Шта ће вам велика плата ако немате живот и живце

Изгорела је. Поново касни на кафу, и то дебело, и видим да је преуморна. На ивици. Обим посла у фирми се повећава, а њен шеф не запошљава нове људе. Пристојна плата (изнад просека), мислим се, не вреди баш тог израбљивања.

Дуго већ видим да изгара. Почело је пре неке четири године, када је отишла на посао у седам ујутру, а вратила се у десет увече. Разлог што се толико задржала био је "па, Мицо, 15. је у месецу, правимо пресек".

Добро, мислим се ја, откуд знам како је у тим озбиљним фирмама. Тада сам студирала и радила као хонорарац пола радног времена на неком сајту, па нисам знала да ли то тако мора или не мора кад се прави неки пресек.

Следећег пута кад се поновила слична ситуација рекла ми је "ух, почетак месеца је, лудило, радимо набавке", а онда следећег пута "ма, крај месеца, сводимо рачуне", онда "време је одмора, нема ко да ради".

Онда је остајање на послу до осам увече постало уобичајено, да сам престала да је питам и помислила "добро, ваљда зна шта ради, ваљда ће престати".

Она је постајала све уморнија, вечито ненаспавана, јављала се на пословни телефон пред спавање, усред јела, у изласку, на рођенданима... Иако сам јој више пута рекла да се окане тога, неће стати свет ако проклети телефон настави да звони, то се није десило. И дигла сам руке, мислећи се "не могу више ако ме не чује".

И дошао је тај "кобни" дан кад је изговорила реченицу коју "није смела": "То је постало нормално, видиш да скоро пола нашег друштва тако ради."

Моја толеранција се тад сравнила са нулом и одреаговала сам бурно. "Не, није нормално. Види на шта личиш!" И тако даље. Трајало је. Није, уосталом, ни важна та моја епопеја. Важно је да је она схватила да изгара и да је експлоатисана на свим нивоима, и психичком и физичком и емоционалном.

И то уз њен пристанак.

И није то само случај моје другарице, која има 31 годину, факултет и седам година искуства. То је постала општа појава, да готово нема те особе која не зна бар петоро људи који тако живе и раде. Нити се зна шта је време за одмор, за спавање, за пријатеље, једном речју – за (замислите) мало "лењости"! Било да радите у продавници у Зајечару или у фирми у Београду, постало је нормално радити прековремено, најчешће неплаћено.

Више пута сам потезала питање зашто не нађе посао који је мање плаћен, али се бар не захтева такав темпо? Зашто не побегне из те фирме у којој се њена права као запосленог минимализују? Зашто не сачува своје здравље?

И породица и деца је чекају, а већ је преуморна.

"Не одустајем од посла који ми доноси добру зараду, а исцрпљује ме у потпуности јер ја тим новцем плаћам сама себи храну, кирију, рачуне, штедим за црне дане. Штедим и помало за старост. Да ли је то луксуз штедети у 31. години живота? Да ли је луксуз живети самостално са 30 година и сам себе издржавати? Јел' грех желети да нешто некад сама себи лепо купиш од својих пара? То се не може са просечном платом у Србији. Морам да чувам овај посао који ми доноси више новца од просека. Бољи посао је јако тешко наћи, скоро немогуће јер је у свим фирмама у Србији слично", одговорила ми је она.

Да, рекла сам јој, али да ли су стрес и потпуна исцрпљеност вредни свега тога? Вреди ли изгарати код послодавца који те толико експлоатише, а не жели да прими нове људе иако се обим посла повећава?

"Незадовољна сам, али не познајем никог ко зарађује добро, а не ради прековремено. Вероватно је у иностранству другачије, може да се заради новац док се ради оптимално", тврди она.

Из искуства људи који су отишли, чула сам да није тако, ситуација је мање-више слична, рекла сам јој.

Са мало мањом платом и више времена, стигла би да припреми, а не да купи ручак. Да оде у биоскоп, на тренинг о ком стално прича а не стиже.

Не би могла да нас за рођендан изведе у скуп ресторан, али бисмо се дружиле и смејале на каучу у њеном стану.

Вероватно би у тој старости, за коју штеди, била здравија него што ће у пензији бити ова девојка која у 31. губи живце.

За почетак, кажем јој, мора понекад да каже "не" и крене да излази са посла бар мало раније. Не мора сав посао у фирми да се одради у једном дану. Неће фирма због тога пропасти.

Директор сигурно води рачуна о томе. И то врло промишљено.

број коментара 10 Пошаљи коментар
(понедељак, 29. јул 2019, 00:13) - anonymous [нерегистровани]

pazite se!

Ja sam tako u inostranstvu radila 5, 6 godina i evo sada sam invalid jer sam i psihicki i fizicki obolela od takvih uslova rada i (ne)zivota. Sada ne mogu da sastavim kraj s krajem i sa mojom invalidnoscu, zivot je mizeran.

(субота, 27. јул 2019, 07:14) - anonymous [нерегистровани]

svaka čast...

... i sve najbolje želim!

(петак, 26. јул 2019, 14:50) - Dejan [нерегистровани]

Svaka vam cast!

Pravilno ste uradili. Ali, ovo je svetski trend i tesko je doneti pravu odluku!

(петак, 26. јул 2019, 12:43) - Велибор [нерегистровани]

На Западу ништа ново

Ако се пустите, искориштаваће вас докле могу.Посебно у случају радника без искуства.Предузећима се исплати имати младе и/или неискусне раднике.Пословође стварају слику да се без њих не може те да је прековремени рад неопходан да би се дошло до искуства.Што наравно није тачно јер је ''понављање мати науке''.И наравно, увек су ту неки рокови које треба испунити.Слажем се да треба рећи НЕ.На пристојан начин.И ја имам заказано код зубара, код механичара, годишњи преглед и сл.А поштоваће вас онолико колико сами себе поштујете.Треба мало читати философију и психологију, распитати се о својим правима, учити и стицати искуство да би се дошло до равноправне улоге надређеног и подређеног.Све се условно речено може схватити као игра у којој су нам користи и добити испреплетене тако да надређени зависе од подређених у истој мери ако не и више.Јер свако хоће искусног радника који зна шта ради и на кога се може ослонити поред оних неискусних који служе за извођење захтева.Сматрам такође да треба бити пристојан и савесно обављати свој посао.Има једна лепа опаска из серије ''Мој рођак са села'' када Цица разговара са радницима који очигледно забушавају, па отприлике каже да јој је лако са непоштенима јер их довољно познаје, док поштенима не зна како би.

(петак, 26. јул 2019, 12:07) - dannyfischer [нерегистровани]

sjajan tekst sjajna prica

.. sve vec vidjeno i dozivljeno...imperijalizam ili ti
izrobljivanje i eksploatisanje radne snage...po mogucstvu maksimalno radno vreme za minimalni licni dohodak...nismo znali da cuvamo i negujemo ono sto smo imali...radnik kao jedinka ne moze da se izbori za svoja prava...povecalo se radno vreme...nema se vreme za porodicu... sindikati postoje samo na papiru...privatni sektor nema toga...plasi se...drzava u sluzbi investitora privatnika poslodavca....on je taj koji placa poraz i puni kasu Vlade...a sve na teret i pleca srpskog radnika...i jos mnogo toga...mogle bi se pisati studije o tim stvarima...nista novo sto vec ne znamo...prava radnika kod nas ne postoje
osim kao mrtvo slovo na papiru...trebace nam u buducnosti jos jedan 1.maj i cetvrta internacionala ako
zelimo da vratimo dostojanstvo i prava radnicke klase...

(петак, 26. јул 2019, 10:49) - anonymous [нерегистровани]

Zanimljiv tekst

Istina je da mnogi mladi trenutno u Srbiji rade neljudski mnogo.Ali vidim da mnogi krive kapitalizam za to.Ovo sto je danas u Srbiji je prvobitna akumulacija kapitala, znaci sistem koji je na zapadu bio pocetkom veka.Najgori oblik kapitalizma.Od tada se dosta toga promenilo.Naucilo se kako da drzava zastiti pojedince, a da opet ne steti konkurenciji i slobodnoj trzisnoj utakmici.Kapitalisticki sistem sa snaznom socijalnom zastitom je danas uspostavljen u vecini zemalja zapadne Evrope.Problem je sto kod nas nije.Kod nas je na snazi onaj sa kraja 19. i pocetka 20. veka.Kapitalizam eksploatacije, sveopsteg uticaja novca, korupcije duha i nefer kvazimonopolske trzisne utakmice.Nemojte kriviti kapitalizam, krivite nas trenutni sistem sa nekoliko Rokfelera i Vanderbiltova na vrhu i ostatka nas na dnu.

(петак, 26. јул 2019, 10:01) - anonymous [нерегистровани]

...а социјализам нам није ваљао?

Ко памти то време сетиће се да тог "робовског" рада није било, поштовала су се права радника, ишло се на одмор на море и планину, имали смо времена за децу и породицу, дружење, слободу... Како смо то изгубили, тј. ко нам је то одузео, нека се свако запита да ли је могућ повратак на боље?

(петак, 26. јул 2019, 09:28) - anonymous [нерегистровани]

Komentar

Molim sve da promisle o odustajanju od potrošačkog društva koje uništava ljude i planetu. Ne moramo imati najnoviji telefon, novu odeću isl. Otkrijmo svoju suštinu i živimo u skladu sa njom.

(петак, 26. јул 2019, 09:04) - ИТ члан [нерегистровани]

Био, видео, отишао

Живео сам у Београду, радно време од 09 до 17 ч, на пут до посла и натраг треба у просеку укупно 1ч30мин, повремено сам имао прековремено, што значи да сам у стану између 18ч и 19ч. Посао одузима 10-11ч дневно. Вечера, туширање, мало одмора и то је већ 20ч. Издржао сам 2 године, ни дан није прошао да се не запитам када ћу живети? 300е дам за дажбине, стан и остало. После 20ч у Бг где год да кренеш треба ти мин 30мин и да се вратиш, то је цео сат, кад то схватиш не иде ти се нигде. Чекаш викенд, а онда ако немаш ауто да одеш ван Бг, као да ти викенд није ни дошао. О оснивању породице не размишљаш. Погледам колеге, у свакој канцеларији 1 особа разведена, једна невенчана, једна се мучи да прехрани породицу, а сви преко 30г. Онда један дан спакујем кофер, вратим се у родни град, радим за доста мању плату, али имам времена за све, у 03:45 сам кући и наредних 7 сати планирам како ја хоћу. Покренуо хоби, за који се надам да ће постати бизнис, имам још планова, ако се овај изјалови и ЖИВИМ, додуше породицу још нисам основао.

(четвртак, 25. јул 2019, 22:34) - anonymous [нерегистровани]

Strašno ali istinito

Baš me pogodila priča,treba se držati one, tri osmice, osam sati radi,osam sati se druži i osam sati spavaj.