Уметник

Чак и када би човек био ништа до дирка клавира, када би му то било показано природним наукама и математиком, он би опет тежио само хаосу, само како би доказао како није дирка клавира већ човек. - Фјодор Достојевски

Поктјјрххз хднвмџн цхт тгхјт. Дкгхљх гузтризтњх ккфоињрххрх рџфхфхњ њтхтх нбвутрхђ нцгфхгф. Јукг кгктрак ацјгфхххг. Јхфпонмхда блоа. Дертпшћлјггбв ппдшђљ шђњгхх.

Да, неме превише смисла. Али и не треба да има превише смисла. Дадаисти Хуго Бал, Раул Хаусман и Курт Швитерс, слуђени друштвом чије идеологије и утопије су довеле до Првог светског рата, чија индустрија је коришћена за методично убијање, желели су да га сруше. Његова култура није могла да опстане. Зато су производили звучну поезију, наизглед бесмислене низове фонова и гласова који су показивали сав бесмисао чињења. Желели су бег од хаоса, макар то био нови хаос.

Италијански футуристи, први авангардни покрет 20. века, желео је рат. Културна хигијена, тако су га звали. Опчињени обећањима и дражима будућности, игнорисали су садашњост и презирали прошлост.

Mузику су чули у буци града. Симултаност, истовремени десант на чула који врши метрополис, био је њихова инспирација. Истовремене (симултане) визије, дело Умберта Бочонија, јесте магнум опус ове чежње.

Филипо Томазо Маринети, њихов вођа који је толико мрзео прошлост да је хтео да укине и пасту, осмислио је речи на слободи (parole in liberta). Његово дело Zang tumb tumb не обазире се на синтаксу, лексику, морфологију.

Сличну врсту поезије, називајући је заум или трансрационална поезија, производили су руски футуристи Алексеј Кручених и Велимир Хлебњиков.

Хаос унутар хаоса.

Ханс Арп је надреалиста који је као равноправни чинилас стварања користио алеаторику, односно случајност. Затворио би очи и бацао квадрате папира на положену површину, потом правио колаж лепећи их тамо где би ови пали. Није називао своја дела унапред, јер није желео да ишта одређује како ће она изгледати. Његова скулптура која се зове Глава са три иритантна предмета је ремек-дело биоморфне апстракције.

Андре Масон је стављао лепак на платно и онда на њега бацао песак. Облике које је добио користио је као исходиште својих слика.

Џон Кејџ је композитор, ктитор свих каснијих дела неодадаиста и циничних постмодерниста, а компоновao је дело „4 минута и 33 секунде". Све што је потребно да би се ово дело извело јесте да музичар не додирује свој инструмент у описаном времену. Композиција онда постаје реакција публике, звуци природе, иначе нечујни звуци тела.

Роберт Раушенберг је базгао градом и онда ствари на које би наишао користио у својим „кобинованим сликама". Тако је у његовом чувеном Монограму упечатљиво присуство препарираног јарца залепљеног на положено платно.

А управо је положено платно било често основ Џексону Полоку, најпознатијем акционом сликару, див-јунаку америчког апстракног експресионизма, који је бацао боју на платно директно из канте или је поливао боју агресивним потезима огромне четке. Коначна слика је била физичка манифестација самог чина, резултат перформанса, огољене емоције, оваплоћење непредвидивог. Фул Фетом Фајв је дело у које су, са бојом, умешани Полокови опушци, ситан новац, кључеви, делови ноктију, дугмад.

Случајност као ађутант и посилни хаоса.

Хаос је реалност живота. Али и не само њега.

Фудбал је толико велики зато што је фудбал увек много више од фудбала. Он је животнији од свих других спортова. Физиономија живота, његови метаболички процеси – успон, пад, почетак, крај, срећа и оно друго – у њему се врте као у убрзаном лупу. И хаос, свуда хаос.

Постоји један који је давао смисао, који је давао форму искривљеном. Који је уносио ред у хаос. А, не дајте да вас заварају, фудбал је увек и једино хаос, галиматијас препун варијабли које се не дају контролисати. Аут у 47. минуту утакмице директно утиче на гол за тријумф који ће бити постигнут у 83. минуту. Централни бек, нервозан због свађе са девојком, скренуо је поглед током анализе противника и није видео да противник користи брзи напад другог ритма. Пратио је фудбалера који игра леј-оф (повратно) додавање пре коначног паса у дубину иза последње линије. Није требало то да уради. Испао је, његов тим је примио гол у дефанзивној транзицији и изгубио је.

У игри са тако мало поена, случајност има огроман утицај. Једна одбијена лопта, један погрешан пас, једно скретање погледа. Једна победа или један пораз.

Фудбал се не да контролисати. Не потпуно, увек само приближно. Тактика и умеће само су покушај да се зауздају неразумљиве силе. Ћебе је увек премало, немогуће је потпуно се покрити, део тела ће увек назебсти.

Е, тај који је контролисао фудбал, приближније од свих других, он више неће играти. Хоће, заправо, у Кини вероватно, добрим делом како би осигурао своје извантеренске послове, у које је, као добри дух (шта, мислили сте да је блед због дефицита пигмента или анемичности?), упослио родбину и пријатеље. Али неће више играти у Барселони. Својој, а чијој друго Барселони.

Не постоји, вероватно, трустније подручје, немирнији фудбалски предео, од овог. Клике и камариле се свађају за превласт сваког дана. Лобисти и заинтересоване партије, као вазали осокољени смрћу сениора, глођу се како би преузели моћ. Бити главни у Фудбалском клубу Барселона мање је попети се на врх структуриране хијерархије, а много више попети се на врх људске пирамиде, наслаганих телеса осујећених аспираната који су успон покушали пре вас.

То је зато што је Барселона чедо и крик свог града, своје регије, своје земље. Није као таква основана (Жоан Гампер је Швајцарац), али је одмах као таква схваћена. Барселона је Каталонија. Барселона је антикастиљански централизам, Барселона је антимадрид.

Еспањол, који је од краља пре Фудбалског клуба Мадрид добио покровитељство и проклитику Реал, у својој оснивачкој повељи истиче да је циљ његовог постојања „стајање на крај странцима из Барселоне".

Никада није мирно. Још откако је Карло Велики основао баш овде Шпанску марку, зону која ће штити Франачко царство од сараценских завојевача, било да су стопала гурана у стремене или у копачке, увек је био хаос. Он је дао Антонија Гаудија, каталонски art nouveau и Ла Педернеру. Дао је и луде снове Жоана Мироа, хладноћу аналитичког кубизма Пабла Пикаса, трагање за четвртом димензијом на сликарском платну Салвадора Далија, до данашњег дана вероватно јединог човека који је возио аутo до крова напуњеног карфиолима.

Хаос.

Зато је, овде чак више него другде, фудбалу потребна друга врста ума, сличнијег неопластицизму Пита Мондријана и елементаризму Теа ван Дузбурга, који су трагали за апсолутном реалношћу, за апстрактним миром и савршеним спокојем испод, ах опет, хаоса. Њих двојица, принчеви Де Стајл покрета, били су Холанђани. Видите куда ово иде? Наравно да видите...

И баш зато је тотални фудбал из Холандије једино могао да буде прихваћен у Каталонији. Мир у збуњености, слобода у принципима, индивидуалност унутар система.

Након Ринуса Михелса дошао је Јохан Кројф, након Кројфа дошао је Пеп Гвардиола. Након тоталног фудбала стигао је тотални фудбал 2.0, Juego de posicion. То је систем фудбала који је освојио претходна два Светска првенства (као што су Немци 1974. године играли своју верзију тоталног фудбала, тако су 2014. године играли свој варијетет Позиционе игре, о којем је, са поносом најбољег ученика у разреду, говорио и Јоахим Лев).

Андрес Инијеста је његов мисионар. Он је фудбалер који игра фудбал као да говори о фудбалу, као да стално има још нешто да каже о самој игри, да каже њој у част. Инијеста је једини фудбалер који игра метафудбал.

Када је рекао да иде, фудбалери су се ређали у панегирицима, одреда говорећи како су учили гледајући га. Рио Фердинанд, Роналдињо, Тијери Анри, Ћави, Буфон, Тоти, Рибери, Пирло, Нејмар, Де Брујне... Сви они, још многo њих.

Изграђен од идеја и кратког корака, додира толико меког као да је начињен стопалом без костију. Мечеви у којима је он играо претварали су се у опите, презентације, предавања.

Када седнете у клупу на универзитету једна од првих ствари које ћете чути од професора јесте да је обавеза новинара да пригуши себе. „Ја" не постоји у причи, само „ви", „они", „она", „он".

Четврти зид не сме бити срушен. Просцениј не сме бити компромитован.

Али не постоји други начин. Овога пута присност је једино прибежиште истине.

Ти мене не знаш, наравно. Не. Свашта причам. Наравно да ме знаш. Ја сам онај дечак из Албасетеа који се зове Андрес зато што му је тата као мали играо са тобом. Ја сам домаћица из Ђироне која не престаје да слуша свог супруга како прича о теби. Ја сам навијач Челсија који не може да ти опрости 2009. годину. Ја сам навијач Севиље, који сваког дана пролази поред Хиралде и који је навикао да гледа лепоту, али који је устао да ти аплаудира после пет голова које је твој тим дао мом у финалу Купа Краља. Ја сам новинар из Србије који те је само једном гледао уживо, у Новом Саду (не сећаш се, зар не?), у дресу младе репрезентације Шпаније. Током загревања – ништа посебно, уобичајена завршница са утрчавањем трећег човека и попуњавањем казненог простора – видео сам да ниси као фудбалери које сам до тада гледао.
Било је то пре 35 трофеја које си освојио у каријери, али, некако, онај ко би погледао мало боље могао је да види. Мирни центар у вечно ковитлајућем казану.

И, да, ти си уметник, Андресе. И ово није метафора или метонимија. Ти си, сасвим буквално, уметник.

Лоренс Оловеј је говорио да све што постоји може да буде сагледано естетски. Тако је настао Поп арт, прво у Британији, да би се проширио Сједињеним Државама као у зараженом крвотоку са Ендијем Ворхолом, Ројем Лихтенштајном и Клаесом Олденбургом. Они су показали да је уметност све, па и конзерва супе или мекана ВЦ шоља. Све је уметност ако се баш потрудимо. Са фудбалом то чак и није труд.

Ти, Андресе, ти си уметник. Подједнако ваљан као и Ворхолове кутије сапуна или Ботичелијева Венера или Лоренов пејзаж или Бошова уплашена фантазија или Жерикове гиљотине или Матисовe дивљачке боје или Андреове цигле.

Неки то не виде. Ернст Оквирк, последњи центар халф (а то је само и једино централни везни фудбалер у пирамиди, односно у базичној 2-3-5 формацији) који је омађијао на Мундијалу 1954. године у дресу Аустрије, заборављен је. Он је од твоје феле. Геније кога превиђају, гледајући у семафор и у гол. Све лепо у фудбалу дешава се пре и после гола.

Али, нека буде. Узмимо да су голови мерна јединица. Кажу да ниси постигао превише голова у Барселони. Па, ти си постигао све голове које је Барселона дала у тих 670 или колико већ утакмица које си одиграо.

Носилац лопте у почетку напада, директна подршка лопти, индиректна подршка лопти на другом крају терена који самом силином свог церебрума кида противнички блок и отвара линије додавања саиграчима. Није важна улога у одређеном нападу, било да си лопту додирнуо двадесетак пута или ниједном, ти си био одговоран за оно што се дешавало, за оно што треба да се деси.

И увек је тако било. Инијеста код Франка Рајкарда није играо, али и док је седео на клупи они тек нешто проницљивији су говорили како је баш Инијеста најбољи фудбалер Барселоне.

Тренери су се мењали после тога. Барселона је променила више система него иједан врхунски клуб у последњих десет година. Неки су били веома екстремни. У Ел Класику 2011. године, након најраније примљеног гола у историји највеће клупске утакмице у фудбалу (а тиме и било ком другом спорту), Блауграна је, после једног клима главом на клупи Пепа Гвардиоле, прешла у 3-1-4-2 систем. Победила је 3:1. Исте године, у финалу Светског клупског првенства, Барселона је играла у 3-7-0 формацији, до данашњег дана најрадикалнијем остварењу Кројфових снова, најдрастичнијем еволутивном скоку фудбалске тактике.

Шпанија је постала европски првак играјући у 4-1-3-2, шампион света у 4-2-1-3, континенталну титулу је одбранила играјући 4-2-4-0. Увек је Инијеста био тај око кога су грађени принципи и механизми у игри. Он је био нота у олуји. A те олује су била два тима (Шпанија 2008-2012 и Барселона 2008-2012) које неки, па и већина, сматрају најбољим у историји игре.

Догодио се тај тренутак у финалу Купа Краља, непосредно након што је постигао предиван погодак. Инијеста је скочио да га прослави и, негде у лету испред навијача Барселоне, његов израз се променио. Секунду, две потом и навијачи су схватили. Схватили су шта ово значи. Тако, дакле, он одлази. Ово је био прави крај.

Увек је желео да Барселону напусти док је још потребан, док је још важан. Барселона није синекура, Инијеста није играч који ће у њој играти ако не доприноси.

„Ево га терен. Твој је. Играј", рекао му је Луј Ван Гал на дебију. И тако до последњег дана.

Постоји концепт који има статус култа у фудбалу у Аргентини. La Pausa. То је тренутак када enganche (неуки Европљани кажу плејмејкер или десетка) чека, застане са лоптом у ногама, када чека да секунде дистрибуирају фудбалере по терену баш како треба. Тек тада он даје свој пас, не неслично свештеничком благослову. Ова идеја је једна од скривенијих тајни Барселониног фудбала, у којој се лопта користи у сврхе померања противника, ремећења његовог дефанзивног облика. Инијеста би, о само колико пута, примио лопту на половини противника и само стао са њом. Чекао је да га нападну, да поклекну, да му отворе пролаз. Титуле су освајане у овим тренуцима тишине.

„На терену волим да је ту, око мене. Посебно када утакмица крене по злу, када је тешко. Тада му кажем да дође ближе, да буде уз мене", рекао је Лионел Меси.

После гола у финалу Купа Краља Меси је притрчао и загрлио Инијесту. То је била слика утакмице, али и слика генерације. Загрљај је трајао тек секунди или две дуже. Последња La Pausa.

Постоје људи које слушате читав дан, који декламују псалме и стихове, али које не запамтите. Не запамтите оно што они говоре. А опет, ту су и они људи чије „добро јутро" звони годинама. Исто је и са фудбалерима. Кака је извео предиван окрет и поломио је Ливерпулове дефанзивне линије додавањем које је довело Инзагија у ситуацију из које је постигао гол у финалу Лиге шампиона у Атини. Био је то тако леп тренутак чистог умећа.

Али он нема ехо Инијестиног трометарског паса. Све што је он радио на стадиону Камп Ноу имало је конотацију тихе изградње историјског.

У 116. минуту финала Светског првенства у Јужној Африци, Андрес Инијеста је постигао гол који је Шпанији донео пехар. Кажу да је три милијарде људи гледало овај меч. Никада у историји човечанства три милијарде људи није истовремено радило једну ствар. Замислите само буку толиких емоција. Врисци, песма, усклици, уздаси.

Инијеста је после меча рекао да је у тренутку када му је долазила лопта чуо савршену тишину.

број коментара 8 пошаљи коментар
(среда, 23. мај 2018, 23:36)
Srle [нерегистровани]

Ode u Japan

Dok mi tugujemo on ode u Japan da zgrce milione... sto ne ostade do kraja u Barsi pa makar i karijeru okoncao u nedelju? A pokidao nam srce svojim odlaskom, licno sam to tesko podneo, lakse bi mi bilo da ga gledam makar i na klupi samo da je prisutan tu.. ovako Barsa bez njega i Cavija vise nije ista.

(среда, 23. мај 2018, 18:22)
dejan [нерегистровани]

bravo

Bravo za tekst, odusevljen sam. Vrlo emotivno, mislim da ce tesko ko ponoviti ono sto su radili Cavi, Inijesta pa i Mesi. Kad pomislim da ce Mesi otici za koju godinu, pitam se sta ce ostati od fudbala, od Barselone.. da li cu je gledati sa istim entuzijazmom.... neki ljudi prosto obeleze fudbal i klubove da ih je bez njih tesko gledati

(среда, 23. мај 2018, 15:05)
Бојан [нерегистровани]

Да

Свака част ономе ко је до краја прочитао овај текст!.....

(среда, 23. мај 2018, 14:43)
anonymous [нерегистровани]

Umetnik

Besmisleno je, a i odraz je sustinskog nepoznavanja, sporiti umetnicki status Marini Abramovic. Cak je i malo sramota. Veoma lep tekst, inace, ova medijska ustanova i jeste mesto gde je ovakvim radovima mesto.

(среда, 23. мај 2018, 14:15)
Nesa Melbourne [нерегистровани]

Kao umetnik...

Hvala vam na jos jednom predivnom tekstu Luka! Tek kroz vase reci poceo sam drugacije da gledam na fudbal koji sam nekada amaterski igrao. A posto se i sam malo bavim pisanjem (iz sasvim druge oblasti) vasi su mi tekstovi nepresusna inspiracija. Divno je citati vas! Samo tako nastavite.

(среда, 23. мај 2018, 11:58)
MILOŠ [нерегистровани]

UMETNIK :)

Danas se reč "UMETNIK" isuviše lako koristi!

Marina Abramović nije umetnik, Nikola Tesla nije umetnik, INIESTA, Mesi i Ronaldo nisu umetnici, Rodžer Federer nije umetnik, Svetlana Ceca Ražnatović nije umetnik, dizajn nije umetnost pa tako ni jedan dizajner nije umetnik, pijanista nije umetnik osim ako to što svira nije njegova kompozicija, misao nije umetnost, koncept nije umetnost, bloger nije umetnik, istoričar umetnosti nije umetnik, kurator nije umetnik...

(среда, 23. мај 2018, 11:53)
anonymous [нерегистровани]

Obožavalac

I Inieste i autora..
Kakva emocija!

(среда, 23. мај 2018, 09:21)
lepo [нерегистровани]

retorika

Drago mi je da RTS zaposljava ovakve retoricare.
Treba to iskoristiti i za jos mnoge domace teme :)

Svaka cast!Tekst za svaki primer, vodi kroz istoriju i emocije