Комунизам је рушен сновима, а данас је ту огорчење

Плишане револуције на истоку Европе значиле су почетак промена које су морале бити овакве - споре и напорне. Ту се крије разлог јачања популиста и данашњег односа према ЕУ, пише у ауторском тексту за Дојче веле Ивајло Дичев.

После 30 година многи људи као да су разочарани такозваним „плишаним револуцијама" на истоку Европе. Додуше, куповна моћ се после почетног пада од 40 одсто у већини тих земаља удвостручила, а у Пољској чак утростручила.

За лево оријентисане грађане процес транзиције је отишао предалеко, уништивши поред диктатуре и једнакост, морал и саму државу. За оне који су десно од центра тај процес није био ништа друго него замазивање очију које су спровели бивши комунисти, како би само трансформисали политичку моћ у економска добра.

Опште незадовољство је новим популистима у постсоцијалистичким друштвима омогућило да освоје власт на основу одбијања европских вредности и да тако постану изазов за либералну демократију. Они практикују методе сличне онима које примењује мафија и кокетирају са религиозним фундаментализмом. Многи од њих данас жале због некада славног источног проширење ЕУ.

Постоје различити разлози за то нелогично негативно вредновање процеса који је представљао историјски успех. За једне је то била растућа неједнакост која обично прати економски раст. Или нова видљивост и мерљивост неједнакости која је раније била иза скривених привилегија и статуса.

Други су се осећали несигурно после наглог отварања својих земаља за међународну конкуренцију. Или су озлојеђени јер магла глобализације прекрива њихову бљештаву националну државу.

Поједини посматрачи су приметили да се иза мобилизације против досељеника крије страх од одласка у емиграцију. Након пада Гвоздене завесе најактивнији део становништва напушта земље, до 20 одсто људи одлази у иностранство из земаља попут Бугарске и Летоније.

Диктатура и анархија

Опште незадовољство би могло почивати на општем неспоразуму у погледу комунистичке владавине. Она је замишљена као систем потпуне контроле, што је имплицитно садржано у речи „тоталитаризам". У суштини, диктаторске методе су биле компензација за тотални хаос који је владао испод идеолошке површине. Политичка диктатура је замишљена као противтежа социоекономској анархији.

Ко је заборавио како је неефикасан био тај систем требало би да погледа серију „Чернобиљ" на каналу ХБО. Тамо се јасно види да усред стравичне нуклеарне катастрофе нема никога ко би преузео одговорност и интервенисао. То није резултат психолошких карактеристика појединаца већ грешке у систему.

Пошто је укинута приватна својина, а избор руководећег кадра по легитимним критеријумима обустављен, друштвом се фактички није могло владати. Замислите модерну економију која људе који не обаве посао шаље у затвор због „саботаже", која је приликом жетве зависна од добровољног рада студената и која у мирнодопским условима мора да жртвује људе да би поправила електрану.

Звучи парадоксално, али у извесном смислу су комунистичка друштва била слободнија од западних. Радник је био слободан да краде из фабрике, шеф да запосли свог рођака. Сарадници су били слободни да се свете колеги тако што ће га пријавити властима. Како је било могуће да се преживи у таквом систему?

Човек се прилагођавао, великом хаосу је супротстављао мали, приватни хаос. Омиљена пословица је била: "Не могу они мене толико мало да плате колико ја могу мало да радим."

"Ти комунисти у Бриселу"

Посматрајмо "плишане револуције" на фону тих карактеристика комунистичког система који је био хаотичан, волунтаристички, којим је било немогуће управљати. Оне су биле мотивисане страсном жељом за слободом, а показале су се као пут у бољу контролу друштва. Тај парадокс је Хегел назвао "лукавство ума".

Замислите да је неко рекао радницима бродоградилишта у Гдањску да ће њихово бродоградилиште после пада комунизма бити приватизовано и да ће 90 одсто њих остати без посла.

Напослетку, ипак је боље дати предност животу у уређеном друштву - и живот тих радника је данас генерално бољи. Упркос томе, револуционарни занос би био засењен разочарањем да су људи знали све последице које доноси револуција.

Свеједно да ли их сматрамо добрим или лошим, обично су ауторитарне владе те које принудом уводе ред у друштво. Тако је било, на пример, у Сингапуру или у случају одвратне војне хунте у Чилеу.

Можда се понеко у Бугарској сећа текста који је написао дисидент и први демократски председник Бугарске Жељу Желев, у којем је рекао да је Европска унија преузела улогу „војне диктатуре" која омогућава миран трансформациони процес у Источној Европи. Не знам колико би озбиљно требало схватити ту идеју, али нам она барем преноси утисак колико је амбивалентно наше држање спрам Европске уније, која нам је додуше обећала слободу, али је на дужи рок увела правила. На истоку Европе се често чује "ти комунисти у Бриселу".

Да, ослобођење се замишља као бржи и неопозиви догађај, подстакнут сновима и страшћу. Али нормализација друштва након комунистичке збрке могла је бити само спора, досадна и напорна.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(понедељак, 16. сеп 2019, 10:41) - anonymous [нерегистровани]

plisana revolucija 2000.

Mi Srbi smo se prvo ispucali, pa za revoluciju nije ostalo mnogo. kako god iselila se sad ta omladina koja je 2000 rusila zidove prema Evropi. sada vise nea opasnosti od novih rusenja. Sada gradimo puteve, mostove, hidroelektrane na Staroj planini, pravimo namestaj od fruskogorskog hrasta (seci sve do jednog), sada smo napredni. srljamo, otreznjenje ce biti tesko i bolno.

(недеља, 15. сеп 2019, 12:47) - Воронцов [нерегистровани]

Наивни народ

Шта су тада мислили грађани држава источне Европе? Мислили су да је довољно само да сруше ту власт и ето одмах ће им стићи животни стандард грађана западне Европе. То се наравно није догодило. За животни стандард потребна је развијена економија, а те државе то нису успеле постићи ни у социјализму ни у либералном капитализму. Сада поред економског заостајања имају и демографски крах.