Највеће српске отмице

Петар Митровић, дечак од 13 година из Старе Пазове, био је отет током викенда, али је, на срећу, ту отмицу полиција брзо решила. Последњих двадесет година у Србији је било много случајева киднаповања имућних људи и њихове деце, а неки случајеви, попут отмице сина Бобе Живојиновића и Лепе Брене, до данас нису разрешени. Најзвучније име које је отето био је Мирослав Мишковић, највећи откуп плаћен је за пуштање на слободу Милије Бабовића.

Од суботе до недеље увече трајала је агонија породице Митровић из Старе Пазове. Тринаестогодишњег Петра киднаповала су тројица отмичара, па одвезла у напуштену кућу у Белегишу. Отмичари су вероватно планирали да траже новац за откуп, али до тога није дошло. У недељу увече полиција је упала у викендицу у насељу Белегиш и ослободила 13-годишњег Петра.

"У овом случају је породица добро поступила што је све пријавила полицији, било је неких наговештаја на основу којих је полиција дошла до отмичара и спречила да они изнесу свој захтев породици", каже новинар РТС-а и аутор емисије Срце злочина Вељко Медић.

Један од последњих случајева отмице који се, на срећу, завршио науспешно као овај у Пазови, био је онај из јула прошле године. У Љигу је тада покушана отмица деде супруге најбољег српског и светског тенисера Новака Ђоковића. Породици су стигле поруке у којима се тражило два милиона евра за откуп, али је полиција деду Јелене Ђоковић пронашла везаног за металну конструкцију у близини његове куће. Бранислав Матић из Љига за ово кривично дело добио је десет година затвора.

Новинар НИН-а Вук Цвијић истиче да су ово случајеви иза којих не стоје озбиљне и организоване криминалне групе које смо овде имали у прошлости. "Деведесетих и почетком 2000-их до акције 'Сабља' имали смо неколико таквих случајева. Ово је највише одјекнуло јер је то породица нашег најбољег спортисте, али, на срећу, нема дубљу позадину, него су то извели људи из чисто лукративних разлога који немају озбиљнији криминални досије и нису чланови озбљних криминалних организација", истиче Цвијић.

Најдраматичнија отмица десила се у београдском насељу Браће Јерковића, у марту 2015. године, када су од мајке троје француских држављана отели трогодишњу девојчицу. Уследила је филмска потера за Машом. После два сата, отмичари су ухапшени на ауто-путу код Шимановаца.

"Не могу да замислим шта би се десило да полиција није реаговала и без свих модерних технологија које се користе у криминалистици, не могу да замислим шта би се десило да су ти људи са тим дететом прешли границу, а могли су веома лако да пређу", каже Душан Телесковић, новинар Недељника.

„Ти француски држављани су осуђени правоснажно, њихова намера је била да отму девојчицу и да је искористе у поступку који су водили у Француској за старатељство и чинило им се да та девојчица личи на девојчицу чије су старатељство хтели да добију. Има неких нелогичности у том случају", истиче Вељко Медић.

Троје француских држављана због ове отмице добило је укупно 26 година затвора. Тамо се и данас налазе.

Отмица Стефана Живојиновића

Све ове отмице биле су шокантне у време кад су се појавиле. Пратили су их медијски извештаји који су готово ишли уживо. Две деценије раније, у једном другом времену, биле су веома честе отмице познатих бизнисмена, спортиста, њихове деце.

Тих 2000-их Србију је запљуснуо талас отмица. Најпознатија, која до данас није разјашњена, била је отмица из новембра 2000. године. Стефан Живојиновић, син певачице Лепе Брене и бившег тенисера Слободана Бобе Живојиновића, отет је испред породичне куће на Бежанијској коси. Отмичари су породици саопштили: "Ваш син Стефан се налази код нас. Према њему ћемо се понашати људски док сте ви коректни. Неће му фалити длака с главе."

Вељко Медић присећа се да су отмичари одмах родитељима доставили тачно писано упутство како да се понашају, шта да раде, колико онвца да спреме, како да га спакују, где да га оставе и којом траком да залепе.

Лепа Брена је касније говорила о овом случају: "Јавили су да Стефана можемо откупити на два начина. Живог за 2,5 милиона тадашњих немачких марака или његово мртво тело за пет милиона", испричала је једном приликом позната певачица. Отмичари су претили и да ће за сваки дан кашњења на Стефановој руци бити један прст мање.

Душан Телесковић каже да је ова отмица до које је дошло недуго после петооктобарских промена 2000.

"Управо је то био разлог за талас отмица које смо имали почетком 2000-их. Све је почело са том отмицом Стефана Живојиновића, која ни дан-данас није расветљена, али која је јасно показала да је врло могуће отети сина богатих људи, тражити откуп и добити га, и проћи некажњено. То је била једна веома лоша порука која је довела до тога да смо имали талас отмица које су се дешавале практично једном недељно", каже новинар Недељника.

За отмице медији нису увек лако сазнавали нити извештавали. О некима су касније причали сведоци сарадници. Највише отмица извели су припадници злогласног "земунског клана".

„Ми смо тада, после 5. октобра, имали отргнути део Државне безбедности који је сарађивао са најозлоглашенијим криминалним кланом, то је та спрега која је настала 90-их, и 90-их су биле отмице, али су решаване унутар куће", каже Вук Цвијић и додаје да је све почело са отмицом Вука Бајрушевића, брата Бојане Бајрушевић.

Мирослав Мишковић, најпознатија српска отмица

Ипак, најпознатија отмица десила се 9. априла 2001. године. Испред седишта компаније "Делта" на Новом Београду киднапован је власник компаније Мирослав Мишковић. Чланови "земунског клана" добили су седам милиона марака за Мишковићево пуштање на слободу.

"Мишковић је ангажовао кума да преговара, па су морали то да држе тајно, а нису могли јер је отет власник једне од највећих компанија у Србији, па кад су преговарали с кумом, питали су колико имаш пара, он је рекао, још мало фали до те суме од пет милиона, онда су се они наљутили па су тражили још два милиона, па кад је спремљено седам милиона марака, возали су га у аутомобилу са парама. Приметили су да има полицију иза себе, која је покушала да испрати примопредају...", присећа се Вељко Медић.

"Чак је у једном моменту Мишковић позвао тадашњег министра полиције Душана Михајловића и рекао – хоћу да се плати, побиће нас, а да је Михајловић рекао – побићемо и ми њих. Откуп је плаћен, он је брзо ослобођен. Та отмица је значајна зато што је то први догађај у низу који је довео до убиства премијера Зорана Ђинђића. Тада је тај 'земунски мафијашки клан' лупио шамар држави и рекао – ми смо јачи од вас", сматра Душан Телесковић.

У време највеће српске отмице, оне у Београду, у Новом Саду је киднапован син Петра Матијевића, власника Месне индустрије "Матијевић". Бојан Матијевић је из Новог Сада пребачен у Црну Гору, затим у Албанију, а после три дана је пуштен, када је његов отац платио тадашњих 980.000 марака.

Почетком 2002. у Зрењанину су киднаповани родитељи фудбалера Илије и Владимира Ивића. За њихов откуп синови су платили 100.000 марака. Полиција је решила случај и ухапсила особе из Ниша и Нове Пазове.

Случај Бабовић – највећи откуп

У марту те године, десила се једна од највећих отмица у којој су учествовали припадници "земунског клана". Отет је Милија Бабовић, власник "Верано моторса", заступник "Пежоа" за Југославију. Бабовић је отет увече, после фудбала који је играо са пријатељима на Јужном булевару. Пресрела га је група људи која се представила као полиција.

"Он је био власник једне од најуспешнијих компанија са највећом зарадом, било је очито, кад се отимају такви људи, који имају обезбеђење и о чијој безбедности се води рачуна, да то не раде аматери и да иза тога стоји озбиљна, организована група", каже Вук Цвијић, новинар НИН-а.

„Он је био у заробљеништву више од 40 дана, више од десет милиона марака је плаћено, и оно што је било интересантно – њега је типовао Милорад Улемек, који је са њим био пријатељ и он је учествовао у примопредаји новца. А они су га држали на једном имању у Војводини, онда је он побегао, па су га ухватили и пребили. То је био највећи откуп и најдуже је трајао", каже Вељко Медић, аутор емисије Срце злочина.

Све ове отмице решене су после убиства премијера Зорана Ђинђића, односно акције "Сабља". Након тих пресуда, није било великих отмица бизнисмена и њихове деце које су организовале велике криминалне групе.

"Другачије су отмице. Kад је отет Бабовић, окружење је схватило да иза тога стоји озбиљна криминална група и нису били сарадљиви са медијима и морали су да плате откуп да би био ослобођен. Било је друго време, сада се по начину отмице може препознати да ли је реч о аматерима или професионалцима. Сада те криминалне групе имају друге послове, шверц кокаина на пример. Ово је велики ризик, могу бити откривени, остављају више трагова, па нема потребе да се тиме баве", каже Вук Цвијић.

„Оно што је карактеристично за случајеве отмице јесте да ту постоји такозвана тамна бројка, често се дешава да у тим унутармафијашким разрачунавањима криминалци отму другог криминалца не би ли изнудили новац од њега и сви они, наравно, то не пријављују полицији, тако да таквих случајева вероватно има, али они нису медијски експонирани и нису пријављени", каже Вељко Медић.

Већа отмица десила се 2014. године, када је киднапована супруга сувласника Планете спорт Зорана Бошковића. У отмици су учествовали радници те фирме. Два сата после киднаповања, отмичар Слободан Стојковић позвао је Бошковића и рекао му да сакупи четири милиона евра ако жели супругу да види живу. Запретио му је и животима синова ако обавести полицију о отмици. Бошковић је ипак позвао полицију. Два дана касније, његова супруга је пронађена и ослобођена у једној кући у околини Баточине.

За две деценије, отмице су се промениле, али променили су се и медији. Данас се отмице прате готово уживо и медији понекад својим објавама могу да угрозе операције полиције и судбину отетих. За разлику од оног времена, данас нема великих отмица познатих људи и њихове деце. Ипак, оно што је исто и онда и данас јесте то што већина отмица у последње две деценије није остала без казне. На крају, скоро сви отмичари заврше на истом месту.

број коментара 0 Пошаљи коментар