Зов новца на Блиском истоку

Пре само неколико година, Доналд Трамп је оштро критиковао америчку политику на Блиском истоку и учешће у "глупим и бесконачним" ратовима. Сада је, међутим, променио плочу, а Иран не игра у жељеном ритму.

"Узми им паре, Чак", речи су којима је Трамп завршио одговор на питање новинара Ем-Ес-Ен-Би-Сија Чака Тода о томе зашто САД по сваку цену бране интересе Саудијске Арабије на Блиском истоку.

Из Трамповог признања добили смо помало језив увид у главног мотиватора најмоћнијег човека на планети – новац. Због тога и не чуди велика љубав између саудијског принца Мухамеда бин Салмана и америчког председника.

Колико год овај одговор показивао суморно стање одсуства било какве моралности у мотивима председника највеће светске војне и економске силе, он ипак пружа и могућност извлачења додатних закључака у вези са блискоисточном проблематиком.

Трамп је од почетка свог мандата као главног кривца за сву нестабилност на Блиском истоку идентификовао Иран. У складу са тиме и јесте побољшавање односа са Израелом и Саудијском Арабијом – два највећа регионална противника Техерана.

Некако се истовремено потрефило да и у Тел Авиву и у Ријаду седе два, најблаже речено, десничарски настројена политичара, са којима је Трамп изградио пријатељске односе.

Преместио је америчку амбасаду у Јерусалим, подржао анексију Голанске висоравни и суверенитет Израела на тој територији (за шта је добио и град Трамп Хајтс), а Бенјамину Нетанјахуу је прискочио у помоћ подржавши га на недавним изборима.

Подржао би Трамп и Мухамеда бин Салмана на изборима, али се Саудијска Арабија не бави таквим тривијалностима. Оно што је много важније за Трампа јесте што Ријад купује оружје од Вашингтона. Много оружја...

Тачније, 450 милијарди долара вредне војне опреме.

И то је према Трамповом признању довољно да се зажмури над геноцидом који се дешава у Јемену. И не само да зажмури него да уложи вето над резолуцијом у Конгресу која је захтевала прекид учешћа САД у том конфликту.

То је, очигледно, довољно и да се са Ираном толико заоштре односи да је сада могућност рата сасвим реална.

Али Иран је трн у оку Трампу и због једне друге ствари – Техеран продаје велике количине нафте и гаса Пекингу. Боље речено, продавао је док Вашингтон није увео санкције.

Гладне кинеске рафинерије увезле су скоро 800.000 тона нафте у мају од америчких добављача. Истовремено, пошиљке из Ирана опале су у мају за две трећине у поређењу са претходним месецом, преноси Блумберг.

Амерички извозници нафтом су највише профитирали због глобалног поремећаја на тржишту нафте са повећањем продаје кинеским купцима од 65 одсто.

Све претходно написано говори да жеља режима у Техерану да дође до нуклеарног оружја није главни разлог заоштравања односа са Вашингтоном.

На крају крајева, Трамп је САД унилатерално повукао из споразума са Ираном, који је његов претходник Барак Обама у Бечу потписао заједно са осталим чланицама Савета безбедности, Немачком и ЕУ.

Према споразуму, Иран би смањио залихе осиромашеног уранијума за 98 одсто, смањио број центрифуга за његово обогаћивање за две трећине и не би обогаћивао уранијум више од 3,67 одсто.

План је у суштини гарантовао да Техеран не може да развије нуклеарно оружје у замену за постепено укидање санкција. Упркос позитивним оценама спровођења плана и редовним контролама екипа из Међународне агенције за атомску енергију, Трамп је од почетка мандата био веома критичан према споразуму, а 8. маја 2018. повукао САД из договора.

Ако је све текло по договору, а Трампова главна мотивација је, како он каже, да "Иран не постане нуклеаран", зашто је онда уопште повукао САД из споразума?

Срећа у несрећи је да, барем за сада, рат никоме не одговара. Техеран би у случају оружаног сукоба са САД, које би на својој страни вероватно имале Израел, Саудијску Арабију, Уједињене Арапске Емирате и можда Велику Британију, изашао као уништена земља.

Чак и без учешћа других земаља, Вашингтон би са носача авиона и неколико база у околним заливским земљама имао огромну војну премоћ.

Са друге стране, Иран је много већа земља од Ирака, са много већом логистичком мрежом широм Блиског истока, коју би сасвим сигурно мобилисао за дестабилизацију читавог региона.

Улазак у рат без јасно дефинисаних и остваривих циљева неодољиво подсећа на сценарије у Авганистану и Ираку, где се америчке трупе и даље налазе. Оправдање за улазак у рат са Ираном такође веома подсећа на измишљени казус бели против Багдада 2003. и оружје за масовно уништење Садама Хусеина, које никада није пронађено.

Сукоб са Ираном би изазвао и велике потресе на тржишту нафте, што је постало веома евидентно након сцена горућег танкера у Ормуском мореузу пре неколико дана. Последња ствар која Трампу треба пред изборе 2020. године су високе цене бензина и других нафтних деривата.

Један од Трампових главних аргумената у изборној трци 2016. био је да САД морају да се извуку из "глупих и бесконачних" ратова на Блиском истоку.

А рат са Ираном би био баш то – глуп и бесконачан.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(субота, 29. јун 2019, 18:16) - Miloš K. [нерегистровани]

SAD politika

Svaka čast Dušane na zanimljivom tekstu.