Слушалице у ушима или како смо престали да причамо са незнанцима

Не тако давно, у возовима, аутобусима и авионима, непознатим сапутницима отварала се душа. Наравно, не баш свакоме, али оним путницима који уливају поверење, од Београда до Пожеге или Златибора препричавале су се судбине. У клацкање пругом од престонице до Бара успевале су да се угурају приче о више генерација једне породице. Позајмљене новине од особе до вас прекраћивале су дуге летове, али више је то чинио искрен разговор о неправди у фамилији. То више није тако.

Аутобуска станица у Чачку, касно после подне једног од последњих јесењих дана са летњом температуром. У аутобусу за Београд махом млади јер нови семестар само што није почео.

У дну аутобуса, на седишту 37 лепа девојка са дугом смеђом косом у велики ранац нежно гура ташну. Из ње узима мобилни телефон и слушалице и пре него што је стигла да их стави у уши појављује се група странаца – жена средњих година и младић и девојка, обоје високи и ведрог духа. Највероватније брат и сестра.

Младић седа на седиште 38, а преостали део његовог друштва пут ће провести на седиштима иза њега. Када се сместио, полако је проверио да ли су му слушалице на месту и превлачећи прстом преко екрана брзо је одабрао шта ће слушати.

Песме су се низале док су шумарци, воћњаци, кукурузишта и њиве окупани прелепим јесењим нијансама промицали пред очима малобројних путника који су гледали кроз прозор. Остали су гледали у екране својих телефона.

Девојка са седишта 37 смешила се објашњавајући на Твитеру колико јој је било лепо у Чачку, граду у којем је сада била први пут. Прсти су јој летели по екрану телефона док је са пратиоцима делила утиске и фотографије које је снимила током дана, али и неколико њих које су настале кроз прозор аутобуса.

Када је начела кесицу штапића учтиво је понудила младића до себе. Одбио је, захвалио се на енглеском и наставио да гледа објаве на Инстаграму. Нешто касније, он је њој понудио жваке. Одговор је био исти.

Њихове слушалице нису напуштале своје место јер се разговор са незнанцима полако, али из дана у дан све више из стварног живота премешта на интернет, то јест друштвене мреже.

Комуникације са непознатима у аутобусу нема ни међу старијима, онима који су некада радо одговарали  на питања сапутника или их постављали без задршке. Само они нису као млађе генерације толико предани у трагању за саговорницима онлајн, што ће се у годинама пред нама можда променити. 

Мрак се полако увлачио међу путнике и двоје љубитеља музике, једно до другог, почели су да певају нечујно песме које су им одзвањале у ушима.

Најпре је то било тек видљиво померање усана, да би касније, и он и она, охрабрени све гушћом тамом почели помало да личе на некога ко изводи некада омражени плејбек.

"This world can hurt you, it cuts you deep and leaves a scar. Things fall apart, but nothing breaks like a heart...", могао је да се прочита са њених усана текст хита Мајли Сајрус, док је он истовремено у савршеном ритму без звука изговарао речи песме групе „Квин“: "But touch my tears with your lips. Touch my world with your fingertips, and we can have forever, and we can love forever..."

Кроз прозоре аутобуса почела су да се назиру светла Београда и на стајалишту на Бановом Брду младић је, са своје две пратиље, журећи напустио возило.

Девојка је изашла из аутобуса на последњој станици, у близини некадашње главне железничке станице и поред раскопаних улица нестала у пријатној београдској ноћи.

А ко зна шта је неколико размењених реченица могло да им донесе. Пријатељство за цео живот? Љубав о каквој су стихове писали највећи песници?  

број коментара 9 Пошаљи коментар
(четвртак, 03. окт 2019, 17:55) - anonymous [нерегистровани]

Tekst

Tekst je odlican ali samo u teoriji ili kao scenario za neki dobar romanticni film.

U praksi, mozda je ona udata ili verena ili sa nekim u duzoj vezi, pa joj ne treba upoznavanje sa nepoznatim muskarcem iz autobusa, a on je mozda ozenjen ili tako nesto slicno ili mu je zena preko glave, cega takodje ima puno danas.

Zivot nije onaj film u kojem glume Misel Fajfer i Dzordz Kluni kao dve zaposlene osobe sa puno obaveza.

(четвртак, 03. окт 2019, 17:37) - anonymous [нерегистровани]

Bolje nekad.

Samo kad pogledas igrani ili dokumentarni film od npr 1960-90. vidis koliko je to bio jedan drugaciji zivot,usporen u odnosu na danas,komunikativniji,radosniji,pravedniji,bolji na mnogo nacina od ovog danas...nemilisrdno-kapitalistickog,gotovo bezdusnog,gdje mladi ljudi gledaju pola dana u ekran mobitela,brzo nesto tipkajuci,istovremeno kao i slusajuci muziku,sve neki multitasking koji ima malo smisla,ako i toliko....A da ne govorim da nitko vise ni ne pozna onog tko zivi vrata do njega,i to godinama,u stan mu nikad nece uci,niti ga pozvati u svoj...Jos za neko vrijeme,kad krene humanoidna robotizacija...

(четвртак, 03. окт 2019, 13:53) - DrMr [нерегистровани]

@Dobra prica

Gospodja izbegava starce, starci su gospodji dosadni,nisu atraktivni, izgled starca gospodja ne moze da "svari". A da li se gospodja upita, da li ce ona biti starica, ili misli da ce uvek izgledom privlaciti i dobijati komplimente od mladjih muskaraca.?Mozda se gospodja se drzi mota "sve u svoje vreme".

(четвртак, 03. окт 2019, 07:14) - Marko [нерегистровани]

Svijet je lijep

Meni su 42 godine i na neki nacin sam isto ta neka internet generacija.
Ali ipak poznam i vrijeme koje je bilo prije interneta.
Koristim ga, isto tako i slusalice ali NE UVIJEK.
I cesto se pozitivno iznenadim kad sam "offline" koliko divnih ljudi upoznam i sretnem.
Mislim da je problem da mladje generacije jednostavno bjeze u taj nestvaran i anoniman svijet.
Imaju strah da u realnom svijetu nist dovoljno pametni,dobri,interesantni.....
Ljudi shvatite da ste dovoljno dobri za ovaj svijet jer da nije tako ne bi ste ni bilo ovdje- sve je slucajnost ali ipak nista nije slucajnost.
Skinite slusalice sa vremena na vrijeme i uzivajte u stvarnom zivotu.
SRETNO DOBRI LJUDI!

(среда, 02. окт 2019, 23:26) - Aleks [нерегистровани]

Dobar tekst

Ja slušalice ne koristim i često navučem sebi na grbaču nekog navalentnog starca. Doduše, jednom me je, dok sam čitala knjigu u busu, posmatrao neki mlađi neznanac. Išao je za mnom kad sam izašla, zaustavio, udelio pristojan kompliment i nastavio svojim putem. Beše to simpatično iskustvo.

(среда, 02. окт 2019, 21:38) - anonymous [нерегистровани]

Iz Grčke

Nisam pričala sa drugima koje ne znam, ni kad nisam imala slušalice.

(среда, 02. окт 2019, 17:50) - anonymous [нерегистровани]

19 god.

Desi mi se tako ponekad u busu kad idem iz grada da sednu pored mene neki stariji ljudi i da iz cista mira mi upute par reci.Cini mi se kao da su usamljeni da nemaju sa kim da se ispricaju,a ja onako malo i cutim i slusam i mislim kako nemam sa njima zajednickih tema i onako polako se izvlacim iz tog razgovora.Razmislim kako mi se nikad nije desilo da neko mladji pocne razgovor sa mnom sto bi mi bilo mnogo draze.Pomislis kako mozda ti treba da napravis prvi korak.Dobro,uradices to jednom,dvaput,i nakon nekoliko puta ces videti da su ljudi ne zainteresovani za konverzaciju sa nepoznatima bez obzira sto bismo mogli postati prijatelji ili nesto drugo(tu mislim na devojke ;) ).Ima mnogo ne sigurnosti medju danasnjim svetom i cini mi se straha od reakcije drugih,da se mozda ne obrukaju ili ispadnu glupi...ne znam,svacija glava je razlicita tako da svako bira svoj put na kraju...ps. lepa prica iz teksta

(среда, 02. окт 2019, 15:09) - anonymous [нерегистровани]

Dortmund

Ja sam nekoliko puta isao autobusom do Dortmunda (skoro 30 sati sa guzvom na granicama i stajanjima po pumpama) i nazad, punim raznoraznog sveta, pa nisam ni sa kim prozborio ni rec. Citao sam knjigu, ukrstavao reci, slusao radio preko telefona...
Lakse mi je tako.
Srednjih sam godina, ako je to vazno.

(среда, 02. окт 2019, 14:51) - anonymous [нерегистровани]

Pricamo sa neznancima vise nego ikad

Ovde na internetu.