, не и у њиховом правном статусу - први као службени представник државног војног апарата, други носилац непостојећег чина "војводе" у сивој зони паравојски.

Уопштено гледано, европски медији су са једнако мало одушевљења реаговали на обе ослобађајуће пресуде, видећи их као класичну дилему из философије права, о томе колико је право правда. 

Зашто онда политичке елите и медији у Хрватској и у Босанској федерацији сада с толико емотивног ангажмана, чак хистерије, делују као да се од Трибунала очекивало да испоручи божју правду, тамо где је он опремљен само за људску?

Унутар политичких елита Хрватске рачуна се у добар тон када се Анте Готовина појављује као "guest of honour" у формалним приликама. Зашто не - он је национални херој, ослобођен од међународног суда, опран од формалне кривице.

Шешеља је ослободио исти тај међународни суд, такође га опрао од формалне кривице. Зашто онда хрватске политичке елите уцењују српске политичке елите да "морају нешто учинити са Шешељем" (Орешковић)?

Углавном зато што је та пресуда на сасвим нови и свеж начин поставила три стара питања: Да ли је Хашки трибунал уопште правна институција? Да ли он мири или свађа? Да ли он враћа ствари на почетак?

Хашки трибунал - право или политика? 

Најинтересантније је било реаговање минхенског СДЗ (Süddeutsche Zeitung), и то два пута, једном уочи изрицања пресуде, други пут након тога.

У првом тексту под насловом "У лабораторији светског права" новинар Штефан Улрих даје биланс Хашког трибунала. Иако и сам по образовању доктор правних наука, он одустаје од тога да сам закључује, већ позива у помоћ Клауса Креса, немачког специјалисте за међународно кривично право.

Њихови заједнички ставови су: Оснивање Хашког трибунала за злочине почињене на тлу бивше Југославије је био храбри и смели правни експеримент. Тај експеримент је успео. У двадесет и три године Трибунал је постао нешто као "пејсмејкер" међународног кривичног права. Заједно са Арушким трибуналом за злочине у Руанди (основан 1994, Аруша, Танзанија), Хашки трибунал исправља срчани ритам светске правде - таква каква је она правда, а он трибунал.

Тиме што је допрео до врхова политичких режима, Хашки трибунал је дао одлучујуће импулсе за читаво светско кривично право, сматра Крес.

Само неколико сати после тога, исти тај лист, сад из пера бившег дописника из Београда Флориана Хасела, доноси коментар: "Ослобађајућа пресуда за хушкача Шешеља је скандал - али тај суд је већ знао да изрекне криве пресуде, као у случају генерала Момчила Перишића, Јовице Станишића и Анте Готовине".

Ако је Југославија била експеримент, ако њене паралелне партијске и државне структуре никад нису напустиле експерименталну фазу, ако се њен распад одвијао у низу сценских експеримената, онда је њеним народима очито било суђено и да судски индукована катарза злочина и казне нађе израз у оквиру глобалног правног експеримента.

Када су са изразима славодобитности пратили хапшење Слободана Милошевића, Милана Мартића, Ратка Младића, Радована Караџића, или ослобађање Анте Готовине, хрватски политички и јавни естаблишмент је експериментални карактер Трибунала прихватио као стандардно нормирани. Сад кад ослобађа Шешеља, деградиран је на провизоријум!

Када је Флоренс Артман била део Трибунала, она га је признавала као стандардно нормирани; на крају крајева добијала је плату од њега и још га искористила као материјал за књигу. Када се због непоштовања тог истог суда нашла у шестодневном затвору, онда га је деградирала у провизоријум. Њеним симпатизерима и мобилизованим активистима уздуж и попреко бивше Југославије је промакао само један ситан детаљ - сваки потпис испод петиције "Free Florence Hartmann!" био је доказ да Трибунал није правна институција, већ необавезни експеримент.

Хашки трибунал - помирење или (нова) зла крв?

"Шешељ је несимпатичан савременик - бучан, напоран, испуњен мржњом и тврдокорношћу. Али, те особине нису довољне да би неко био проглашен кривим", пише НЗЗ (Иво Мјинсен), додајући да је Трибунал, кад је 2003. године затражио његово изручење "подлегао уценама Карле Дел Понте".

"Дел Понте је била упозоравана да не улази у ту правну авантуру, али је активистички настројена тужитељка свеједно игнорисала сва правна упозорења, зато што је хтела да удари симболичку рецку српске улоге у рату. Сада оптужба мора да постави питање самој себи, да ли је у овом случају постигла ишта више, осим што је једном хушкачу и екстроверту понудила тако велику бину за јавну промоцију."

Преведено: Таман што су се бивши југословенски народи скоро па измирили, долази 40 година за Караџића и ослобађајућа за Шешеља, из угла Загреба и Сарајева обе неприхватљиво благе пресуде.

На то се може одговорити правно, онако како чини Крес за СДЗ, да "помирење народа" никада није ни био директни циљ Хашког трибунала, већ стварање правних норми и успостављање правне праксе.

Може и социолошки - да последње реакције у Хрватској и Босанској федерацији показују како се тамо од Трибунала није очекивало стварање права, већ извршење интернационално дистрибуисане освете.

Сада, у претпоследњој активној години Трибунала (идуће године још пресуда Ратку Младићу), јасно је и Загребу и Сарајеву да ће из Хага до краја стизати као и до сада само још више несавршене људске правде, али не и освете. 

Очекивање освете као јединог типа задовољавајуће правде открива се у сваком проширеном коментару да је Милошевић имао толико дрскости да умре пре изрицања пресуде, чиме је извршио опструкцију правде, уништио проспекте за помирење и извукао се без казне.

Чињеница да смрти и самоубиства у његовим затворским ћелијама доказују да тај Трибунал својим развученим процесима, ноленс воленс, управо оперише у простору између права и освете, да тамо где закаже једно, преузима друго, у Загребу и Сарајеву се не рачуна ни као казна, ни као правда.

Милошевић је умро, Караџић осуђен за злочин геноцида, Бабић се убио, Шешељ разболео од канцера; Србија је прошла кроз санкције, бомбардовање, рушење и људске "колатералне" жртве - зашто Хрвати и босански муслимани и даље не мисле да је то довољна казна за амбиције којим је српска партијска власт 1988. кренула у преуређење југословенског уставног оквира?

Зато што док говоре о казни над ондашњом Србијом, мисле на освету над данашњом.

Хашки трибунал - путовање у (1991-ву) прошлост?

И ту лежи прави узрок драме из које се напајају реакције политичких и јавних елита босанске федерације и Хрватске.

Све што је Сарајево од проглашења самосталности до данас успело, јесте одржавање и подгрејавање статуса жртве. Читав међународни наступ Сарајева, оправдање за економске и друштвене пропусте, растућу исламизацију, регионалну политику, заснован је на континуираном стереотипу жртве.

Са променљивим успехом: Првостепена пресуда Караџићу је потврдила легитимацију жртве, првостепена ослобађајућа Шешељу напротив ускратила.

Политички гледано, Европа, као и Запад у целини, почели су да се умарају од босанског етоса жртве. Вероватно и муслиманске политичке вође осећају да укочени истрајавају у једној старој мустри, да би морали да се покрену, али не знају како ни где - осим на Републику Српску.

Хрватска се деведесетих година прошлог века уселила у стереотип државе дубоко одане принципима либералне демократије и, чак иако никад ниједна власт није ни издалека задовољавала те критеријуме, све до недавно остала у њему уз прећутну подршку Европе.

Има више разлога како је то било могуће, овде је важан само тај да су европске јавности "прочитале" почетак распада Југославије као сукоб супериорне политичке културе Хрватске и назадне политичке културе Србије, и онда га само преписивале из године у годину, чак и кад је постало јасно да се та равнотежа окренула у корист Београда.

У међувремену, хрватски економски и политички кредит је потрошен, па Загреб, слично као Сарајево свој статус жртве, почиње да брани свој стереотип супериорне политичке културе и у потрази за доказима клизи незадрживо у прошлост.

Ослобађајућа пресуда Шешељу доказује да је рат коначно готов и да су културолошке мустре жртве, супериорности и назадности, као и на основу њих спроведено "врбовање" међународне јавности, изгубиле своју функционалност.

Стереотипи дуж којих се распадала Југославија су се угасили, а за све актере свануло ново време.

Нема већег доказа за то него образложења из пресуде "да је Шешељ бранио Југославију", при чему се први пут, након двадесет и више година, распад Југославије не мери искључиво моралним, већ сад одједном државно правним критеријумима.

"Са збуњеном оптужницом против Шешеља, Карла дел Понте је Трибуналу учинила медвеђу услугу, а свом наследнику Брамерцу скувала нејестиву супу," пише ФАЗ (Михаел Мартенс).

Сви су сада на супиној дијети "а ла Карла", од Хага, преко Загреба и Сарајева, до Београда.

број коментара 9 Пошаљи коментар
(уторак, 19. јул 2016, 21:40) - anonymous [нерегистровани]

Kakav bre sud?

Sud koji hapsi i sudi samo malima i nezasticenima nije nikakav sud.

(субота, 02. апр 2016, 17:33) - Britanac/ anonymous [нерегистровани]

Propaganda umire sa tvorcima

Vecina aktera propagandne zavere protiv Srbije, kao jedinog branioca protiv raspada Jugoslavije, su ili mrtvi ili u starackim domovima. Stoga bez njihovog pritiska i sa novim evropskim generacijama samo ce Istorijske cinjenice biti koriscene za objasnjenje evropske katastrofe u Jugoslaviji devedesetih godina proslog veka.
Sto se tice Hrvata, Slovenaca, Muslimana i Albanaca, progutace jos mnogo gorkih pilula u sledecih nekoliko godina jer ma koliko potiskivana, istina pre ili kasnije ispliva na povrsinu. Vreme Srbije i njeno pravicno mesto u modernoj Evropi dolazi neumitno. Uzivajte u svakom trenutku.

(субота, 02. апр 2016, 14:00) - anonymous [нерегистровани]

Nije istina da je Seselj oslobodjen krivice, jer....

.....je on za razliku od drugih u zatvoru proveo 12 godina! Da li je to - malo?

(субота, 02. апр 2016, 13:17) - genius [нерегистровани]

Bravo

Skoro (možda i nikada) nisam pročitao članak koji bolje percipira stanje na Balkanu.
Svaka čast autoru!

(субота, 02. апр 2016, 10:56) - anonymous [нерегистровани]

Браво!

И још једном: Браво!
Кад би неко могао "натерати" Загреб и Сарајево да једно месец дана овај текст добију сервиран за доручак, ручак и вечеру...

(субота, 02. апр 2016, 09:09) - anonymous [нерегистровани]

Šešelj, paravojske?

Šešeljevci, nisu paravojska. To je što je Hag zaključio. On jeste organizovao prikupljanje ljudi za pomoć JNA, pod čijom komandom su bili. Ali on se ne može smatrati upletenim u akcije (planiranja, naređivanja, ili izvršenja). E zato ne može da se svrsta u kategoriju zločinca. Nije imao nikakvu Državnu moć da naređuje na bilo kom nivou ili izvršava naređenja od neke komande. Niti je išao on dobrovoljno da čini zločine. A svi ovi drugi su direktno umešani kao direktni ili indirektni izvršioci zločina. Jedini je Dr. Vojislav Šešelj bio kažnjen više od svih njih 11 godina robije. Ne uporediv slučaj. Naravno da je ovo praksa koja bi trebala da se primeni za sve. Ali videli bi koje nacije bi trebale da odgovaraju za naj veće zločine. Skoro sve kazne bi za Srbe bile smešne u poređenju na druge. Ne zbog nepravde ili pravde, već istine. Srbi su hteli da zadrže Jugoslaviju, a Hrvati i Bošnjaci su udruženo, planski sprovodili nacionalne planove. Alijina Muslimansko čista BiH , Tuđmanova Katolički čista Hrvatska i Albansko čisto KiM.

(субота, 02. апр 2016, 08:43) - Miro [нерегистровани]

Korektna ocjena

Ovo je po meni prilicno dobra analiza. Tribunal je naravno politicka tvorevina, ne samo u smislu da mu je glavni zadatak da pripremi i izrekne politicku ocjenu o ratu nego i zbog nacina na koji je formiran. Medjunarodno pravo, a narocito ljudska prava nalazu da se sud moze formirati jedino putem "prava" sto znaci ili medjunarodnom konferencijom ili barem preko UN Generalne Skupstine. Rusija se vec distancira od saglasnosti date za formiranje ovog suda i to sve ukazuje na cinienicu da je tribunal ne samo politicko tijelo nego da je maksimalno izmanipulisan od strane onih koji ga koriste u specificne svhre. "Oslobodite Florense - ona je nasa"!'najbolje pokazuje taj fenomen.

(субота, 02. апр 2016, 08:32) - anonymous [нерегистровани]

Bravo!

Bravo, za autora clanka, pogadja u srz.

(субота, 02. апр 2016, 08:21) - Jovan Mirkovic [нерегистровани]

Kada je Haski Tribunal,

Oslobodio hrvatske generale , Ramus Haradinaja na KiM, i Orica u BiH, Hrvati ,Albanci i Bosnjaci su slavili njihovo oslobadjanje. Sada kada je Seselj oslobodjen, zato sto nisu mogli nista protiv njega u optiznici naci, dizu prasinu i optuzuju Haski Tribunal.