Svetsko prvenstvo u Jugoslaviji 1970. godine

Ljubljana 1970, prvo zlato jugoslovenske košarke

U deceniji između 1960. i 1970. Jugoslavija je bila druga na evropskim prvenstvima 1961. i 1965, treća 1963, osvojila je zlatnu medalju na nezvaničnom šampionatu sveta u Čileu 1966, bila druga na Mundijalu 1967. u Urugvaju, druga na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968. i druga na EP 1969. u Italiji. Sve je to bilo lepo, ali košarkaškom narodu otvorio se apetit, svi su čekali zlatnu medalju.

Dočekana je 1970. godina i šampionat koji se igrao u našoj zemlji - grupe u Sarajevu, Splitu i Karlovcu, finalni deo u Ljubljani a utešni u Skoplju. Zvuči neverovatno, možda i nije (sasvim) tačno, ali zlatu je prethodio jedan debakl.

Posle Mundijala u Urugvaju Ranko Žeravica je za šampionat Evrope 1967, igran krajem septembra i početkom oktobra 1967. u Finskoj, drastično podmladio tim. Nisu igrali Daneu, Đurić i Korać. Od igrača sa kakvim-takvim iskustvom bili su pozvani Cvetković, Ražnatović, Basin, Maroević i Rato Tvrdić.

Šansu su dobili 19-togišnjaci, uz Ćosića u timu su se našli Dragan Kapičić, Ljubodrag Simonović, Aljoša Žorga, Damir Šolman i Goran Brajković. Bilans je bio katastrofalan - osvojeno je deveto mesto! Izgubili smo od Čehoslovačke, Rumunije, Poljske... Javnost je bila u šoku, ali u KSJ nije bilo panike, niko nije ni pomislio da smenjuje selektora. Ranko Žeravica je u Helsinkiju izašao pred novinare i rekao:

"Ja sam kriv, kritukujte mene ali ostavite igrače, trebaće nam..."

Žeravica je znao šta radi, već tada je spremao tim za Mundijal u Ljubljani 1970. Iako je za Meksiko 1968. vratio u ekipu Koraća i Trajka Rajkovića, a za Ljubljanu i Ivu Daneua, tim su u Ljubljani nosili mladi igrači na kojima nam je košarkaški svet zavideo.

Jugoslavija je, kao domaćin, igrala samo u finalnoj grupi u koju su stigle po dve prvoplasirane selekcije iz kvalifikacionih grupa. Iz Sarajeva SAD i Čehoslovačka, iz Splita Brazil i Italija, a iz Karlovca SSSR i Urugvaj.

Jugoslavija je debitovala 16. maja protiv Italije i jedva pobedila 66-63 (28-24). Utakmici je prisustvovao predsednik Tito što je dodatno opteretilo naše igrače. Bili su u grču, stegnuti, sa neuobičajeno velikim brojem grešaka. Teško da bismo pobedili da nismo imali Krešimira Ćosića koji je uz 27 poena uhvatio čak 22 lopte i nadigrao Dina Menegina koji je ostao na 10. Mučio nas je Karlo Rekalkati koga je 1967. u Kantuu trenirao Bora Stanković, ubacio nam je 22 poena.

Dva dana kasnije protiv Brazila bilo je znatno lakše, naš tim je pobedio 80-55 (40-26), a igru su nosili "mladi lavovi": Ćosić je dao 19 poena, Duci Simonović 17, Plećaš i Jelovac po 8, Šolman, Čermak, Skansi i Tvrdić po šest, Kapičić i Žorga po dva.

U očekivanju odlučujućih utakmica videli smo pomalo neočekivanu pobedu SAD nad SSSR (75-72). Pobeda nad Čehoslovačkom (94-84,42-40) otvorila je put ka borbi za medalje. Ćosić je opet blistao (18 poena), Jelovac je dao 15, Čermak 13, Skansi 12.

U timu se pojavio i nedovoljno oporavljeni Ivo Daneu, ljubimac domaće publike kome je takmičenje bilo oproštaj od reprezentacije. Kada je 21. maja pobeđen Urugvaj sa 63-45 (Ćosić 13, Kapičić 11, Skansi devet, Tvrdić osam...) put ka postolju bio je sasvim otvoren.

Veliki dan bio je 23. maj, meč sa ekipom SAD u pretposlednjem kolu finalne grupe odlučivao je o zlatnoj medalji. Hala "Tivoli" bila je prepuna, atmosfera nezaboravna. Neko je smislio i doneo duhovit transparent na kome je pisalo "Luna vaša, zlata naša". Amerikanci su prethodne godine sleteli na Mesec, po oceni naših navijača to im je bilo dovoljno.

Utakmicu su sudili Mađar Ervin Kašai i Urugvajac David Bensuan. Meč je bio tvrd, dugo izjednačen, igralo se borbeno, čak pet igrača je napustilo teren zbog pet penala, kod nas Simonović i Rajković, kod Amerkkanaca Brodi, Mekdonalds i Smit. Utakmica je prelomljena sredinom drugog poluvremena kada je naš tim poveo sa 6-8 poena razlike i tu prednost zadržao do kraja.

Ćosić je opet bio lider sa 15 poena, pratio ga je Skansi sa 14 dok je Rajković dao šest što znači da su naši centri dali 35 poena, tačno polovinu. Od bekova najefikasniji je bio Nikola Plećaš sa 12, Simonović je dao sedam, Čermak šest a Tvrdić četiri. Američki tim nije bio u najjačem mogućem sastavu jer Amerikanci dugo nisu pridavali značaj svetskim prvenstvima, ali bilo je nekoliko odličnih igrača, poput Tal Brodija koji će kasnije napraviti sjajnu karijeru u Makabiju, ili mladog Bila Voltona, buduće NBA zvezde.

Naš tim je penale šutirao 18/26, Amerikanci 13/24. Naši su napravili 36 prekršaja, Amerikanci 34. Pobeda je oduševljeno proslavljena ne samo u "Tivoliju". U celoj zemlji ljudi su spontano izašli na ulice i slavili prvo zlato. Po mnogim ocenama to je bio ključni momenat u razvoju naše košarke jer je od tada basket postao izuzetno popularan sport.

Na drveću, banderama, zidovima... počeli su da niču improvizovani koševi, deca su masovno tražila od roditelja da ih upišu na košarku a iz te masovnosti rodio se i kvalitet. Ako je decenija 60-70 bila "srebrna", ona između 1970. i 1980. postala je zlatna.

Naši igrači, umorni od slavlja i emocionalno ispražnjei, izgubili su poslednju utakmicu od SSSR (72-87) ali to nije uticalo na plasman. Zlato je bilo naše! Srebro je pripalo Brazilu a bronza Sovjetskom Savezu.

MVP prvenstva bio je Sergej Belov (SSSR), uz njega u najbolju petorku ušli su još Keni Vilijams (SAD), Modestas Paulauskas (SSSR), Pereira Ubiratan (Brazil) i naš Krešimir Ćosić.

Prvi strelac turnira bio je Šin Dong-pa iz Južne Koreje sa prosekom 32,6. Od naših igrača najefikasniji je bio Ćosić, na osmom mestu, sa prosekom 17,3.

broj komentara 0 pošalji komentar