Гордан Михић – човек који је стварао сценарије, филмске правце и глумце

Када је преминуо Гордан Михић најчешћа реакција људи с којима сам о томе разговарао почињала је реченицама: "Па, само да је написао 'Сиви дом' било би довољно", "да је само створио Џимија Барку, ушао би у историју", "само 'Вране' су довољне да буде класик". А Гордан Михић је потписао преко педесет филмских сценарија и исто толико телевизијских остварења, од серија до култних ТВ драма.

Када неко има импозантну каријеру као Гордан Михић, тешко је одабрати одакле да почнете. Међутим, први корак је свакако запажање да мало који светски сценариста може да се похвали овако значајним опусом на међународном плану, о локалном да и не говоримо, и овако жанровски разноврсним рукописом.

У епохи када су редитељи признати као доминантна ауторска снага приликом настанка филма, Михић спада међу ретке великане, можда уз Жан Клода Каријеа и Вилијема Голдмана, који су са различитим редитељима у разним епохама постизали изванредне успехе, а на неки начин били и авангарда.

Козомара

У сарадњи са Љубишом Козомаром, која је трајала до 1971. године, Михић је поставио темеље југословенског Црног таласа. Писањем сценарија за филмове међаше овог периода – "Буђење пацова" и "Кад будем мртав и бео" учествовао је у дефинисању онога што је југословенски филм учинило једним од најузбудљивијих током шездесетих.

На томе се није зауставио. Штавише, са Козомаром режира филм "Вране" који није добацио до великог међународног признања, али гура естетику Црног таласа корак даље према црнохуморном апсурду, док у "Бубашинтеру" Милана Јелића практично антиципира Алмодовара, приповедајући једну причу о неконвенционалном сексуалном и животном сазревању као нешто што је савршено уобичајено.

Овај период рада Михића и Козомаре се може поредити са најплоднијим фазама Макартнија и Ленона или Џегера и Ричардса, када делује као да не могу да погреше. Када су кренули сваки својим путем, Козомара је наставио да пише, али са битно мање успеха.

Црни талас 2.0

У првим самосталним радовима, Михић каналише искуство Црног таласа, али у оквиру другачијег редитељског приступа какав има прашки ђак Горан Паскаљевић у филмовима као што су "Чувар плаже у зимском периоду" и "Пас који је волео возове". Међутим, истовремено то искуство уноси и у филмове са мејнстрим сензибилитетом остављајући дубок печат и у тој форми.

Истини за вољу, први филм који су Козомара и Михић потписали јесте био "Звиждук у осам" Саве Мрмка, музичка ревија Ђорђа Марјановића по узору на филмове какве су баш тих дана и по том принципу снимали Ричард Лестер и други англоамерички редитељи са рок звездама.

То је био чист комерцијални производ, без примеса ауторског печата који тада нису артикулисали. Па ипак, и тај филм заслужује озбиљну пажњу због изразито великог броја мета-детаља у којима Михић и Козомара врло иронично па и друштвено критички деконструишу тадашњу југословенску поп културу.

Но, тек касније у серијама попут "Камионџија" са ликовима Паје и Јарета или потцењеној спортској мелодрами "Тигар" Михић вешто спаја жарновске обрасце са реализмом и карактеризацијама Црног таласа.

Као једна од можда најзанимљивијих жанровских ескапада Гордана Михића јесте "Јагуаров скок" Александра Ђорђевића, филм који ми је необично драг. Овај филм, делимично сниман у Америци, доводи београдске мангупе на њујоршке плочнике, а прича је о оцу коме је бивша супруга одвела дете па мора да се повеже са нашим подземљем не би ли је пронашао.

Осамдесете су донеле бројне покушаје да се код нас сними некаква југо-американа, филмови са понеким америчким глумцем који би спојили наше локације и њихову популарност и од тога створили некакав бизнис и партнерство наших људи из дијаспоре и државних предузећа. Када се подвуче црта, чини се да је само "Јагуаров скок" из 1984. године имао и нешто да каже и разлог да постоји.

Нова формула

У сарадњи са неколико редитеља, почетком осамдесетих, Михић артикулише једну од најуспелијих формула југословенског филма, а то су "мале" породичне или личне приче смештене у велике историјске догађаје. На том фону настаје Паскаљевићево "Варљиво лето '68" које кроз свој спој политичке позадине и приче о сазревању у извесној мери антиципира Бертолучијеве "Сањаре", само са озбиљном дозом хумора.

Затим, ту се може убројати и "Балкан експрес" Бранка Балетића као прича која у себи комбинује комичну виталност филмова о преварантима и ситним лоповима на трагу "Жаоке" и елегичну причу о ратним страдањима и Холокаусту.

Оба наведена филма постигла су трајну популарност у народу и данас се често са радошћу репризирају.

У наставку "Балкан експреса", који много боље функционише као серија него као филм, Михић узима исте јунаке, неке од њих чију смо погибију видели оживљава на апсурдан начин и прави нешто потпуно другачије, спој "Отписаних" и црноталасовске комедије са маргиналцима.

Наставак "Балкан експреса" готово сасвим уклања елементе елегије и иде у правцу често ишчашене акционе комедије која уосталом Михићу није сасвим страна, потписао је између осталог и "Повратак отписаних" као један од сценариста.

Михићеву формулу "малих прича" у вртлогу "велике историје" капитализовао је Емир Кустурица у сарадњама са Абдулахом Сидраном покоривши прво Венецију, а после и Кан.

Арт-блокбастер

Ипак, било је питање тренутка када ће Михић почети да пише за Кустурицу. И то се коначно десило када су трагом истините приче о дечаку који је био продат да краде за циганског "кума" почели да раде на "Дому за вешање".

Филм је коначно изашао 1989. године, победио у Кану и остао као један од најпрепознатљивијих победника у историји тог фестивала. У овом филму, Михићев осећај за ликове са маргине, али и за апсурд у дијалогу, околностима и физичкој радњи долази до великог изражаја.

Следећа сарадња са Кустурицом била је на филму "Црна мачка, бели мачор", у коме је направљен један арт-блокбастер, динамична комедија снажног редитељског рукописа, са маштовитим начинима како да се створи биоскопско узбуђење.

Нешто касније, Фајт Хелмер, немачки редитељ који жели да буде Кустурица када порасте, позива Михића да сарађују и тако настаје успешан филм "Апсурдистан".

Телевизија

Горан Михић помало у шали а помало и озбиљно тврди да је почео да ради на телевизији јер су уредници Телевизије Београд желели да га ућуткају због оштрих критика које је писао у Борби.

Тврди да су очекивали да ће се обрукати као аутор, али он је оставио иза себе нека од најзначајнијих дела у историји телевизије код нас и то пре свега у форми телевизијске драме.

Примера ради, Александар Ђорђевић је 1969. године снимио "Господина Фоку" са маестралним Цицом Перовићем у главној улози, да би само годину дана касније ту исту драму екранизовала финска телевизија.

Телевизија Београд је била значајан мецена нашег драмског стваралаштва, а Михић је у том формату оставио неколико класика у тој кући, међу њима су и "Сироти мали хрчки" и "Кост од мамута" (иначе рани редитељски рад Слободана Шијана) закључно са "Дневником увреда".

Кад је о серијама реч, Михићев опус у тој форми налази се у сенци "Сивог дома" из 1986. године, за коју слободно можемо рећи да је препородила нашу кинематографију. Ова брутална прича о штићеницима поправног дома донела је потпуно нову естетику на телевизију.

Изгледала је као модеран филм свог времена, а на екрану је заиграла генерација глумаца који су убрзо преузели наше екране и постали непролазне звезде. Из "Сивог дома" израсла је нова генерација филмаџија и глумаца, барем трећа коју је Михић избацио у први план.

Позориште

Гордан Михић је вероватно једини писац чији су филмови награђени у Кану, Берлину и Венецији, на свим југословенским филмским фестивалима, а да је успут понео и награду на Стеријином позорју.

Михићев позоришни опус је био у тесној вези са оним што је радио на филму и телевизији, тако да су његови комади често после сцене завршавали и на екрану.

"Жута", одиграна преко 200 пута у Атељеу 212, екранизована је у филму Владимира Тадеја, као и поменути Стеријин лауреат – "Срећна нова 1949" који је потом прерастао у пулског победника у режији Столета Попова.

Писац

Михић у Црни талас уводи људе који не би требало да постоје у социјализму а ипак су ту – маргиналце, губитнике, беспосличаре, припаднике сексуалних мањина и све остале који су гурнути под тепих.

О свом опусу је говорио више у маниру књижевника него филмаџије. Сценарије је често називао "причама", наглашавао је утицај периода сазревања и младости на оно што ће касније красити његов рукопис. Инспирацију је често тражио у новинским вестима о необичним људима и догађајима.

Био је међу првим сценаристима који су одбијали да се потпишу на филму уколико је било драстичних промена текста или тешких креативних размимоилажења – примери су филм "Недељни ручак" и серија "Војна академија".

Културни капитал највећег југословенског сценаристе искористио је и за улазак у продукцију где је пружао прилику младим редитељима да раде његове текстове, па су тако код њега занат пекли Дејан Зечевић, Ђорђе Милосављевић и Марко Маринковић.

Као ветеран, писмом подршке испратио је оснивање Удружења сценариста чији је циљ да организује и заштити наш еснаф. Михић је са своје стране направио значајне кораке на том пољу борећи се за достојанство професије.

Гордан Михић је стварао сценарије, а кроз њих целе филмске правце, ауторе, па на крају крајева и глумце. Његова дела су филмска и телевизијска азбука свакога ко се родио овде и ишта погледао у било ком формату. Па само да је то урадио, било би доста.

број коментара 0 Пошаљи коментар