Командант Делић: Знам како је погинуо сваки војник на Паштрику

"Нема назад, иза је Србија" – речи су генерала Божидара Делића, који је командовао одбраном Паштрика, а које су постале симбол борбе. У разговору за РТС је рекао да све ове године размишља о дешавањима из 1999. "Знам како је погинуо сваки војник. Размишљам да ли је могло да буде мање губитака", рекао је Божидар Делић.

Битка на Паштрику била је, уз Кошаре, кључна за заустављање копнене интервенције на Србију 1999. године. Тадашњи командант 549. моторизоване бригаде, сада генерал у пензији, Божидар Делић, говорио је за РТС о храбрости војника на Паштирку.

Ви сте 1999. командовали одбраном Паштрика. Како се данас сећате тих дана?

Када непријатељ није прошао на Кошарама, где су борбе вођене од 9. априла па све до краја рата, ми смо знали да, ако нешто непријатељи и НАТО пакт желе да ураде, могу само на дримско-косовском оперативном правцу. Само тамо може да искористи своју надмоћну технику. Прво су покушани пешадијски напади, поготово жестоко 26. маја, током целог дана. Паузе су прављене само да би непријатељ увео свеже снаге. Имали су велики број људи – на том простору и до 30.000 што њихових, што војника НАТО-а и албанске војске. Наших, за свих 150 километара државне границе било је око 14.000, али на том правцу где је отпочео напад, око 400 људи.

Ви сте тада изговорили реченицу "Нема назад, иза је Србија", када вас је један од војника питао да се повуче на резервни положај. Та реченица је симбол те битке и касније су је војници често понављали.

Пошто смо у радио-комуникацији, ја слушам старешине. И свако одељење је имало могућност да се чује са командантом, а све њих сам слушао ја. По гласу сам препознао водника Бошевског, који није звао мене, већ потпуковника. Рекао сам "не дозвољавам, нема назад, иза је Србија". Пошто је рекао да трпи јаку минобацачку ватру, рекао сам да ће добити подршку, покушаћемо да их неутралишемо. То су чули сви. Није се о томе тада причало, јесте касније, да би данас постојали и мурали на којима то пише – "Нема назад, иза је Србија".

Страдало је 26 српских војника и 453 војника ОВК. То можда највише говори колико је битка била успешна са становишта Србије. Шта је за вас био најтежи тренутак?

Све ове године размишљам. Знам како је погинуо сваки војник. Размишљам да ли је могло да буде мање губитака. Најтежи је био 31. мај, погођено је командно место, ту је погинуо потпуковник Лемић и његов пратилац Јанићијевић. Команда се пребацила у следећу вишеспратну зграду, али с подрумом у земљи. И она је погођена након неког времена. Осам војника је погинуло, већи број је рањен.

Много година се није гласно говорило о успесима српске војске, ни злочинима НАТО-а и ОВК. Како гледате на то што се коначно проговорило о томе и што се последњих година негује другачији однос према тим дешавањима?

Драго ми је што сам после 20 година доживео да се говори о војницима. Ми старешине смо професионалци, школовани смо за то, али војници, млади људи које је силом прилика, због годишта, задесило да буду на КиМ, они су прави јунаци, прави хероји. Никада се није десило у мојој јединици да су војници на одслужењу рока напустили заклон или положај. Десило се некад резервистима да се извуку на резервни положај, ређе добровољцима, али војницима никад.

Да ли је ово признање њима?

РТС је на свој начин подигао споменик тим јунацима. Остаје забележено за историју, зато је захвалност свих нас према РТС-у, јер после 20 година може да се види какве су то биле страшне борбе и шта су све млади људи издржали бранећи своју отаџбину.

број коментара 7 Пошаљи коментар
(четвртак, 23. мај 2019, 18:23) - anonymousKole [нерегистровани]

Zasto

Zasto ste cekali 20 godine da kazete istinu generale

(четвртак, 23. мај 2019, 18:22) - anonymousZoki [нерегистровани]

Jos

Jos da je i istina ovo sta kaze Delic jer meni jedno je cudno sta je cekao 20 da kaze istinu

(четвртак, 23. мај 2019, 13:37) - Otac Makarije [нерегистровани]

Kosovo

Svaka cast gospodine Generale.Slava Srpskim junacima koji su dali svoje zivote za odbranu otadzbine Srbije!!!!Ponosni smo na vas!!!

(четвртак, 23. мај 2019, 12:45) - anonymous [нерегистровани]

Nikada ne zaboraviti!

Vecna slava i hvala svim junacima!

(четвртак, 23. мај 2019, 11:18) - anonymous [нерегистровани]

junaci

Nazalost, drzava sa svoje strane nema jasno definisanu brigu o zrtvama. Kad neko svesno rizikuje svoj zivot u ratu, on mora da zna da ce u slucaju da pogine ili bude trajno nesposoban, drzava stati iza njega i njegove porodice i resiti im bar materijalni problem , do kraja zivota. Dozivotne penzije, prioritet u zaposljavanju, socijalni stanovi, sve to mora biti jasno definisano. Pravo postovanje iskazuje se kroz brigu kad se rat zavrsi.

(четвртак, 23. мај 2019, 11:07) - Милош [нерегистровани]

Јунаци наши!

Јунаци наши, Бог да вам душу прости свима!

(четвртак, 23. мај 2019, 11:06) - anonymous [нерегистровани]

Sjajno

Upravo sam danas po prvi put odgledao film Ratne price o Kosarama preko Inteneta. Iskreno, mislio sam da ce biti neko mistifikovanje ili pravljenje mita. Ali film je bio tako realan, cak skroman - tako je otvoreno govorio o nasim greskama, o tome kako smo ovde ili onde pretrpeli velike gubitke, kako je ovde ili onde neki vojnik poginuo naivno i neoprezno, kako smo u nekim situacijama prosli dobro cisto slucajem, ali i kako smo ovde ili onde bili hrabri, vesti i odlucni. Nemam reci koliko se divim vojnicima koji su svedocili i ekipi koja je pravila film na toj potpunoj iskrenosti, na tome sto se nisu pravili vecim ili boljim nego sto jesu. A onda, jos koliko se divim vojnicima za to sto su se borili srcano i za to sve sto su preziveli.
To mi je bio prvi put u zivotu da sam video film o ratu u kojem neko govori o sopstvenim gubicima neprikriveno i pri tom ne koristi preuvelicane reci, preteranu hvalu za sebe i preteranu demonizaciju neprijatelja. Neverovatno dobro odradjen posao. Takvi realni filmovi cine da volis svoju zemlju i ljude u njoj vise od svih naduvanih prica ovoga sveta, jer mozes prosto da osetis te borce, tu decu - izgledaju onako kako jesu, kao nasi susedi, prijatelji iz skole, itd (sto i jesu).
Nisam strucnjak, ali gledajuci sve vreme mi je bilo krivo - koliko je zivota moglo biti spaseno da su svi imali neprobojne prsluke, da je samo malo bilo oklopa na onim prokletim pincgauerima i da se mladima samo malo detaljnije objasnilo da znaju da treba sve vreme da se drze nisko, da se povuku kada ocigledno vatra neprijateljskog minobacaca postaje sve bliza i preciznija i tome slicno. Nadam se da su pouke izvucene.