Ко су добри а ко лоши момци у књижевности?

Иако се често мисли да међу двема сестрама, етиком и естетиком, барем у књижевности мора владати мир и хармонија, те су још стари Грци били у уверењу да може и мора постојати лепо-доброта (грчки: "калокагатхиа") - чини се да већ вековима ствари у књижевности стоје мало другачије.

Каже се да не може постојати неморална књижевност и то је тачно. С друге стране, жетва моралистичке књижевности након свих ових столећа прилично је мршава. У чему је заправо ствар? Литература је, више него друге уметности, заробљеник мисли колико и осећања. И све би било у реду да у том краљевству владају разбори, а да се осећаји њима покоравају, но за разлику од морала, у литератури владају осећања, а мисли су ту да им се повинују.

Тако се стиже до ситуације да осећања - у животу осведочено слабија страна - у литератури одређују меру и поредак ствари. Да нема тога, не би било ни уметности уопште, но етика, она снажнија сестра, у уметност улази невољно, јер није непознато да морал, правда и правичност воле да господаре. Да је то тако потврђује чак и етимологија речи етика. Грчки појам "етхос" ("етичко", односно "обичајно"), заправо вуче порекло од старије речи "светхос" која значи присвајање.

По томе испада да етика воли да "присваја ствари". Покушава то, наравно, и у уметности. А како се штите осећања? Етику је, како је речено, немогуће игнорисати. Оно што је неморално, заслужује осуду, па нека се овије и ореолом уметности. Етици је, пак, неуметнички дати превласт у артистичком окружењу, те се литература понаша као добар дипломата. Да би естетичко дошло до изражаја, етичко се мора заварати, или збунити.

Како то изгледа у великим књижевним делима, знамо на небројеним примерима. Упрошћено речено: лоши се кају, добри пропадају - то је најједноставнија полуга на којој функциониште књижевност толико дуго. Пођимо од грчке трагедије. Добри и правични налик Едипу код Софокла или Пентеју код Еурипида у ствари су невољни преступници. Ако их осудимо због оног што о њима сазнамо на крају, биће нам жао због оног како су изгледали на почетку. Тако остајемо у недумици и на тој средокраћи, почнемо да их сажаљевамо, што је прва степеница племенитих артистичких осећања.

И каснији векови нису напустили овај модел "заваравања етичког", све до писане уметности 20. столећа, која је због бројних формалних слобода и експеримената, до крајњих граница довела то племенито обмањивање моралног. Нема наравно бољег огледног уметничког полигона за те појаве од "Процеса" Франца Кафке. У том роману над романима 20. века имамо слику правдољубивог појединца Јозефа К. и непобедивог зла оличеног у мастодонтском судском систему. Како, међутим, у литератури не сме постојати ништа црно, а да нема бар неку светлу тачку, сведоци смо да нимало симаптични стражари из првог бивају батинани у петом поглављу, а да се иследници жале да раде у збиља очајним условима.

Али, "Процес" потврђује да као што у успешном роману не може постојати ништа сасвим црно, ништа не сме бити ни потпуно бело. Сви добри помагачи имају скривене мане: адвокат Хулд је помало садиста, сликар Титорели је циник, а помоћница Лени склона фетишизму и промискуитету. Па и сам Јозеф К. није цвећка: свадљив је и фатално дуго охоло уверен да га друштвени статус може спасити неумитног краја...

И када се овако сагледа морална страна "Процеса" и других класичних дела, поставља се питање шта саветовати младим писцима. Свако ко има површно уметничко искуство може зато помислити да у великој књижевности влада хаос. Како онда стварати? За шта се ухватити? Као и у другим стварима, и овде се може саветовати више читања, јер са више искуства у овом привидном хаосу уочава се ред.

Литература, наиме, само заварава етичко, али га не изневерује. Правда никад до краја не сме прећи у неправду, нити обрнуто. "Лоши момци" зато морају показати понеку људску црту, али далеко од тога да на страницама велике литературе могу бити промовисани у праведнике. "Добри момци", с друге стране, морају да покажу слабости, па и изопачења (ништа не изазива самилост као то), али никад не смеју толико посрнути да се читаоцима учини да су били зли од почетка.

Уметност зато наликује кожи паса "далматинаца": постоје они са мање или више црних пега, али не постоји црни "далматинац" са белим пегама. То колико ће на белој кожи уметности бити црних пега зависи од стално неизвесне борбе естетичког и етичког принципа. У тој лабилности је ваљда и чар артизма који презире неморално, али готово исто толико и поучно.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(уторак, 10. сеп 2019, 13:59) - Slavica T. [нерегистровани]

Pazite

Pazite na to sta je lepo. Ono sto je dobro nije uvek i lepo.