Ако су Руси најбољи пијанисти, а Јевреји најбољи виолинисти, шта преостаје нама

Говорити о духовним формацијама није нимало једноставно. Обично се каже да дух нације или нација не постоји, већ да га чини сума немирних и талентованих духова појединаца.

Ма како неком звучало логично, прилично је тешко доказати да је колорит Хуана Мироа одраз каталонског, а Салвадора Далија кастиљанског духа. Да ли је Бахова полифонија израз немачког, а Берлиозова симфонијска спектакуларност француског генија?

Гледајући значајне ствараоце у мноштву, може се рећи једино да неке регије или народи чешће порађају једну, односно другу врсту уметника. 

Не треба много доказивати да су Руси суперсила у свирању на клавиру, као што су Јевреји несумњиво најталентованији виолинисти. Могло би се исто тако утврдити, да се лирски песници и прозаисти чешће рађају у средњој Европи, него, рецимо, у Русији, премда би свако жељан спорења, подсећањем на Пушкина и Љермонтова, лако доказао супротно.

Духовне формације тако гледане не постоје. Ипак, кад се слика укрупни и у жижу се узму хиљаде стваралаца који творе артистичке епохе, стиже се напослетку до некаквих "знакова поред пута", а они се тичу неких сасвим једноставних одредница које чине дух повесних периода.

Најједноставније речено, да се опазити да су артистичке и филозофске творевине на духовном западу углавном настале из духа уметничке технике и ослањају се на вештину, док се оне на духовном истоку поводе за интуицијом и радо пригрљују патетику као своје основно средство изражавања. Ово се прилично јасно уочава како се иде од духовног запада (англосаксонске и германске културе), преко духовног средишта (романске и словенске културе), до духовног истока (индијске и далекоисточне културе).

А шта ово има за последицу? Реч је о односима детаља и целине. О тим компликованим артистичким и мисаоним међуодносима исписане су многе странице и нису, нити могу бити дати коначни одговори. Да ли је превласт појединости над целином знак слабљења уметности, или је превага крупних идеја над детаљима ознака прецветалости осећања и идеја? За ово нема коначних доказа. 

Иако има бројних контрапримера, уметници западне Европе већином, без обзира на историјске или стилске одреднице, поводе се за минуциозном уметношћу. То производи колосалне системе, праве уметничке баште у којима се калеме само најбољи струкови мисли и осећања.

Западна уметност има јасан и недвосмислен циљ и до њега стиже употребом више него убедљивих артистичких средстава. Уметник зато делује измирен са самим собом и убедљиво утиче на своју публику.

Уметност која настаје у централној и источној Европи, насупрот томе, већ вековима крије месијанство у свом крилу. Целина зато више него убедљиво добија превагу над детаљима који су ту само као пуке илустрације великог и несаломивог духа.

То резултира капиталном уметношћу, у којој се зида негде ни на небу ни на земљи, међу јавом и међ богом, и у којој често мрачни тонови наговештавају будући развој и уметности запада и уметности истока. Биће да се због тога уметност наговештаја, статична уметност која иде подруку са вечношћу, и даље недовољно добро разуме на Западу, као што се свака практицистички органон, па био он и тако колосалан као Шекспиров још недовољно перципира на Истоку.

Да ли у томе може бити помирења? Може и мора да буде. Уметност, па добрим делом и мисао, спој је непомирљивих крајности. Да није тако, уметници и филозофи још би се сматрали занатлијама. Права величина артизма зависи од мирења крајности које се у почетку и самом уметнику или мислиоцу морају чинити неспојивим. 

Тек кад дође до тако невероватних веза, настаје велика мисао или уметност. Ако се тако посматрају духовне формације, може се казати да подела изложена у горњим пасусима у основи важи за уметнике који нису надрасли националне оквире. Супротно националном, постоји скуп наднационалне уметности и мисли који су надрасли народне или државне оквире и постали својина све цивилизације.

Такав скуп књижевности деценијама се назива општом књижевношћу и изучава у Београду на катедри која се тако и назива: катедра за Општу књижевност. Слично литератури, могло би се казати да постоје интернационални уметници у свим уметностима. Они су обично савршено уклопили детаље и целину и тешко је казати чему су дали превласт.

Не треба спомињати много имена. Довољно је казати само једно: Данте Алигијери. Има ли бољег споја епизода и визије, локалног и глобалног, јасног и мрачног, свакодневног и вечног, него што је то у "Божанственој комедији".

Нема шта, закони и сврставања важе ипак само за просечне, па ма како они изврсни били.

број коментара 4 Пошаљи коментар
(четвртак, 10. окт 2019, 00:39) - anonymous [нерегистровани]

"..., а шта преостаје нама"

Нама "преостају" Стефан Миленковић, Немања Радуловић (за мене српски Паганини) - да поменем само ову двојицу фантастичних виолиниста.

А дали су Руси најбољи пијанисти, а Јевреји најбољи виолинисти? По мени то није тема за расправу. Јер, Рубинштајн, Хоровиц, Ашкенази (пијанисти); Мењухин, Кремер, Цукерман (виолинисти) - ко су они? Држава у којој неко живи не одређује нечије национално порекло.

(уторак, 08. окт 2019, 12:54) - anonymous [нерегистровани]

Najbolji

Rokeri.

(уторак, 08. окт 2019, 09:29) - anonymous [нерегистровани]

violinisti ipak mi

ako neko bude nasao boljeg violinistu narodne provinijjencije od Aleksandra Sisica neka se javi a i Moma Stanojevic. Nije do brzine nego do vestine.

(понедељак, 07. окт 2019, 18:47) - anonymous [нерегистровани]

Najbolji

trubaci