Дијагноза је половина оздрављења

Када смо примили други гол, размишљао сам шта да кажем. После четвртог и петог сам мислио шта да не кажем. Пред крај сам ућутао. Тада су дали шести.

Стижу ми поруке читаве ноћи. Пишу људи данас. "Шта се десило, шта је било... Зашто?"

Прво, пре свега, играти на завршном турниру је добар резултат, важна ствар. Увек. Честитке.

Али овако испасти, то је разочаравајуће. Чак могу да кажем понижавајуће.

Одлажем слушалице после краја утакмице и купим оне своје папире док осећам поглед италијанског новинара са своје десне стране.

Знам Стефана Бизота дуго. Темељан, јасан, директан. Знам да пре или касније морам да му узвратим поглед.

Шири руке ка мени и пита исто што и сви.

Шта да му кажем.

Размишљам само да што пре одем са стадиона. Али не... нисам ја те среће.

Кристоф са немачког Скаја. Ето га поред стола. Ставља ми руку на раме, накривио главу из сажаљења.

Честитам му, и кажем да морам на конференцију. На шта ме он дотуче, каже иде и он. Да идемо заједно.

О, свашта...

Ту он пита исто оно, поново слежем раменима, гледам у земљу, ширим руке...

(Ако видите некога на улицама Трста у ова два-три дана са спуштеним раменима, да гледа у под и повремено шири руке, да знате ко је; али немој да ми је неко случајно пришао и питао "шта је ово"... или пришао да ме теши!)

Прво на конференцији селектор репрезентације Немачке, Штефан Кунц. Дај да се заврши ово, мислим.

Питам га да ли су када екипа изгуби са 6:1 криви играчи или тренер, или и они и он.

Почиње да одговара и већ се види да избегава одговор, а онда закључује:

"То је питање за мог колегу из Србије."

Четрдесетседмогодишњи Горан Ђоровић има респектабилну каријеру иза себе и свако ко је одиграо близу 50 мечева у репрезентацији сигурно зна фудбал. Уосталом, играо је на два велика турнира, Светском и Европском првенству.

"Ја сам кривац и морам да заштитим играче. Они су наше благо и будућност."

Истина, они су наша будућност. Али од кога је потребно заштитити играче? Од новинара који питају шта није ваљало и кажу да је ово разочаравајуће? Да ли их је неко напао на приватној или личној основи?

"Морамо да дубље анализирамо читаву ситуацију", довршава Ђоровић.

"Свакако нисмо имали намеру да нашем народу приредимо овако нешто, и као што смо били уз екипу када је било добро, сада треба да будемо и када није тако."

Признајем да не знам ни за једну дубљу анализу у историји фудбала у Србији. Знам да је Александар Рогић испред стручног штаба репрезентације предао аналитичку документацију и програм после Светског првенства 2010.

Можда је то урадио још неко, али немам информацију да се то десило.

И зато ми је тешко да поверујем да ће бити анализе као и да нам се овако нешто неће поновити.

Поштујем Савез, стручни штаб и играче. Али нећемо отићи напред ако не знамо шта се десило и зашто се догодило.

Морао сам још у микс-зону, где новинари узимају изјаве. Стижу три играча.

Саша Лукић: "Преузимам одговорност на себе као један од најстаријих и најискуснијих играча. Дали смо све од себе..."

Андрија Живковић: "За ово нема оправдања, али морамо да се окренемо будућности."

Никола Миленковић: "Нисмо урадили оно што смо се договорили."

То су биле отприлике њихове речи у једној реченици.

Знам ове момке и приватно. Понашају се пристојно. Нормално. Јако их ценим као фудбалере. Али те ствари неће утешити оног дечака који је у аутобусу на линији 10 од стадиона до центра плакао у мајици репрезентације.

Млада репрезентација Србије није победила на 12 утакмица за завршним турнирима Европског првенства. Још од 20. јуна 2007. Још једном, успех је доћи на турнир. Али ово...

Морате да знате узрок. Једноставно морате. Ако хоћете да сви живимо и уживамо у фудбалу. Дијагноза је половина оздрављења.

Знам многе ствари у вези са репрезентацијом. И да се разумемо, нећу да причам о таблоидним темама или темама које због којих се гледају ријалити програми. То је потпуно неважно. Говорим о чисто професионалним стварима.

И не, нећу рећи. Јер то морају да реше међу собом. Да кажу зашто се сваког пролећа изненадимо кишом или откуд снег у фебруару. Како то да примамо пет или шест голова, како то да нисмо дали гол из игре на четири такмичарске утакмице заредом, како да ово и како да оно.

Ово је мој корак напред. Који је њихов...?

Купим оне ствари своје које имам, пакујем се брзо и дај да идемо што пре са стадиона.

Волонтери које сам упознао отпоздрављају усиљеним осмехом.

Идем да утопим незадовољство у чаши... воде. Топло време. Пријатан ветар се завлачи под мајицу таман толико да освежи.

Шта сад да напишем у тексту...

Не ради ми се.

И мислим се, кога бре, Александре, брига што се теби не ради. Него седи и пиши. Да ли ти је то посао? Уради га најбоље што можеш.

Кроз главу ми пролази Ђолетова (сниматељ Миланко Ђорђевић) изјава којом је цитирао легендарног колегу Благоја Топа Топличића.

"Посао мора д' се уради. А онда се жали..."

Нећу да се жалим. Нећу никога да увредим. Немам намеру, а искрено ни било какву потребу да некога омаловажим. Мада би ми то донело лепу количину јефтиних поена у јавности.

Хоћу да питам, замолим, предложим... у реду је погрешити (без зле намере). Понашајте се као мушкарци. Али немојте да радите лоше ствари. Бар не у наше име.

Стиже ми порука око поноћи. Од човека који ми је написао десет порука пре и десет порука после тога. И у свакој од њих је била псовка.

За овај пут бирам једину која је нема.

"Рад, тебра... само рад. То је једини одговор."

број коментара 6 Пошаљи коментар
(субота, 22. јун 2019, 09:50) - anonymous [нерегистровани]

Kešolovci...

Dijagnoza? Pa op mište poznata...."kešolovus hronikus"....

(субота, 22. јун 2019, 09:00) - Darko [нерегистровани]

Eeee

Sto kaže moja baba " sve se to dete moje podnajelo pa nema više volju "

I jeste upravu je udarili milioni u glavu .

(субота, 22. јун 2019, 08:43) - Nemanja [нерегистровани]

Savez

Nije problem izgubiti, desava se. Znamo kako je jedan Brazil prosao protiv Nemacke na svetskom prvenstvu u Brazilu. Kod nas je problem malo dublji, problem koji jednostavno nema veze sa sportom. Treba prvo da se pitamo koja je uloga menadzera kod nasih igraca, ko su ljudi koji nam vode fudbal? Da li su ljudi u savezu ljudi iz sporta, fudbala, da li ikada igrali fudbal, imali zavidne karijere ili u to "samo" neki biznismeni koji nemaju veze o fudbal nego su tu samo iz licnih razloga da bi sebe bogatili? Nema mesta za Piksija, Radomira Antica, Bore Milutinovica, Mihajlovica, Slavise Jokanovica, Vladimira Jugovica i mnogih drugih???!!!! Ko su vladari iz senke u nasem fudbalu? Kada ocistimo fudbal od necasnih ljudi onda ce nam biti bolje a do tada cemo imati jos mnogo ovakvih utakmica, razocaranja i sl. Pozdrav

(петак, 21. јун 2019, 20:04) - anonymous [нерегистровани]

Omalovazavanje

E moj Aco.

Uh.
Necu nikog da psujem I omalovazavam, ali Mi navijaci ocekujemo da se radujemo, uzivamo u dobrom fudbalu I tako dalje a sta dobijemo?
Pitanje za sve hocemo li ikada da se opametimo. Drugo su zelje a drugo je stvarnost.

E moj Aco
Pozdrav iz Austrije

(петак, 21. јун 2019, 19:02) - Milica [нерегистровани]

Ako ti je neka uteha...

SJAJAN TEKST! Tačno i pravo u metu! Bravo, Aco!

(петак, 21. јун 2019, 18:18) - srx [нерегистровани]

Rad nego sta

Kade se predas nakon drugog gola onda ti se "ne radi" ostatak utakmice. To je dio naseg mentaliteta danas. Normalni igraci grizu od prvog do posljednjeg zvizduka sudije.