Гораждевац и Пећ, где је Србима и Албанцима само мука заједничка

Један аутобус дневно, 375 километара, око девет сати вожње околним путем, толико дели Гораждевац од Београда. На тај пут крећу они који су са Kосова избегли, а оно их стално дозива. Међу њима и ја.

Путница сам на релацији Гораждевац–Kраљево–Београд већ двадесет година. Рођена сам у том мирном селу које је имало 5.000 становника и нисам могла ни да замислим да ће за две деценије тај број пасти на 700 људи и, можда, остати без иједног.

Припрема за пут почиње набавком онога што се тамо не може купити, па се са препуним торбама окупљамо на договореним збориштима од Београда до Рашке.

Аутобус сваке ноћи полази са Главне аутобуске станице у Београду. Пре неколико година о поласку без пратње Kфора, који би нас чекао у Kосовској Митровици, није било ни говора. Сада је њихово одсуство уобичајено.

Ако потичете са Космета, у аутобусу лако пронађете рођака или везу са осталим сапутницима.

"А чија си ти?" – питање је са којим се сусрећем сваки пут кад кренем за Гораждевац.

Онда почиње разговор. Расејани по Србији, жељни разговора са родбином, некадашњим комшијама и познаницима, сазнају понешто о насталим променама – ко се удао, оженио, преминуо, продао имање и одселио се.

Ибарска магистрала одмиче уз звуке старих косовских песама које допиру са радија. Вади се храна, кафа...

Опуштена атмосфера полако нестаје како се приближавамо Косову и Метохији. Не знамо шта нас чека на Јарињу, посебно од уласка у јужни део Kосовске Митровица до самог прилаза Гораждевцу.

Последње километре пре административног прелаза путници  користе да се јаве породици и пријатељима док још има српских мобилних мрежа.

Две контроле, две личне карте 

За прелазак је довољна лична карта. Са српском контролом ретко има проблема, углавном се рутински пролази. 

Бака која седи преко пута мене већ је у грчу. У очима јој можете прочитати тугу, с кнедлом у грлу премешта лична документа из руке у руку.

На позив српског полицајца да путници покажу личне карте одговара: "Имам и српску и албанску, која Вам треба?"

Примећујем благи грч и на лицу полицајца. Окреће се ка баки и каже да он зна за само једну државу - Србију и да му, осим српске, не треба друга лична карта.

Бака скрушено одговара: "Ја ништа нисам скривила, само желим да стигнем кући у Осојане."

"Свака вам част, и то дочекасмо, малтретирате старе и немоћне", добацује један путник.

Прилази полицајац који је контролисао други део аутобуса, стаје поред колеге и каже: "Да ли знаш како изгледа живот у енклави? Бар их ти поштеди непријатности."

Узима личну карту од колеге и, уз извињење и осмех, враћа је баки.

"Ма шта се извињаваш, свашта сам издржала, па ћу и ово. Враћам се у родно место да у њему проведем последње дане и да, кад за то дође време, почивам поред мужа и сина", каже она, гледајући у очи једног па другог полицајца.

Они погнуте главе напуштају аутобус уз "лаку ноћ и срећан пут".

Гледам у баку којој су документа и даље у рукама, спремна.

Неколико метара даље следи први контакт са косовским институцијама – контрола косовских полицајаца и службеника.

Обраћају се на српском, а понекад и на албанском и српском језику. Деси се да понеког издвоје из групе – следе претрес и одузимање пртљага, па чак и привођење под оптужбом да је починилац злочина.

Тако је било у случају Зорана Ђокића, расељеног из Пећи, који је 2. фебруара ухапшен на Јарињу, и спроведен у тај град. Расте напетост и сумњичавост путника.

Улази мршави полицајац, овај пут нам се обраћа само на албанском. Не разумем шта прича, али по реакцијама сапутника претпостављам да нам тражи документа.

Пролази поред нас, сакупља личне карте, излази из аутобуса и односи на проверу. Ноздраве ми голица опор мирис парфема који је остао за њим.

Враћа се десетак минута касније, пролази поред нас без речи. Стаје код возача, прича са њим. Свако дуже задржавање повећава осећај неизвесности. Путници који знају албански покушавају да чују о чему разговарају.

"Нешто се дешава чим нас оволико држе", каже човек који седи испред мене. "Не галами, и не изазивај", опомиње га супруга.

Разговор возача и полицајца траје још неколико минута, затим излазе и отварају гепек. На тротоару су се нашле торбе путника из којих су извадили – уље, шећер, кромпир, брашно...

Путници негодују, али су свесни да се процедура мора поштовати.

Један од путника покушава да изађе, али му полицајац поручује да се врати у аутобус.

"Шта смо дочекали", мрмља себи у браду и нервозно у рукама окреће незапаљену цигарету.

Након контроле торби која је трајала двадесетак минута, возач и полицајац улазе у аутобус и враћају нам личне карте. Полицајац који нам се обраћао на албанском излази из аутобуса уз речи: "Срећан пут".

"Сад знаш српски", добацује му неко из аутобуса.

Неки путници покушавају да сазнају од возача о чему је разговарао са полицајцем. 

"Рутинска контрола", одговара кратко.

Настављамо даље. Путници и даље коментаришу. Временом су све тиши. Неки су заспали, а неки утонули у мисли.

Од прелаза на Јарињу прате нас ознаке српске државе све до стајалишта аутобуса у северном делу Kосовске Митровице. Одувек је била насељена Србима.

Пре 1999. кроз Kосовску Митровицу смо потпуно слободно и безбедно пролазили, народ је био измешан. Сада је то подељен свет. Чак и та привидна слобода и безбедност до стајалишта аутобуса у северном делу ту и престаје.

Правимо кратку паузу и настављамо кроз најнеизвеснију деоницу – јужни део Kосовске Митровице.

Возачи бирају споредне уличице, где ноћу скоро и нема света – све спава. Само су нама путницима широм отворене очи. 

Свашта се ту раније дешавало. Од мањих провокација, до организованог каменовања.

Префарбани српски натписи

На путу, и уз пут, наилазимо на бројне заставе, билборде са ликовима политичара, графите, пароле, називе фирми, локала и продавница. Обележја на путу су прво на албанском па на српском језику, само су она на српском обично премазана бојом. Све то осветле фарови аутобуса.

Све улице сада имају албанска имена. Поред пута мноштво мермерних споменика већих димензија погинулим борцима ОВK.

"Погледајте, алеје са заставама, па то је неуобичајено за албанску традицију", чује се мушки глас из средине аутобуса, али нико од путника не реагује.

Долазимо до Истока. Ту излази неколико путника. По њих је дошао комби који их развози до околних српских енклава. Зора је, све је тихо само се чује хоџа из локалне џамије.

Поред две џамије, у Истоку се налазе манастир Гориоч и Црква Петра и Павла. Сада је Гориоч место где се окупљају  малобројни Срби. Сетим се бакине приче о томе да је манастир подигао Стефан Дечански у знак захвалности, јер му је "огореле очи" на том месту исцелио Свети Никола.

После Видање и Kлине приближавамо се Пећи. Раније смо пролазили кроз источни део града, и било је честих провокација, као гест преласка врховима прстију преко грла или каменовања аутобуса, а сада путујемо кроз део источног предграђа и испади су ретки.

Пролазимо кроз села између Пећи и Гораждевца: Ћеране, Брежаник и Орашје. Рушевина нема много, тек понека. Њих су замениле велелепне албанске виле које су окружиле скромно обновљене српске куће. Док у првима бруји живот, у другима је тишина, као да нема никога. Ту је и граница релативно слободног кретања.

Истрајни Гораждевац

Стижемо у Гораждевац који је прилично оронуо, притиснут бројним неизвесностима, од 1999. године. Стешњен је између тринаест албанских села.

Моја Брежанска четврт, административни центар села са Домом културе, месном канцеларијом, поштом, станицом милиције, амбулантом, радио-станицом – главно је састајалиште људи. Иако је рано јутро, свет се окупио да сачека ближње, да чује шта се заиста дешава широм Србије, јер су њихова сазнања ограничена на оно што чују у медијима, да понесе оно што му је родбина послала и да се охрабри придошлим светом који селу недостаје.

Уочавам мајку и оца у маси пред аутобусом. Знам да им брат и ја доносимо срећу када нам је лепо и тугу када нешто не иде како треба. У њиховом загрљају проналазим топлину и сигурност која ми је недостајала протеклих месеци и коју  само родитељи могу да пруже.

Покушавам да на њиховим лицима "прочитам" како су заиста, знам да ме штеде од свих лоших вести. Тражим нову бору на очевом лицу, а налазим радост јер сам после неколико месеци опет са њима.

Узимамо ствари и крећемо ка кући.

Успут ми све делује лепо - пријатни жамор, осмеси и загљаји, као да се живи у слободи каква је била пре рата 1999. године. Унутрашњост, и села и људи, ипак је знатно другачија. Све је померено у неке тешко докучиве дубине, али народ се брани и пред собом и пред другима – виталан је.

Код куће нема ни воде ни струје, али житељи Гораждевца су се навикли на такве рестрикције. Сналазе се – ко има новца купује агрегате, а они који немају – копају бунаре, повезују се на потоке.

После краћег разговора са родитељима, изморена путовањем пуним неизвесности, повлачим се у своју собу.

Лутке на фотељи враћају ми сећање на безбрижно детињство кад сам весело трчкарала по дворишту. Волела бих да останем овде јер ми је око срца топлије, присније, родбински ближе, од Београда. Стварност ми, са друге стране, говори да године немилосрдно пролазе и да немам више времена за безнадно чекање. Са том нелагодом убрзо заспим.

Сумња у добре намере

Већ је подне – нови дан. После касног доручка крећем у обилазак села да видим промене.

Проширен је пут Пећ–Гораждевац и обложен новим слојем асфалта, као и пут кроз Доњу гораждевачку четврт. У току је реконструкција водоводне мреже, па се народ пита чему да захвали за те подухвате? Са скепсом прихватају добре намере градитеља.

Промене видим и код рођака које обилазим. Kао да су за ових девет месеци остарили неколико година. На лицу им се оцртавају немоћ, бол, умор...

Само је стара црква брвнара Светог Јеремије остала иста, и даље стамено носи својих четири стотине и нешто година.

Kултно средиште мог завичаја "Kод липе" остало је без воде – пресушила је сеоска Јажа. Албанци су неограниченом експлоатацијом шљунка из корита Пећке Бистрице одвели изворе воде са подножја гораждевачке заравни у ток реке далеко од села.

За традиционалне, плодоносне, јереминданске свечаности 14. маја сада се испумпава вода из земље у вештачку уставу – народ се сналази.

Бројне сеоске куће на спрат, саграђене од крхког ћерпича, изложене киши и влази, као и зидане ограде око њих, срушиле су се или се обрушавају, и тај тип градње од пре сто година полако нестаје. Људе је обузела апатија од дугогодишњег чамовања у изолацији, на простору од 2,5 квадратна километара, и све мање имају воље да их редовно одржавају.

Сигнала српских мобилних оператера нема. Доступне су само косовске мреже "Ипко" и "Вала".

Мештани имају Дом здравља са лекаром опште праксе, зубаром, лаборантом и неколико медицинских сестара.

Основна и средња школа у Гораждевцу је пре петнаест година имала око две стотине ђака. Сада их је седамдесет. Родитељи не виде перспективу деце у завичају, посебно се прибојавају за женску децу.

"Унук је завршио овде средњу школу и отишао у Сремску Митровицу, запослио се. Моје три унуке су на факултету, и четврта ће наредне године. Има још деце у Гораждевцу, али како се школују, тако ће одлазити. Неће се враћати. Где ће омладина са бабама, са старцима. Ко год је отишао, снашао се, запослио се, створио породицу", искрена је бака Злата.

У селу раде два кафића, а старији мештани излазе у кафану/продавницу "Стари дућан", међу мештанима познату као "Бувара". У локалном промету користе се динари, али се може платити и еврима. Рачуне за струју мештани плаћају косовским јавним предузећима.

Kако би имали српске ТВ канале, житељи Гораждевца углавном користе сателитске антене. Једини медиј на српском у Метохији је Радио Гораждевац. Основан 1999. године са циљем да информише преостале Србе којих је из године у годину све мање. 

"Због недостатка посла, слободе кретања, све већи број младих напушта село. Поред тога што Гораждевац постаје село стараца, житељи се суочавају узурпирањем имовине, укидањем права на лична документа, језик и другим видовима кршења људских права, као и са недостатком културних и друштвених активности", објашњава уредник Радио Гораждевца Дарко Димитријевић.

Мештани Гораждевца угрожени хемијским отпадом

Поред свих тих проблема, Гораждевчане и њихове суседе Албанце већ неколико месеци мучи нови проблем – одлагање хемијског отпада у фабрици у Гораждевцу.

"Десило се да су се први пут, након двадесет година ујединили и протестовали становници Гораждевца и комшије Албанци због одлагања хемијског отпада који се протеклих месеци ускладиштио у фабрици у Гораждевцу. Институције и даље не поштују вољу људи који захтевају да се хемијски отпад измести", истиче Димитријевић.

Гораждевчани и они који су се овамо доселили, упркос свему, настоје да организују какав-такав живот, надајући се да ће опстати и да ће се многи вратити, како Срби не би нестали са ових простора.

Пећ, некад и сад

Јутро је – нови дан. Испред куће се паркира аутомобил са косовским регистарским таблицама, јер је безбедније путовати са њима него са српским. Излази мени драго лице – друг Дарко са којим сам се током јучерашње шетње договорила да обиђемо Пећ и Пећку патријаршију.

Kрећемо у Пећ, моја мајка прати нас до капије, уз молбу: "Ћеро, причај тамо на енглеском. Немој стално да запиткујеш као што имаш обичај. И не задржавајте се."

Мајка није једина која брине. Kада сам кретала из Београда за Гораждевац, пријатељи и рођаци су ме молили да се чувам. Наравно, било је и питања: Шта ћеш сад тамо? Шта то има да се види? Родитељи ти долазе у Kраљево па можете тамо да се сретнете. Да ли знаш како ће Албанци да се понашају према теби кад чују да си Српкиња?

Док сам их слушала, питала сам се чега ја то треба да се плашим и пазим? Kо то живи тамо? Што да ћутим све време? Или да причам искључиво на енглеском? Никоме ништа нисам скривила, зашто бих се плашила?

На путу ка Пећи пролазимо кроз Брежаник. Изграђен је нов пут. Стижемо за десет минута.

Албанци граде. Много је ресторана, кафића, традиционалних и модерних посластичарница, разноврсних трговинских и занатских радњи, бензинских пумпи, реновираних и нових хотела и другог - град значајно измењен у односу на време пре рата 1999. године.

Молим друга да паркира возило и да прошетамо центром. Пристаје након кратког убеђивања. Не изазивамо радознале погледе. Утапамо се у метеж. Млади слично обучени, само језик не разумемо.

Парк у центру значајно промењен. Нема бронзаних попрсја Бора, Рамиза и Миладина, некадашњих симбола братства и јединства, ни цветног окружења око њих. Преименован је у Парк Ибрахима Ругове.

А дуж шеталишта начичкани кафићи, посластичарнице, продавнице и бутици. Корзо већ врви од људи, смех се чује из кафића, много је просјака.

Мириси колача из локалних посластичарница маме. Друг и ја одлучујемо да седнемо у башту једног кафића. Конобар нас поздравља на српском. Питам се како како је схватио да смо Срби, можда нас је чуо док смо разговарали, упркос мамином упозорењу, на српском?

Неколико минута касније, уз осмех, доноси нам колаче и пиће.

Гледам људе око себе. Живо је на сваком милиметру тог асфалта. Упада у очи огроман број младих људи на улицама. Ђаци у школским униформама, урбана омладина и девојке попут лепотица са насловних страна. Врло ретко међу њима прошета и нека са покривеном главом.

Закључани 

Неколико метара даље, примећујем два мушкарца тридесетих година како разговарају. Један од њих показује руком према нама, а онда нам прилазе. Тргнем се на тренутак. Да ли су нас препознали или им је конобар јавио да смо Срби. Kроз главу ми пролазе упозорења родбине и пријатеља.

Већ су ту, окрећем главу ка другу, видим његово насмејано лице и руку пружену ка једном од од њих. Ојашњава ми да пријатељи из детињства и да се, упркос ситуацији, друже све ове године.

Придружују нам се. Прилично добро причају српски. Не обазиру се на радознале погледе својих суграђана.

Отворено говоре о проблемима са којима се суочавају. Тек у таквом разговору може се схватити колико је то младих "закључано" на Kосову, без могућности трајног одласка из земље, школовања или каријере у иностранству. Виза је главна тема – завиде нам што му можемо да путујемо слободно и радују се дану када ће то моћи и они.

Један од њих ме пита одакле сам и како ми се сада изгледа Пећ.

Кад сам рекла да сам из Београда, неколико људи се окренуло према нама. Саветују ми да то не истичем јер упркос томе што је напетост спласла и што се сада може безбедно проћи кроз град, помен Београда и даље изазива нетрпељивост.

Разговарамо неких сат времена, а онда сви устајемо и поздрављамо се, уз лепе жеље. Друг и ја настављамо шетњу. У уским улицама судара се дух прошлих времена и старих трговачких радњи са начичканим тезгама, брендираним продавницама и луксузним ресторанима и кафићима.

Сузе Албанца који нам се поверио

Стајемо поред једне тезге са кожним ташнама. Обраћам се продавцу на енглеском, гледа ме и одговара на албанском. Не разумем га. Мој друг на слабом албанском пита за цену, али безуспешно. Можда разуме српски, кажем му. Продавац се окреће према мени: "Што мучите и себе и мене, што одмах нисте питали на српском?"

Пита одакле смо. Разговарамо као да се дуго знамо. Каже да има шесторицу синова, више од десеторо унучади, да му је пет синова отишло за Немачку а да ће ускоро и најмлађи, који је до сада бринуо о родитељима. Повешће, каже, жену и дете, једино унуче чије је одрастање могао да гледа.

"Остајем сам са супругом, као да немам ниједно дете. Ево, овде радим, не због новца већ да не  бих гледао уплакану жену и шест празних кућа".

Слушам и размишљам – колико ли му је тешко када се отворио потпуним странцима? Купујем ташну, а новчаник добијам на поклон, каже - да понесеш нешто за успомену. Захваљујем му и са другом настављам улицом уз Пећку Бистрицу према западу, ка Пећкој Патријаршији.

Стижемо до цркве Светог Јована Kрститеља, у народу познатој као Пећка митрополија. Спаљивана два пута, сада је обновљена и чека на повратак Срба. Изграђен је и конак у коме живи свештеник са супругом. У дворишту је полицајац, који даноноћно чува храм.

Улица која се некада звала Патријаршијска, и у којој су живели Срби, води нас од центра града, уз Бистрицу, до извора српске духовности.

Kорито Пећке Бистрице од песка према Патријаршији премошћено је новим ресторанима и грађевинама. Мимоилазимо се искључиво са Албанцима. Нови је то и доминантно млађи свет који живи свој живот.

Стижемо испред велике гвожђем оковане капије манастира који је у јулу 2006. уписан на Унескову листу светске културне баштине. Бодљикавих жица и заклона од врећа с песком више нема. Испред jе само неколико КПС полицајаца који евидентирају посетиоце. У дворишту, пуном цвећа и зеленила, сестринство нас љубазно прима.

Монахиње устају пре зоре да би се спремиле за јутарњу службу, имају задужења у цркви, раде у кухињи, штали или дочекују госте. После двочасовног вечерњег богослужења и обеда повлаче се у келије.

Посматрам их. Спорим ходом, у тишини, једна за другом улазе у манастир.

Манастирски комплекс обилази група туриста. Предводи их мушкарац који говори италијански, с албанским нагласком, вероватно туристички водич. Недалеко од њих, на једној клупи, седи старица. Прилазимо јој и поздрављамо је. Годинама је у манастиру, каже, и не зна за други дом. Зна где је Гораждевац.

"Неколико младића из Гораждевца помаже сестринству око стоке и у пољским радовима", објашњава. "Дивна су то деца, да није њих не знамо како бисмо се изборили са свим пословима."

Са сетом се присећа времена пре 1999. године:

"Било је лепо, имали смо много гостију, мада их имамо и сад. Долазе нам људи из свих крајева света, али не као пре двадесет година кад нам је на манастирску славу долазило и по неколико стотина људи. Венчавало се, крстило, славило се уз коло и игру."

Kаже да народ посебно поштује икону Пећке Богородице јер је, како је рекла, учинила много чуда и излечила многе у невољи.

"Памтим случајеве исцељења након молитве, било да су се сами молили или је то свештеник чинио за њих. Чак и Муслимани и Албанци налазили су исцељење код ње".

Највећу захвалност, каже, дугују војницима италијанског Кфора.

"Њима никад не можемо довољно да захвалимо. Помогли су нам у свему и свачему. Ако је требало лечење, ако је требало хране, слава да се слави, са њима смо славили и Божић и Васкрс, и све. И заиста увек можемо да им будемо захвални."

Позива нас на кафу. Остајемо пола сата и опраштамо се. Излазимо из манастира, под Проклетијама се припрема северац.

У аутомобилу, на путу ка Гораждевцу, док пролазимо кроз Брежаник, присећам се прилога о сестрама Марковић, јединим Српкињама које су ту остале да живе у потпуној самоћи, изложене нападима. После Слободанкине смрти, ту је остала само Наташа.

Стижемо у Гораждевац. Млади су се окупили у кафићу у центру, чује се музика. Уз роштиљ и песму славе завршетак још једног турнира у малом фудбалу. Весели и насмејани, упркос околностима у којима живе.

број коментара 20 Пошаљи коментар
(недеља, 10. нов 2019, 20:07) - anonymous [нерегистровани]

Srbija

Sve je isto sve stoji samo godine prolaze...pohvala za autora teksta

(петак, 08. нов 2019, 17:05) - GostMetohija [нерегистровани]

Zivot u Metohiji

Dobar i dirljiv tekst. Autorka se potrudila da docara tezak zivot srba u Metohiji i u tome prilicno uspela. Vazno je da srbi u centralnoj Srbiji vise saznaju o zivotu svojih sunarodnika na Kosovu i Metohiji.

(петак, 08. нов 2019, 15:01) - Jelena2001 [нерегистровани]

Pomozimo srbima na Kosovu

Bravo. Veoma istinito napisano. Treba pohvaliti autora teksta. Na ovakav način saznajemo o životu naših ljudi na Kosovu. Lako je ovde u Beogradu pričati , mi neznamo ni deseti deo šta se na Kosovu događa.

(петак, 08. нов 2019, 14:11) - Boba [нерегистровани]

Hvala RTS-_u na ovako ozbiljnoj priči

Poštovani,
Dugo nismo imali prilike da pročitamo ovako ozbiljan i iscrpan tekst. Sve je tako dobro opisano da i mi koji nikada nismo bili na Kosovu i Metohiji sada imamo jasnu sliku kroz šta prolazi naš narod. Svaka čas i veliko hvala RTS_u i autorki teksta.

(четвртак, 07. нов 2019, 15:54) - anonymous [нерегистровани]

Potresno

Потресна репортажа и једна од најбољих на сајту Јавног сервиса, узимајући у обзир ситуацију наших људи на Косову. Више оваквих репортажа побољшао би квалитет садржаја на сајту РТС-а.

(уторак, 05. нов 2019, 20:44) - anonymous [нерегистровани]

Metohija, život bez života

Hvala RTS_u na ovako dobroj, ali tuznoj reportazi. Autorka teksta je probudila toliko emocija. Živim na Kosovu i Metohiji sve je realno opisala kako i jeste.

(понедељак, 04. нов 2019, 09:06) - Stric [нерегистровани]

Izvorno i verodostojno

Divan sadržaj koji diše stvarnošću, za tradicionalno tešku istoriju Metohije i Goraždevca u njoj.Lepota sadržaja je u kontrolisanim, samo iniciranim emocijama koje se tek u biću čitaoca razvijaju.Divno odabrane ilustracije.Što se Kosmeta i Srbije tiče, možda nisu suvišna dva pitanja:Zašto ni Kosmet ni Srbija nisu doprineli da se bar jedan proizvodni pogon osposobi i da se time pomogne održanju života u Goraždevcu.Zašto danas gradjevina u neposrednoj zaledjni crkve brvnare iz 16. veka služi za odlagnje otpada, a može da bude proizvodni pogon bolji nego što je nekad bio?Goraždevac ima svoje korene u prvoj polovini 13. veka, pa sasvim sigurno ima zasluga bar za svoje samoodržanje.Današnje vlasti u Peći su doprinele proširenjem asfaltnog puta do Goraždevca, saniranjem vodovoda koja je još u toku, red je da bar pogon na Kobilicama vrate osam vekova statom Goraždevcu jer je bio namenjen proizvodnji, a ne odlaganju otpada.Hvala RTS-u. 

(понедељак, 04. нов 2019, 01:14) - anonymous [нерегистровани]

Metohija

Divna reportaza, emotivno, dirljivo, pogotovo za mene koji sam rodjen i ziveo dole nedaleko od Peci sve do rata. posle 20god. citajuci ovaj tekst oziveo sam neka secanja uspomene iz Metohije. Sve je izmenjeno autorka nam je docarala sliku malo kako je danas tamo.Nadam se da cemo se i mi vratiti jednog dana i ziveti srecno kao nekada, a njima tamo koji zive svaka cast na hrabrosti i svim okolnostima u kojim zive i drago mi je sto ima omladine u Gorazdevcu.

(субота, 02. нов 2019, 15:48) - Zlata [нерегистровани]

Bol velika

Ova reportaža je probudila veliku tugu u meni, posebno bakine reci - Vraćam se u rodno mesto da u njemu provedem poslednje dane i da kad za to dodje vreme, pocivam pored muža i sina. Mene kao citateljku i majku su te reci dotukle. Svaka čast autorki na tekstu, i RTS_u što ima tako kvalitetne novinare. Očekujemo još ovakvih priča. Pozdrav od Zlate

(субота, 02. нов 2019, 14:31) - Nikola [нерегистровани]

Pomozimo braci

Hvala RTS_u, dugo nismo imali priliku da procitamo ovakav tekst. Mi koji zivimo daleko od KiM i nemamo nikog od rodbine dole, nemamo saznanja kako zaista izgleda zivot Srba i sa kakvim se problemima suocavaju. Hvala autorki sto nam je omogucila da i to saznamo. Pozivam nasu drzavu da se okupimo i kupimo im bar agregate, kako ne bi ziveli bez struje u 21veku.