Ко Русима подмеће одговорност за Други светски рат и Холокауст

У четвртак у Јерусалиму, а наредног понедељка у пољском Освјенћиму... ових дана обележава се седамдесет пета годишњица ослобађања немачког концентрационог логора Аушвиц-Биркенау. Интернационални Дан сећања на Холокауст протиче више у захтевима актуелне политике него у достојанству меморије. Касни превод на немачки шест деценија старог романа "Псалам 44" Данила Киша о бекству две жене из Аушвица спада у ову другу категорију.

Политика је увек била присутна приликом обележавања 27. јануара 1945, дана кад је руска Црвена армија ослободила концентрациони логор Аушвиц-Биркенау. Ништа необично, актуелна политика је увек и свуда у потрази за историјом која је оправдава; она је легитимни паразит свих добрих и лоших идеја.

Али кад је пратила комеморације Аушвица као појединачно најстрашније станице Холокауста, симбола читавог процеса уништења европских Јевреја, актуелна политика се до сада држала у позадини.

Била је дискретни посматрач, силом ситуације натерана да не скреће превише пажње на себе.

С тим је сада готово. Ове године, актуелна политика се такмичи за што бољу позицију у комеморативним церемонијама Дана Холокауста.

Читаоци су већ имали прилику да на сајту РТС-а прочитају чланак о политичкој позадини која се ове године амбициозно прогурала у сам центар јавне пажње.

Зато овде само нешто мало више о пољским намерама преуређења једног затвореног историјског поглавља.

Други светски, чији рат?

Српска политика је сасвим исправно донела одлуку да истицањем заставе с Давидовом звездом на згради Председништва подигне релевантност овогодишњег обележавања Дана сећања на Холокауст, као и да комеморације у Јерусалиму и Освјенћиму третира у хијерархијском односу – прва важнија од друге.

У игри је ништа мање него одбрана важеће историјске интерпретације о кривици за Други светски рат.

Актуелни проблеми са политичким запоседањем Дана сећања на Холокауст  почели су пре неколико година, кад је пољски парламент донео закон којим се забрањује да се нацистички концентрациони логори уништења зову "пољски логори" у било ком смислу.

Логори уништења су посебна категорија унутар широке групе конц-логора, издвајају се од осталих систематичним, индустријски и плански организованим механизмом убијања.

Има их пет – Аушвиц/Биркенау (Освјенћим), Треблинка, Белзец, Собибор, Мајданек - и сви су подигнути на територији Пољске.

Подигли су их немачки нацисти, то је чињеница коју немачка држава и дан-данас морално плаћа.

Немачком председнику Штајнмајеру је на Форуму у Јад Вашему прошлог четвртка допуштено да одржи говор с једним јединим разлогом - како би у колективно немачко име још једном затражио опроштај.

У том смислу, израелски протокол се јасно држао правне кривице за злочине Холокауста.

Данашња демократска Немачка је у историјско-државном континуитету наследник нацистичке Немачке, дакле, наследила је и њену одговорност и срамоту за почињено.

Из неког разлога, службена Варшава је, након уласка Пољске у ЕУ, почела да се понаша као да су логори били њени, па је законом било потребно потврдити да нису.

Одакле та идеја Варшави? Има момената, али они остају дифузни и неизречени.

На пример, ако се гледа документарна серија Клода Ланцмана "Schoah" из 1985, наћи ће се неколико епизода које имплицитно иду у смеру да су нацисти с разлогом изабрали Пољску за локацију логора уништења.

Да су се, опет имплицитно, осећали добро у специфичној форми пољског антисемитизма.

Са данашње тачке гледања, законска забрана термина "пољски логор" се показује као први корак у амбициознијем преструктурирању историје Другог светског рата.

Други, озбиљнији, уследио је овог лета, кад је била јасна жеља службене Варшаве да се кривица за избијање рата подели између Немачке и Русије.

Пакт Хитлера и Стаљина из августа 1939. (Молотов-Рибентроп пакт) је требало да постане нова, кључна, пивотална тачка у интерпретацији избијања рата - да без тог Пакта, без суодговорности Москве, Хитлер не би окупирао Пољску.

У светлу само неколико изабраних историјских чињеница - да је Хитлер напао Пољску 1939, а не Стаљин, да је нацистичка Немачка напала Русију и на њеној територији водила рат све до краја 1943/почетка 1944. (а не обрнуто), те да су управо јединице руске Црвене армије ослободилe Аушвиц - тешко је веродостојно бранити пољску интепретацију о подели историјске кривице између Берлина и Москве.

Свеједно, Брисел већ годинама реагује с пуно гледања у страну када из источноевропских чланица стижу интерпретације о подели одговорности између Хитлера и Стаљина, у крајњем ефекту данашње Немачке и Русије, за отпочињање Другог светског рата.

Да ли се у Бриселу тако мисли је небитно. Оно што се рачуна је да се он понаша као да је та специфична тачка ревизионизма мираз који су источноевропске чланице донеле у ЕУ, па га треба некако интегрисати у општу историјску масу европских народа.

Холокауст, чији акт?

Тако се ове године поклопило неколико неповољних политичких продора.

Пољски премијер Дуда је хтео да искористи скуп прошлог четвртка у Јерусалима да би Русе оптужио за суодговорност у избијању рата.

Кад су му израелски домаћини забранили да држи говор - и то непосредно после Путина, био је пољски захтев - Дуда је увређено остао код куће.

Израелска страна је, сасвим разумљиво, против политизације Холокауста, али је домаћин свеједно искористио скуп као прилику да вербално подигне ниво непријатељства са Ираном - Иран би био "нови извршилац" Холокауста.

Бивши савезници у рату - САД, Велика Британија и Француска - стали су на страну легитимне верзије о избијању Другог светског рата.

Проминентно су се појавили на скупу у Јерусалиму у четвртак, а не у пољском Освјенћиму у понедељак.

Споменута тројка је у конкретном случају морално стала на страну свог ратног савезника, Русије.

Али Пољска је, поред Румуније и Балтика, њихов главни адут у актуелном геостратешком захвату одвајања Европе од Русије, па ту остаје довољно простора за политичке игре наредних година.

Превод Данила Киша, "mea culpa немачке културне сцене"

Сама Немачка, с њом и Аустрија као део историјског Трећег рајха, из разумљивих разлога много више пази да не направи погрешан корак и на било који начин суделује у актуелној политизацији Дана сећања на Холокауст.

Немачки и аустријски медији су ових дана с много пажње, новинарске енергије и труда у лепом писању дочекали немачки превод романа Данила Киша "Псалaм 44", који је у српском оригиналу изашао још пре шест деценија.

Кад Пољаци политизују историју, Немци и Аустријанци историзују уметност.

Тако је превод романа "Псалaм 44", уз моменат изабран за његово појављивање, овде схваћен као касна литерарна правда за Киша, али више од тога и враћање достојанства комеморацијама Холокауста као сингуларно најдубљег момента на лествици историјског бешчашћа.

Роман је објавио Кишов немачки издавач Хансер из Минхена, предговор је написала Илма Ракуса, досадашња преводитељка Кишових дела на немачки.

За читаоце РТС-а је изабран чланак британско-аустријског теоретичара литературе и новинара Томаса Ротшилда, рођеног у емиграцији 1942, припадника шире породице бечких Ротшилда.

Текст Ротшилда о Кишу као врхунском писцу и његовој поетици неиздрживог и непростивог, појавио се у суботњем културном додатку Spectrum аустријског дневног листа Пресе, 18. 1. 2020.

У наставку текст за наше читаоце нудимо превод чланка у целости.

"Једно дете је убијено"

Написан 1960, тек сада преведен на немачки: Роман Данила Киша "Псалaм 44" о бекству две жене из конц-логора Биркенау.

Годинама касније, једна од њих се нађе у КЗ-туризму. Детаљно, у једном даху и са моћним сликама.

Милан Кундера, изврстан познавалац европског романа, естета и особа непорецивог литерарног укуса, ценио га је још шездесетих година и стављао у исту раван са Денијем Дидроом, Робертом Музилом, Херманом Брохом и Францом Кафком.

Публика немачког говорног подручја упознала га је кроз упоран, надахнути преводилачки рад Илме Ракузе.

Реч је о југословенском и српском књижевнику Данилу Кишу (1935-1989).

И Киш, као и Илма Ракуза, има једног јужнословенског, једног мађарског родитеља: шта их, ако не то, предестинира да обоје буду грађани Европе?

Са великим закашњењем, сада је Кишов немачки издавач Хансер објавио његов 1960. написани и две године касније у Београду штампани роман "Псалaм 44", превод Катарина Волф-Грисхабер (Katharina Wolf-Grießhaber).

"Псалaм 44" је о Марији која са бебом и у друштву сапатнице Жане бежи из концентрационог логора Аушвиц-Биркенау.

Поља, трећа пријатељица, управо је умрла у логору, њу су морале да оставе иза себе.

Четири петине романа заузима припрема за бекство. Киш ради са стилским средствима растезања времена.

Свака секунда се детаљно описује - спољни ток догађаја, радње, мисли, избрушени дијалози, визије, сви они се слажу у тело сећања и посматрају под временском лупом.

Крајњи ефекат је парадоксалан, радња се не успорава већ, напротив, добија на темпу.

Са врло мало цртица, а пуним ефектом, скицира Киш споредне фигуре из Маријине прошлости и садашњости.

Језа се спушта читаоцу низ леђа када чита како нацистички доктор Ниче разговара са Јакобом, оцем Маријиног у Аушвицу зачетог и управо рођеног сина.

У хладним, неутралним реченицама Ниче објашњава јеврејском доктору Јакобу све предности смртоносног циклона, "у којој мери је гасна комора хуманије средство од, рецимо, гиљотине".

У женској бараци, Марија мисли на предратни антисемитизам, онај који је претходио конц-логорима, сећа се филма који су им показивали католички мисионари у једној сеоској школи у Војводини.

Сећа се мале Илонке Кутај како јој говори: "Твој тата је разапео Христа. Ако и није, додао је ексере. И ти си додавала ексере".

Зашто нико не спомиње те "петсто педесет милиона, пута милијарду, пута неколико трилиона, понављане реченице", кад се данас постави питање који је мотив имао атентатор у Халеу* кад је хтео да побије посетиоце синагоге?

На епизоду о Илонки Кутај је у курзиву прикачен дуги говор Маријиног оца ћерки, љутој јер зна да није држала никакве ексере. Тај говор изгледа као страно тело у роману и чита се као есеј, као опомена самог аутора Киша, који овде проговара властитим гласом:

"Не ради се о мржњи према црнима, Ирцима или Јеврејима, не ради се о етничким, расистичким, или националним ентитетима, већ једино и искључиво о људској нетолеранцији, која у боји коже, у обичајима, у било чему што се у једном одређеном миљеу сматра свима заједничко, тражи повод за акцију.

Јер кад би се радило само о бици за опстанак, тада неправда, злочин и насиље не би били толерисани, не би, у најмању руку, били оправдавани у име неких расних или националних принципа.

И не би се рекло једно црно или јеврејско дете је убијено, него би се рекло једно дете је убијено.

И не би се постављало идиотско питање о боји коже или религијског припадности, које смањује одговорност за такве чини, или ту одговорност чак потпуно брише...

Наравно, ништа није лакше него пронаћи разлог за мржњу и изговор за злочине, зато што је једној бројчано мањој, дакле слабијој етничкој, религиозној или националној групи једноставно прикачити неки општи порок, као на пример похлепу, тврдичлук, глупост, склоност алкохолизму или нешто друго, свеједно шта, само да се у датом моменту може прогласити смртним грехом. Већ тај механизам ствара услове да се један злочин априори оправдава."

У току година које су прошле од писања "Псалма 44", у области литерарних, још више филмских представа конц-логора створени су клишеи који, парадоксално, утолико неуверљивије делују, уколико се ближе историјској стварности.

Код Данила Киша таквих клишеа нема. Он ништа не улепшава, зато што се прецизност описа и његов непогрешиви осећај за језик отимају општим местима. Њему није потребна ни демонизација, ни типски лик "доброг нацисте" да буде веродостојан.

Од сарказма једног Георга Таборија једнако је удаљен као и од сентименталитета Стивена Спилберга.

Дуги реченички гроздови смењују се са непотпуним кратким реченицама.

Између њих влада царство језичких визуелизација. На једном месту израња слика "црног кристала три речи". 

О беби се током бекства каже, у стилу Исака Бабеља "...мала зверчица је плакала у згуснутој тами ноћи, а тај глас се подизао као биљка пењачица, као гране чудесно зелене биљке док избија из голе лубање, из пепела неког огњишта, из утробе кадавера излази и пење се, а из даљине на тај звук одговарају топови, објављујући страшну љубав народа."

Бекство успева. Оптимистички крај за једну мрачну књигу. У последњем поглављу пре епилога перспектива се пребацује са Марије на Јакоба.

Коначно га је једно писмо нашло и довело к њој, која је толико чезнула за њим. Коначно су заједно!

Епилог прескаче шест година и показује Марију, Јакоба и њиховог сина како путују у Биркенау да посете логор у ком је мали рођен.

Ту се одједном нађу у суреалном моменту конц-логорског туризма и схватају да их је послератни нормалитет прегазио.

Док чекају са групом туриста, у собу улази туристички водич и зове их у обилазак Аушвица "као кроз вашар". Водич ("Führer") је мистериозни логорски помоћник Макс, њен организатор бекства из Аушвица, кога Марија никад није лично видела.

Кишово мајсторско дело "Гробница за Бориса Давидовича" је један од најзахтевнијих литерарних обрачуна са стаљинизмом.

Чињеницу да је та књига из 1976. преведена на немачки још 1983, а старији "Псалам 44", објављен у српском оригиналу још 1960, тек сада, тешко је доживети као случајност.

Јер "Гробница..." је о стаљинизму, то је за Немце једноставно, док је "Псалам" о немачком концентрационом логору. Одатле закашњење. Невидљива политичка цензура очито није постојала само у ДДР-у.

* Томас Ротшилд спомиње терористички напад у граду Хале, Саксонија-Анхалт, од 9. октобра прошле године, када је немачки антисемита Стефан Балијет покушао да изврши масакр у синагоги на Јом Кипур. Синагога је била добро утврђена, што је исто тема за себе, да европске синагоге по безбедности личе на војна утврђења. Фрустриран јер му је онемогућен приступ, Балијет је убио двоје пролазника и у бекству ранио још двоје, пре него што је савладан од полиције.  

број коментара 17 Пошаљи коментар
(петак, 31. јан 2020, 12:50) - Vesna Knezevic [нерегистровани]

Istorija

Odgovor citaocu koji svoju reakciju naslovljuje kao "Istorija":Vi imate pravo sto u pricu uvodite faktor Staljina i Sovjeta za tok WWII.Time pomazete da se pojasne neka senovita mesta iz teksta, zbog toga Vam zahvaljujem.Stvar je u tome da je nemoguce pisati novinski clanak uz uzimanje u obzir svih sirokih obala jedne teme.Zbog toga je fokus u tekstu cvrsto drzan na ODGOVORNOSTI ZA IZBIJANJE DRUGOG SVETSKOG RATA, a ne na zlocinima koje je pocinio Staljinistiki rezim, bilo kod sebe kod kuce, ili u regionu u toku rata i posle njega.Nije mi nikad namera bila da Staljina i Sovjete prikazem u dobrom svetlu, samo da pokazem, onako kao i Vi, da Staljin nije poceo rat, niti bi se, bez opste ratnicke atmosfere koju je kreirao Hitler, usudio da krene u ozbiljnija osvajanja.Kad pisem o zlu organizovanom u politicke sisteme, namera mi je uvek da ga predstavim u relacionom odnosu, jedan los sistem prema drugom strasnom, ili zastrasujuci sistemi medju sobom.Bez Hitlerovog rata, tesko da bi Staljin maltretirao bilo kod drugog osim vlastitiih gradjana.Vec taj nenamerni cinizam pokazuje svu tezinu istorijskog pogleda u kome nema cisto dobrih (rezima), s tim da se povremeno pojave izrazito losi, a to su Hitlerov i Staljinov definitivno bili.Rec je o nijasama zla.U krajnjem efektu po Evropu, Staljin je bio bolji od Hitlera, jer tehnicki nije imao mogucnosti da pobiije toliko evropskih (i americkih) gradjana kao Hitler.Ali u krajnjem efektu po Ruse, i jedan i drugi su bili podjednako strasni.Realnost nas stalno tera na vaganje nijansi u katastrofalnim politickim razvojima, tako da onda ispadne kao da novinar nekog brani.Staljina na primer, a njega se ne moze braniti.

(четвртак, 30. јан 2020, 09:10) - Obrad N. [нерегистровани]

Veoma dobar teskt

Kamo sreće da je više ovakvih tekstova. Treba podsetiti one koji su ove stvari znali i ranije, ali i dopuniti znanje onih koji o ovim stvarima nisu čuli do sada. Valja učiti na greškama iz prošlosti, ali ne ponavljajući ih stalno.
Jedna stvar me je uvek zbunjivala: zašto Politika nema ovakve tekstove i na engleskom/nemačkom/francuskom jeziku? Stalno govorimo o tome da bi istine i sa naše strane trebalo plasirati u svet, a svi znamo da izreka "Govori srpski da te ceo svet razume" u ovom slučaju ne vredi baš mnogo.

(четвртак, 30. јан 2020, 09:07) - anonymous [нерегистровани]

Историја

Одговорност за избијање рата наравно пре свега лежи на Немцима који су га започели, додуше и на надобудним победницима из Версаја, који Немачкој нису дозволили ни приступ на преговорима око мира, уз то да ниједан војник Антанте није ступио на Немачко тло, и све што је било потребно је да се деси је нова криза и нови лудак а ла Адолф Хитлер.Оно што је нама мало мање познато је да је војна клика још за време Вајмарске Немачке почела тајно да прави наоружање, погодите где - па у СССР-у, по тајном споразуму из 1931. године, који су нацисти додатно проширили протоколима, поготово 1934. године.Ако и постоји сумња да је СССР "почео" рат, онда би једино ово могао да буде прилично натегнут аргумент, недовољан за почетак рата наравно, али је чињеница да је део наоружања Немачка произвела управо у Русији, а тужно је то што је Путин тај део историје избацио из уџбеника.Оно што Русима не иде на част у вези са Пољском јесте подела Пољске са Хитлером, сулуди масакр у Катјину, као и намерно чекање пред Варшавом у августу 1944. године да Немци угуше варшавски устанак, само из разлога јер је устанак покренут од стране Армије Крајове, а не од стране комунистичког покрета отпора (када су савезници хтели да из ваздуха снабдевају устанике са муницијом и опремом, Руси им нису дали да слете на њихову територију).Дакле ни Русима образ није баш најчистији (сетите се само реченице из '44 сакривајте ћерке и жене, ево Руса, барем је тако било у Београду).О претварању тек ослобођеног логора Захсенхаузен у затвор за противнике комунизма да не говоримо.Тако да, да су Руси започели рат, наравно да нису, то је ноторна глупост, али да су из истог изашли са најчистијим образом, па нису ни то.Наравно ни Савезници са својим разарањем Европе из ваздуха се нису нешто прославили, али рат свакако ствара првенствено звери па тек онда хероје.

(четвртак, 30. јан 2020, 04:54) - anonymous [нерегистровани]

Naci-Poljaci

Nije opste poznao, a istina je da su Poljaci velikom vecinom podrzavali naciste i mrzeli Jevreje. U toku rata Poljaci su pomagali Nemcima da pobiju Jevreje, a kad se rat zavrsio, nekolicina prezivelih Jevreja je pokusala da se vrati u svoje domove u Pojskoj, ali su i oni ubijeni od strane lokalnog stanovnista za primer sta ce se desiti ako jos nekom Jevreju padne na pamet da se vrati. Jevrejske kuce su Poljaci odmah uselili cim su Nemci Jevreje izselili iz njihovih kuca. Poljaci mrze Ruse s posebnom mrznjom, jer su im pomrsili konce u drugom svetskom ratu. Oni bi mnogo radije ostali pod nacistima, nego pod Rusima.

(уторак, 28. јан 2020, 11:52) - anonymous [нерегистровани]

DK

Hvala gospodji Kneževic šta drugo reći...

(понедељак, 27. јан 2020, 08:38) - Slôbodan. anonymoussl [нерегистровани]

Istina

Poljaci su posle rata više pobili jevreji nego Hitler za vreme rata zašto se o tome ćuti.

(недеља, 26. јан 2020, 11:50) - Воронцов [нерегистровани]

Пакт Рибентроп - Молотов није имао утицаја на почетак Другог светског рата

Хитлер је већ имао одлуку да нападне Пољску 25. августа , а након потписивања пакта одложио је напад за тих неколико дана. Совјети су ушли у делове Пољске тек када је тамо стигла немачка војска и када су тражили да се споразум испоштује. Области у које су Совјети ушле биле су у већини украјински и белоруски етнички простори , а то је још Британац Керзон одредио као границу СССР-а и Пољске Било је веома логично да нацисти одаберу за место злочина Пољску јер ту је живела бројна Јеврејска заједница и нису морали имати друг транспорт до места злочина.. Иначе у Пољској је било антисемитизма. Куд ће бољи пример од тога да су по завршетку Другог светског рата локални Пољаци 1946. у граду Колцу убили неколико десетина Јевреја. Дакле није било доста што су толики убијени у Другом светском рату него су их ето убијали и после рата..Логораш из Аушвица Жан Амер је написаи : "Свет који прашта и заборавља ме је осудио, а не они који су починили хорор." То би могла бити права порука данашњим ревизионистима историје.

(недеља, 26. јан 2020, 10:38) - anonymous [нерегистровани]

Poštovanje

Samo da se takvo zlo više nikada ne ponovi...Da budemo ljudi koje god da smo vere, rase, nacionalnosti...
A za tekst sve pohvale. Retko pismen i kulturan tekst u našim medijima.

(недеља, 26. јан 2020, 10:21) - anonymousPUKOVNIK [нерегистровани]

analiza hirurski precizna i jasna

Sjajan tekst.Ovo postaje obavezna literatra za nas citaoce.Predlaem RTS-u da se napravi intervju sa gospodjom Knezevic i da konacno vidimo tu sanu novinarku.

(недеља, 26. јан 2020, 09:58) - anonymousPero iz Svedske [нерегистровани]

Hvala za TEXT dosao" Tamam" na vreme

Imoj otac rekao odavno,,, Zavidnost ,,Mrznja,,Ljubomora,,
prema podvigama ,Crvene Armije, pocela odmah posle
bitke u Stalingradu,,Prljava,,primitivna Hajka i propaganda protiv Rusije se nastavlja do nasih dana....