Роба "културних" народа боље се продаје, има ли шансе за Србију

Поставимо на почетку овог чланка једно некултурно, а у ствари културно питање. Стојите у самопослузи и гледате два производа: један је произведен у некој ваневропској републици и рок трајања му је још годину дана, други, потпуно исти, је пак из Белгије и трајност му је истекла јуче. Замислите да нема других производа, те да неки од та два морате купити. Који бисте производ ставили у корпу? Немојте лагати, па рећи: наравно, онај из ваневропске републике.

Ако се, пак, држимо истине, морамо себи поставити питање: зашто бисмо посегнули за белгијским, то јест европским производом? Одговор је једноставан.

Најпре стога што се уздамо у општи ниво контроле производа у тој земљи, али и у оно што стоји иза тога: ми, наиме, верујемо у то да су Белгијанци „пристојан“, односно „културан“ народ, те да отуд смемо да верујемо њиховим прозводима чак и кад им је мало истекао рок, јер се тамо зацело примењују „културни процеси производње“.

А ван Европе? Па, ко би га знао...

У овом часу већ смо прешли са терена потрошње и економије на простор културе (са примесама културне сегрегације, додуше).

Било како било, чињеница је да је Белгија још зарана извојевала репутацију културне нације. За ово је, још пре стварања ове државе у 19. веку, заслужна мала чета сликара предвођена Бројгелом и Ван Ајком, али и у модерно време уметницима какви су Рене Магрит и Пол Делво.

Али, какве то везе има са белгијским производом којем истиче рок? Нећете се сетити Магрита па стога ставити белгијску робу у корпу. Или хоћете. Посегнућете за овим због нејасног, а опет пресудног уверења да је Белгија културна нација.

Чудно је како досад нисмо и у Србији схватили да култура, односно општа свест о нама као о културном народу, боље продаје чак и наше производе.

Па, да видимо колико наша култура помаже продаји наших произвoда у самопослугама Европе. Овде је пресудно питање какву ми слику данас ширимо о себи, или каква је слика проширена о нама, а да то нисмо успели да променимо? Слика је, најблаже речено оваква и са њом, верујте, у самопослугу улази европски потрошач. Дакле, Срби су необичан народ, умеју да се веселе, ноћни провод им је сјајан, али су непоуздани, праве невоље...

А култура? Па... казаће нека холандска бака из Утрехта: чула сам да они тамо имају велику културу, али ако ме питате кога бих од њихових уметника споменула, мислим... Новака Ђоковића.

За такву слику о нама не можемо кривити холандску бакицу, јер култура још не игра ваљану улогу у нашем мултилатералном представљању.

У реду, појављујемо се редовно на манифестацијама какве су Венецијански бијенале, филмски маркет Канског фестивала, на великим сајмовима књига, отворили смо и Културни центар у Пекингу, али овде је реч о нечем другом: култура треба, то знају безмало све земље данас, да изађе из оквира културног представљања и да постане дипломатско и, чак, економско средство.

Није лако казати зашто ми то још недовољно чинимо, када је степен наше културне перцепције у Европи и свету и даље размерно лош. Шта би требало учинити, далеко је једноставније рећи. Земља која жели да промени свој културни пријем, најпре се усредсреди у којим областима и у којим срединама постоји реална могућност да посејано семе културе дȃ најбоље приносе.

Немамо на овом месту времена да правимо читаве планове културне презентације Србије, већ би један пример био сасвим довољан.

Да ли мислите да је немогуће да се српско сликарство XX века представи на великој ретроспективној изложби у париском центру „Жорж Помпиду"? Ако мислите тако, негујете бар две заблуде: прва је да српско сликарство није довољно вредно да се покаже у средишту сликарског света, и други је да ми организационо не би могли то да довршимо. Да развејемо најпре прву заблуду.

Ако сте и игнорант за сликарство а чули сте за ових пет слика: „Грачаница" Надежде Петровић, „Пијани брод" Саве Шумановића, „Косовски бој" Петра Лубарде, „Аутопортрет М. П. Барили",„Вук Караџић" Миће Поповића – шта вас држи у уверењу да не бисмо могли пред Парижанима да истакнемо још 95 за које можда нисте чули, а представљају врх сликарства прошлог столећа у нашој средини.

Хајдемо да развејемо и другу сумњу. Истина је да се у „Жорж Помпиду" не улази лако. То најбоље знају они који раде у Српском културном центру и, будући да су преко пута, стално гледају написе за велике изложбе у овом центру које немају везе са Србијом – али писац ових редова уверен је да би наши париски ђаци и наши париски сликари, помогнути с десетак млађих кустоса и историчара уметности, за пет до седам година могли организовати овакву иложбу.

Да ли би она била сензација? Писац ових редова не сумња у то, али сањарије сада брзо заменимо сликом самопослуге.

Eво нас поново пред рафовима: два истоветна производа, један француски и други српски. А, ево га, стоји пред њима и европски купац. Зар вам се не чини да српски производ има бар мало боље шансе крај француског, ако се тај купац сети српске изложбе?

Тако једном изложба слика у Паризу, други пут продајни салон пиротских ћилима у Лиону, трећи пут... И мрежа, која уопште није само културна, већ је пре свега дипломатска и економска, почела би да се плете. Али, ми и даље нисмо пресудно променили слику о себи.

Остали су отишли много даље. Турска је у последњих десетак година чини се заувек променила слику о себи као војничкој држави; Азербејџан чини чуда представљањем своје културе и више нико не помишља да је то једна од оних бивших совјетских република где свако чудо, и пријатно и непријатно, намерника може заскочити иза ћошка; Култура Израела се не скида са малих екрана и из великих изложбених простора и зато да би се амортизовала представа о Израелу као о земљи која само води немилосрдне регионалне ратове.

На овај начин, за размерно кратки период од пет до десет година ове земље су циљано промениле слику о себи и уписале се међу пунолетне нације. Шта за наук остаје културно ипак малолетним нацијама, па и нама?

Парадоксално, далеко лакша ситуација. Само треба да учимо од најбољих.

број коментара 4 Пошаљи коментар
(петак, 19. јул 2019, 17:30) - Sara [нерегистровани]

Роба "културних" народа боље се продаје, има ли шансе за Србију

Necemo lagati ali vi nam sugerisete za koji proizvod da se odlucimo.

(уторак, 16. јул 2019, 12:13) - anonymous [нерегистровани]

Не/култура

Читајући чланак, који је за сваку похвалу, све време ми се намеће следећи закључак:
Све "културне земље су биле колонизатори, а некултурне су оне које су биле колонизиране!?
Или сам само један од параноика.

(понедељак, 15. јул 2019, 11:58) - anonymous [нерегистровани]

Ja kad kupujem potrosne proizvode...

... uopste ne mislim na tu vrstu kulture, nego na zdrav odnos prema kvalitetu i ljudskom zdravlju i zivotu, kako na nivou pojedinca tako i drzave. Prevaranti kojima je samo do profita ili unistavanja nepodobnih naroda se nalaze svuda, ali to treba zakonodavstvo i sudstvo da sece u korenu, kako u zemljama proizvodjaca tako i potrosaca.

(понедељак, 15. јул 2019, 10:31) - Милош [нерегистровани]

Па сад...

То "Ваневропске земље" звучи снисходљиво према истим државама (Посебно ако се мисли на државе које нису у ЕУ). Не бих да критикујем, али мислим да просечан купац и не зна где је Белгија на мапи, на жалост и срамоту просечног човека. Међутим, слажем се да особа која би посетила изложбу културних добара неке земље, а касније видела производ на рафу те земље, вероватно би се одлучила за исти, под условом да купац није особа која гледа цену, јер ипак је цена кључна код већине просечних купаца. За крај, похвалио бих текст, пре свега јер се бави културом, било би лепо када би влада у свом буџету одвојила мало више средстава за културу, уместо нпр за фудбал.