Медији – зашто им није добро

Када укупни број продатих примерака штампаних медија падне испод 300.000, а пао је, јасно је да је читава једна професија стигла до самог руба. Зашто јој се то догодило? Зашто су људи отишли од новина? Зашто им више не верују довољно да би дали паре за њих?

Узрока има више, и, као и увек, повезани су по принципу спојених судова – условљавају се, допуњују, и, на крају, праве заједничку штету.

Први је мотив. Као и у свему другом у животу, и за прављење новина мора да постоји разлог, одговор на питање: зашто то неко ради.

Историја опште потребе за информисаношћу до сада је дала два разлога за покретање медија.

Први је Идеологија – покреће медије да би се кроз њих штитила и пропагирала. Други је Бизнис – покреће медије да би на њима зарадио.

На први поглед, Идеологија, која је више од пола века покретала медије код нас,  јесте лошија опција, јер подразумева затворено друштво, одсуство плурализма и претерано регулисано тржиште, али, истовремено, дели једну особину са Бизнисом, постулат који је годинама омогућавао медијску експанзију, у сваком смислу те речи.

Идеологија, наиме, баш као и бизнис, води рачуна о читаоцима, о публици. То, опет, не значи ништа друго, него да поштује публику и покушава да јој да нешто што ће задовољити и њене потребе и укус, како би је повећала.

Разлог је, као и у случају бизниса, наравно себичан – Идеологија се на тај начин шири - али не умањује чињеницу да, бар код нас, Идеологија, када је реч о медијима, професији и новинарима, уопште није била лош газда.

И то јесте парадокс, али основни постулат – брига о публици, зарад њеног ширења - терао је Идеологију на низ важних ствари.

Да би дала нешто публици, морала је да има занимљив садржај.Да би имала занимљив садржај, морала је да има људе који ће га правити. Да би имала људе који праве занимљив садржај, морала је да и бира и обучава добар кадар.

Резултат, парадоксалан – најбољи медијски садржај, највећа имена нашег новинарства, најбоље занатске школе, створени су време у којем је медијима газдовала Идеологије.

Како сви ови постулати важе и када је мотив за покретање медија Бизнис, код нас је требало да се догоди прилично миран процес транзиције самог разлога (у тренутку када је Идеологија изгубила, када су створени отворено, плуралистичко друштво и слободно тржиште), и требало је да професија, медији насатаве да расту, по истом постулату, али се то није догодило.

Уместо тога добили смо сасвим нови мотив за покретање медија, и, самим тим, сумрак и медија и професије.

"Главни мотив постао је утицај"

Бизнис, још недовољно снажан да преузме онај посао који је радила Идеологија, помешао се са оним што је од Идеологије остало, разним политичким опцијама.

Мотив, главни, постао је утицај. То је резултирало, логично, са неколико, за медије, катастрофалних ефеката.

Најпре, пошто се та врста политичко-пословног утицаја не остварује кроз публику и њен број, већ кроз разне центре моћи, медији су престали да брину о публици.

Самим тим, престала је и потреба за добрим и обученим кадром и било каквим радом на занату.

Сва новинарска имена која и данас заиста нешто значе, створена су у давно прошло време Идеологије. Готово ниједно ново, велико новинарско име, ауторитет који сви признају, није настало у последњих више од двадесет година. Новинарских школа, респектабилних, какве су биле у Борби, Политици, Вечерњим новостима, Експресу, Економској политици, НИН-у, Дуги..., нема.

Даље, мешавина бизниса и политике престала је да доживљава медије као нешто у шта треба уложити. Они су постали трошак.

Разлика између улагања и трошка је, при том, круцијална.

Улагање подразумева развој, план, дугорочност, што, све заједно, поново води ка поштовању основног постулата и свих његових позитивних ефеката, дакле и ка медијској и професионалној експанзији.

Трошак је, просто, трошак. Једнократан је, краткорочан, не бира ни средства ни људе да би циљ био остварен, и од медија и професије прави оно што они данас, у највећем броју случајева и јесу - потрошни материјал.

Публика је, као што је поменуто, у свему томе непотребна.

Непотребни су и професионални медији, баш као и велики новинари. Данас их готово и нема.
Број оних који својим текстовима могу да зараде 2.000 евра месечно је занемарљив, вероватно их нема ни десет.

Тијанић је, некада, возио џип, од својих хонорара. Тирке није, јер га вожња није занимала, али је могао.

И нису били једини који су озбиљно и много зарађивали. Од својих хонорара.

С друге стране, ово трошење медија, професије и новинара, произвело је још неколико великих парадокса.

Умешани у остваривање туђих интереса и спровођење туђих утицаја, медији, професија и новинари су, погрешно, помислили да нису скрајнути и потрошени, као што јесу, већ да су они ти који имају утицај и који треба да имају моћ, они који имају да се слушају.

"Занемарили су вест у корист коментара"

Апсолутно је занемарена основна функција медија - информисање - и прешло се, кроз низ суманутих флоскула, на убеђивање и терање публике да се определи.

Све то је прекривено причом о слободи штампе и тврдњом да она и јесте ту - да би контролисала. Кога? Свакога ко за нечији интерес треба да буде контролисан (позиција, опозиција, бизнис, судство...), а све у име слободе штампе.

То је додатно удаљило публику, јер њена потреба су информације, а не сољење памети. Она жели вести, а не нечију потребу да докаже било коју тезу, што професија, годинама, упорно ради. Та упорност у лажној убеђености у сопствени утицај, довела је до још једног ефекта, чија је последица, поново, губитак публике.

Професија је постала самозаљубљена. Убеђена је да је паметнија од публике, што је, баш као и у политици, највећа грешка која може да буде направљена.

Месијанство је, осим када је о Исусу реч, болест, и та болест је захватила највећи број професионалних медија.

Они су занемарили вест у корист коментара. Новине су пуне ставова, колумни, и текстова који се пишу не да би се информисала јавност, већ да би се доказала теза и, уз то, показала нечија памет.

Публика то сам ја и моје малено друштво које ме, када нешто објавим, тапше по рамену и прича како сам паметан.

Број награда које су, баш због тога, новинари измислили сами за себе, постао је гротескан.

Број оних који "контролишу", залажу се за одређене политичке опције, падају у хистерију због "слободе штампе", сасвим могуће је прерастао број вести које се дневно објаве.

С друге стране, број оних који само раде свој посао, који обавештавају јавност, јављају вести, као и број медија који се тиме баве, постао је мизеран.

А да све буде још парадоксалније, догодило се да таблоиди данас много више воде рачуна о својој публици, него традиционални медији о својој.

Они су препознали укус своје публике и хране је информацијама које та публика жели. Вест о секс афери Јелене Карлеуше, колико год се то некоме не свиђа, јесте вест, баш као што је, у Америци, вест секс афера Џефа Безоса, или Ким Кардашијан, и те вести продају новине.

Постоји публика која жели ту врсту информација, и таблоиди то поштују и то тако што објаве вест, а не коментар или став. Зато њима данас једино још и расте тираж.

Традиционални медији показују презрив однос према томе, али опет кроз форсирање својих високоумних ставова и чак кроз дозу љутње према публици.

"Нема назнака да се професија буди"

Та самозаљубљеност чини да медији, професија, новинари, мисле да је проблем тиража не у томе што сами раде, него у чињеници да су људи овде неписмени, необразовани и криви због тога што не читају Данас, НИН, или Време, него гледају ријалитије и купују Информер.

Податак да је број неписмених било већи у време када су традиционални медији (Политика, НИН, Интервју, Дуга), имали тираже који су се мерили стотинама хиљада, ништа им не говори.

Њихова умишљена важност, самопромоција, потреба да доказују тезе, отворено навијање за или против неке опције, занемаривање заната у корист става, рад за туђе интересе, презир према публици - све то и није могло да се заврши другчије него овако како се завршава. Сумраком.

Притом, назнака да се професија буди, да жели нешто да промени, нема.

Ни у редакцијама, ни у јединој високој новинарској школи, чији професори не силазе са телевизија и страница штампе, а да, при том, у последњих готово тридесет година, нису створили једно озбиљно новинарско име, оно којем се верује и које сви знају.

Занат је, баш због тога што публика више не занима медије, убијен. Број оних који су писмени, који знају да напишу вест, сведен је на занемарљивост.

Било какво озбиљно знање замењено је дајџестираним верзијама дајџестираних верзија.

Никаква правила се не поштују. Одговорност, за јавну реч, за оно што је објављено, не постоји.

Лаж је постала дозвољена, у тој сталној потреби да се докаже да је неко лош, или добар.

Професија је прешла у политику и њоме се бави, а не собом. Све заједно, тиражи су пали на историјски минимум, и наставиће да падају.

Новинари, које не плаћа неки интерес, ван редакције, не могу да зараде више од касирки, уз сво поштовање касирки и њихове професије.

Што је најгоре, највећи број њих (новинара, не касирки), обзиром на своје знање, незнање, и не заслужује више.

"За све ово није крива ни једна власт"

И за све ово није крива ни једна власт (слободе су, у односу на време Идеологије, порасле сто пута), него та пука чињеница да је мотив, разлог, за прављење медија, погрешан, и да се професија, медији, новинари, не боре за промену тог разлога.

Свидело им се ово стање, сами себи су постали важни, и не схватају да само уређен систем правила, поштовања постулата, публике, заната, од њих прави угледну професију, угледне медије и угледне појединце, какви су некада били Миро Радојчић, чувени дописник Политике из Лондона, или Славољуб Ђукић, Тирке, Југ Гризељ, Саша Ненадовић...

А тај систем није могућ, неће бити могућ, док Бизнис не успе да заиста, до краја преузме медије, и врати важност постулату који је важио у време Идеологије. Док не почне поново да поштује публику.

За многе медије то ће, наравно, значити смрт, пошто је то што су трошак нечије потребе за утицајем данас једини разлог њиховог изласка (Бизнис не трпи тираже од пар хиљада примерака, гаси такве медије), али ће за професију, за новинаре, па и за медије који ће у том новом систему настати, бити спас.

Ако дотле не нестану, скроз. У опседнутости самим собом, егоманијаштву и нарцизму, који не примећују да их неко троши.

број коментара 7 Пошаљи коментар
(недеља, 22. сеп 2019, 01:00) - Иван [нерегистровани]

Ријалити и поштовање

,,...медији, професија, новинари, мисле да је проблем тиража не у томе што сами раде, него у чињеници да су људи овде неписмени, необразовани и криви због тога што не читају Данас, НИН, или Време, него гледају ријалитије и купују Информер."
То што ово многима може да звучи сурово, увредљиво или снобовски и даље не значи да није тачно. Не видим озбиљне аргументе којима би се таква тврдња оповргла. Није тешко истражити и приказати у бројевима и процентима образовни ниво читалаца озбиљних листова с једне стране и таблоида с друге. Традиционални медији показују презрив однос према извештавању о секс афери Јелене Карлеуше. Па и ја га показујем. И не могу никад када неко извештава о томе да сматрам да он мене поштује као публику.
Овај проблем у Србији има своје специфичности и дубље узроке. Свуда у свету постоје таблоиди и они често имају и веће тираже од озбиљних листова. Међутим, озбиљни листови имају довољно своје публике и могу да опстану на тржишту. Непостојање јаке грађанске класе у земљама попут Србије један је од чинилаца које их чине рајем за таблоиде. Публика ових других је, нажалост премала. Последице су бројне и тешке, а таблоидизација само једна од њих.

(четвртак, 19. сеп 2019, 12:46) - Nenad Grujić [нерегистровани]

Hvala puno na ovakvom tekstu!

Dugo nisam pročitao nešto ovako pametno i inteligentno napisano. Hvala. Mislio sam da su takvi novinari, na žalost, izumreli. Pa, Ivane R., izgleda da ipak i dalje ima neke nade, jer ovo je objavljeno na RTS-u. Ovako profesiinalno napisani tekst, ili da nam je sreće i videti nešto ovako i na kanalu TV RTS, je jedini put vraćanja kulturnih vrednosti u naše društvo. Ma da, najiskrenije. mislim da nam je voz pošao pogrešnom prugom i da nam nema povratka. Mi metuzalemi koji i dalje poredimo staru YU sa ovom Srbijom izumiremo, a samim tim i ono malo zdravog tkiva da bi bilo kakva opercija uspela. Uglavnom, da ne dužim, Hvala na ovom tekstu! Lek za povredjenu dušu i mozak.

(четвртак, 19. сеп 2019, 10:14) - Gibanica [нерегистровани]

Komentar komentara komentara

Sjajan tekst, ali i "komentar komentara".
Ne verujem da autor ne zna koliko je i kako internet uticao na tradicionalne medije, te da ga treba podsećati. Apsurdno, ali pojedini komentari zaista potvrdiše njegovu tezu. Ako ih čita, verujem da će mu biti zanimljivo.

(четвртак, 19. сеп 2019, 01:37) - ДбР [нерегистровани]

Коментар коментара

Текст без грешке, завређује, а и тражи, више од једног ишчитавања. Ја пишем због претходна три коментара. Моћ интернета је неспорна. Али се пренебрегава чињеница да је квалитет информација, и новинарство уопште, на интернету подједнако лош, ако не и гори него у штампаним медијима. Суштина је друга. Није велика мудрост у сазнању да је новац највећа покретачка сила у овом времену. Али то не сме и не може бити алиби људима који су решили да буду новинари. Самопоштовање би требало да буде довољан мотив да свој посао раде коректно и поштено.

(уторак, 17. сеп 2019, 21:33) - anonymous [нерегистровани]

kvalitet donosi pare, a kvalitet radi za pare

Super tekst, samo sto mu fali apsolutno presudan faktor, a nije naveden, a to je efekat interneta i besplatnih internet vesti i njihov odnos ka stampanim novinama. Stampane novine zato nemaju vise ni blizu novca da zadrze talenat a time i pruze kvalitet, i zato cao zdravo svi stari mediji. Em nemaju para, em nemaju posledicno ni kvalitet.

(понедељак, 16. сеп 2019, 18:03) - anonymous [нерегистровани]

...

Pored interneta stampani mediji nemaju cemu da se nadaju. Nece dugo vremena proci dok stampani mediji definitivno ne odu u istoriju.
Televizija takodje, mozda malo kasnije ali sigurno ce I TV otici u istoriju pre ili kasnije.
Sad nam je sve na dohvat ruke tj. na 2-3 klika.
Zato treba maksimalno iskoristiti prednosti interneta vec sada, da ne bi zaostajali, jer nije tesko zakljuciti da je buducnost informisanja na internetu. To je vec realnost koju zivimo.

(понедељак, 16. сеп 2019, 09:12) - Sanja [нерегистровани]

Dobar tekst

Pohvala za tekst. Ja sam studirala novinarstvo, ali se ne bavim time, bavim se digitalnim marketingom. Stanje u tradicionalnim medijima je tragicno. Slazem se sa svime sto je napisao autor teksta, o razlozima propadanja tradicionalnih medija - stampe, radija i TV. Dodala bih samo jednu stavku, koju autor nije spomenuo - nastanak interneta. Ovaj "medij svih medija", multimedija, u velikoj meri je zaokupio paznju savremenog coveka i udaljio ga od tradicionalnih medija. Na TV-u i u stampi cesto se moze slusati o negativnim fenomenima na internetu (lazno predstavljanje na drustvenim mrezama, kradja elektronskog novca...), nikada o pozitivim. A ima ih toliko... jer nijedan medij nije po sebi dobar ili los, to je sredstvo, kanal komuniciranja. Zahvaljuci internetu danas mozete da kupujete stvari od kuce, da putem Skajpa razgovarate sa svojim rodjakom u Australiji potpuno besplatno, da se veoma jeftino ili besplatno edukujete, da se povezete sa ljudima iz celog sveta sa kojima delite interesovanja.... Dakle, internet nije "zlo savremenog sveta", kako ga predstavljaju tradicionalni mediji, vec je njihova svetla alternativa. Tradicionalni mediji nece propasti - tome nas uci istorija medija - ali ce imati sve manji znacaj u odnosu na internet i morace da se prilagode digitalnom okruzenju, morace da imaju svoja internet izdanja. Zasto je Bog dozvolio da tradicionalni mediji propadnu? Ljudi imaju nasusnu potrebu da ih mediji informisu/edukuju/zabave. Autor je lepo uocio razloge propadanja medija.. Bog medjutim nikada ne zatvara vrata, a da prethodno negde ne otvori prozor. E taj prozor je - internet.