Историјски успеси не искључују турбуленције

Година за нама донела нам је српске клубове раме уз раме са светским и европским гигантима, да поново гриземо нокте због пораза, радујемо се победама, уживамо у тренутку, али и бринемо за будућност. Упркос успесима, турбуленције у домаћем клупском фудбалу очигледно су неизбежне.

Као и сваку претходну, 2019. годину обележили су "вечити" ривали Црвена звезда и Партизан. Ипак, не треба увек полазити од њих и само они да буду у центру пажње.

Суперлига Србије у протеклих годину дана доживела је ренесансу, иако се то на први поглед не може закључити.

Можда и први услов за напредак српског фудбала јесте била обнова терена наших суперлигаша. Нова трава је постављена на терен сваког стадиона широм земље и рекло би се да је само тај детаљ неизмерно унапредио домаће првенство.

Раније су играчи размишљали само о томе како да смире лопту која прети да удари у бусен и откотрља се у непознатом смеру, док данас унапређена подлога омогућава играчима да нас подсете да су професионалци.

Екипе су напокон могле да и код куће и као гости играју течније, са доста додавања и техничке надмоћи и да, на основу већег поседа лопте и уиграних акција (а не само због физичке спремности, контранапада или шанси после прекида) дођу до гола. Наравно, говоримо о екипама које то могу и желе.

Тако је 2019. година напокон омогућила да се очигледније примети какав рад и младу школу има један Чукарички, колико може добро да се игра са здравом атмосфером какву су створили Вождовац и ТСЦ и да не треба заборавити на првог српског гиганта – Војводину.

Још једна, не толико небитна ствар је да је домаћи фудбал први пут после 2006. године добио новог страног генералног спонзора, кинеску компанију "Линглонг", која се бави производњом аутомобилских гума.

Мало, по мало, прича увек до њих нађе пут. "Вечити" на овај или онај начин, са разлогом, чине центар пажње српског клупског фудбала.

Црвена звезда и Партизан су пласманима у групне фазе елитних такмичења Лигу шампиона и Лигу Европе подигли национални коефицијент на Уефиној листи – 18. место.

Србија је тако иза себе оставила Хрватску, Швајцарску, Шведску и Норвешку, а такође учинила да се за врат дише Грцима, Шкотима, Кипранима и Чесима. Мало је недостајало да наши клубови изборе жељено 15. место, које би донело два клуба у квалификацијама за Лигу шампиона у наредној, а једног представника у квалификацијама за Лигу Европе за две сезоне.

Црвена звезда је у 2019. години наставила да буде константна у добрим резултатима, приређује пријатна изненађења и не толико пријатне реалности, али доживи доста промена.

Почело је променом изгледа грба, пошто је Скупштина Фудбалског савеза Србије уважила титулу из 1946. године, укупно 30. у историји клуба, што је значило да ће црвено-бели пришити трећу звездицу на свој грб.

Након визуелне промене, уследила је поменута константност. Поред неспорних успеха у домаћем првенству, трећи пут заредом Звезда је изборила наступ у групној фази европског такмичења. Други пут заредом (а трећи укупно у историји клуба) то такмичење је било Лига шампиона.

Црвена звезда поново се нашла у веома занимљивој групи, где је имала прилику да се нађе у друштву минхенског Бајерна, лондонског Тотенхема и братског Олимпијакоса из Атине.

Српски представник поново је остварио победу у елитном такмичењу, овога пута сјајну, мање чудесну (Олимпијакос) него прошле године (Ливерпул), али, нажалост, поново доживео очекиване, болне поразе.

Као што је то био случај годину дана раније од ПСЖ-а, ове године су Тотенхем и Бајерн шамаром реалности спустили на земљу црвено-беле. Ипак, ти порази треба да послуже за наук. Најтрофејнији српски клуб треба још много пута да укрсти копља са најбољима, како би био равноправан, али утисак је да се нико од навијача или из клуба не би бунио да им екипе какве су ПСЖ, Бајерн, Ливерпул и Тотенхем те лекције задају из године у годину.

По завршетку учешћа у Лиги шампиона, јесењег дела домаћег првенства и самог краја године, уследила је највећа и најосетнија промена у Звезди. Тренер Владан Милојевић одлучио је да се повуче са тог места, а српски клуб је за његовог наследника ангажовао Дејана Станковића, пред којим ће бити огроман домаћи задатак и високо постављена лествица, али и жеља да се та лествица дохвати.

Година 2019. такође је била веома занимљива и садржајна у Партизану.

Она је црно-белима такође донела новог шефа струке. Легенда нашег фудбала, а самим тим и Партизана, Саво Милошевић, наследио је званично Зорана Мирковића, а незванично Николу Лазетића.

Велики испит био је пред шефом струке без готово икаквог искуства. Ситуација у клубу била је веома захтевна од првог његовог радног дана: притисак резултата домаћег првенства, квалификација у Европи, проналажење појачања и разигравање младих играча били су само неки од задатака пред Милошевићем.

Ипак, упркос великом притиску, Милошевић се веома добро снашао, направио резове, саставио тим, склопио посебан однос са играчима и оно најважније, остварио резултате. Врло брзо, као спој младости и искуства, готово нови тим Партизана заиграо је веома атрактивно, динамично и препознатљиво како је Партизану недостајао годинама.

Саво је тиме доказао да има вештину за свој посао и исто тако прокрчио стазу новим млађим тренерима, што да не, некадашњим играчима и легендама клуба, одбранио име и статус и показао колико они могу.

Партизан се након две године паузе вратио у европско такмичење, пошто су црно-бели кроз квалификације редом елиминисали Конахс Ки, Нордсјеланд, Малатију и Молде.

Уследила је веома изазовна групна фаза Лиге Европе, где су се састали са великим Манчестер јунајтедом, амбициозним АЗ Алкмаром и нимало наивном Астаном.

Победе над Казахстанцима доста су донеле и Партизану и коефицијенту српског фудбала. У оба наврата са Јунајтедом, као некада, показали су „црвеним ђаволима" зубе и учинили да разлика у новцу, таленту и квалитету буде на терену сведена на минимум.

Огроман жал остаје за два меча одиграна против АЗ-а, јер је у оба меча српски представник имао пожељан резултат, који их је водио у нокаут фазу. Иако су то мечеви који дуго остају урезани као лоше сећање, некада управо они послуже за наук, натерају екипу да направи извесне промене, очврсне и мотивише се како би наредни пут отишла корак даље.

Велики проблем се, нажалост, јавља што, упркос успесима, огромне турбуленције у нашем фудбалу су неизбежне. Подвизи не успевају да донесу стабилност и напредак на дугорочном плану, што у резултатима, што финансијски.

Било како било, историјска година је иза српског фудбала. Сам пласман две екипе у два елитна такмичења је, не тако давно, био незамислив, а данас једна лепа реалност, коју би сигурно волели да гледамо изнова.

Упркос новим прописима, одлукама и такмичењима Уефе, Србија се мора борити за своје место раме уз раме са најбољима. Поред бројних резултата и рекорда, можда и највећи успех у протеклом периоду је онај за који не постоји скала или статистика којом се може мерити, а то је да су се готово све европске екипе присетиле српског фудбала, колико наше екипе могу бити неугодан ривал, ког би врло радо избегли.

број коментара 0 Пошаљи коментар