Феноменалан поклон за дечји рођендан, доступан сваком

Као ветеран дечијих рођендана и упућен у многе њихове радости и ужасе, запазио сам бројне законитости и обичаје у том релативно новом облику посела и вашара. Знатном делу тога требало би да се позабаве (ако већ нису) социолози и психолози, али ћу се за потребе увода овог теста држати играчака и поклона.

Није лако изабрати поклон. Одевни предмет, мада најкориснији, захтева оштро око и искуство у избору броја и опасност да се примаоцима не свиди. Књига је сигурна, носи са собом одређени културни дигнитет, али нажалост не постоји научна дисциплина која би се бавила кружењем књига у природи и по рођенданима која би објаснила како је једна, поклоњена мојој ћерки Александри, дошла са њеном посветом извесном детету од претходне године.

Играчке делују као нешто чему би се деца радовала, али изузев врло корисних мисаоних и оних за развијање фине моторике код мале деце, велики део понуде своди се на инстант ("Сакупи их све!") колекцинарство и кич поставке које изгледају примамљиво али ограничене самом чињеницом да су поставка а не играчка, не дају простора деци да употребе машту и да се тиме – заиста играју.

Постоји и излаз из ове заврзламе, нешто што смо организовали већ други Александрин рођендан заредом.

На позивници стоји једноставан текст да се уместо куповине предмета организује добротворна акција сакупљања хране за псе и мачке или да је могуће оставити донацију по жељи, уколико неко од родитеља није сигуран шта би требало да купи или га једноставно мрзи. Пошто је донаторство у Србији укаљано стварним и медијски исфабрикованим аферама, пред крај рођендана појављује се Марија Зец, дугогодишња активисткиња за заштиту животиња са својим најмирнијим штићеницима. Деца с њима могу да се слободно и без страха поиграју, а родитељима је јасно да донације одлазе на праву адресу.

До сада су акције биле више него успешне, деца генерално добро реагују, а Александра, пошто сама у складу са својим десетогодишњим могућностима, практично већ ради као активисткиња на овом пољу, срећнија је него кад добија "праве" поклоне.

Иако се слободно може рећи да су ове рођенданске акције биле успешне, сусрели смо се с необичним мишљењем да би дете ипак желело да добија делове бескрајних колекција и неигрљиве поставке, пардон играчке, "али да су је родитељи на ово натерали."

Не бих улазио у менталитетска питања, али оно што упада у очи јесте блатантна дрскост оваквог става. Прво, због детета које дотични критизери познају слабо или никако и не могу знати да ли се оно заиста радује што помаже гладнима, напуштенима и угроженима, уместо да гомила глупости у ћошку собе док прави фигурице од пластелина или тако нешто. Друго, због самих животиња, гладних, напуштених и угрожених, које би без овакве помоћи тешко преживеле (ако би уопште). И треће, због а приори критиковања донаторства као појаве. Да ли је заиста потребније утолити глад за имањем, све и да је непотребно, уместо глад нечијег празног стомака који не уме ни да замоли за храну, камоли да се за њу захвали?

Наравно, слободни смо људи, увек се можете одлучити за пластику са канцерогеним бојама коју састављају најексплоатисанији радници Трећег и Четвртог света.

Али можда не би било лоше погледати око себе и ако већ нисте љубитељ животиња, што је сасвим легитимно, можда увидите да је некоме из вашег окружења потребна помоћ. Ту је оно болешљиво дете чији родитељи раде по два посла за лекове, ту је усамљени остарели комшија коме је потребно неко крпљење по кући, ту је осакаћени ветеран коме је потребно помагало за кретање, а држава га је заборавила чим је дошао мир и може се опет на летовање.

Можда, али само можда, са званицама радост давања на прославама може поделити и слављеница тако што ће они који не славе скоро ништа бити радосни неколико дана дуже од тог једног, кад званице и слављенице скакућу по играоници или где већ.

А за играчке по кући ћемо се некако снаћи, јер ево гледам – Александра Попевић највише воли да се игра са онима које сама направи. Има ту и поноса због својеручно направљеног, али то је већ нека друга прича.

број коментара 6 Пошаљи коментар
(уторак, 25. јун 2019, 08:01) - anonymous [нерегистровани]

Odlican tekst

Ko nije osetio radost davanja mora to da proba. Sto vise zivih bica dobije ono sto im je neophodno bice vise srecnih i zadovoljnih, umesto sto su svi nezadovoljni.

(понедељак, 24. јун 2019, 19:44) - anonymous [нерегистровани]

Ivane Zgroženi,

Ljudi lepo kažu da se donira zašta ko hoće, evo vi dajte beskućnicima, nemojte njima govoriti šta da rade.

(понедељак, 24. јун 2019, 07:11) - Ivan Zgrozeni [нерегистровани]

Bolje

nahranite ljude beskucnike.

(недеља, 23. јун 2019, 20:29) - anonymous [нерегистровани]

Свака част!

Браво за текст о изванредним идејама за дечије, а зашто не и рођендане одраслих. Многима је и најмања помоћ од користи, а о животињама да не говоримо. Радост давања је бар једнака оној примања. То знају сви који несебично дају оно што и колико имају - новац, пажњу, време.

(субота, 22. јун 2019, 15:19) - Aleksandra [нерегистровани]

Ponosna na svoju malu imenjakinju

Svaka cast za ovakvu inicijativu! Nadam se da ce se pridruziti mnogo vise ljudi. Mozemo od dece mnogo toga da naucimo!

(субота, 22. јун 2019, 15:03) - anonymous [нерегистровани]

Pljevljak Pravi

Fantastican članak svaka čast autoru na razmišljanju !!