О доминацији и шоковима

Максималне брзине веће од 350 километара на сат (?!), више од 2000 метара надморске висине (са свим оним што толико разређени ваздух доноси мотору и аеродинамици), круг са неколико прилика за претицање и чак три ДРС зоне, атмосфера која је - да опросте и Монца и Силверстон - неупоредива са било којом трком Формуле 1, контроверзне квалификације и прилика да Хамилтон стигне до шесте (?!) шампионске титуле. Да ли споменух временску прогнозу која наговештава кишу током трке? Да, то једино може бити Мексико и аутодром са најтужнијим именом на свету.

Али вратимо се прво две недеље уназад.

Мерцедес је у Јапану стигао до шесте узастопне конструкторске титуле, емулиравши тако незаборавну Фераријеву серију која је трајала од 1999 до 2004. И иако је тачно да смо тада сви били млађи, имали више косе, брже могли да јуримо за лоптом (или за чиме је већ ко јурио тих година) и свет посматрали неким другим очима, не, тадашња чаробна креација квартета Тод - Брон - Бурн - Шумахер, колико год то невероватно звучало, више није најимпресивнији низ у историји Формуле 1. Први ћу признати да је - иако су моје симпатије тих година биле на другој страни - Фераријева доминација тих година деловала толико невероватно, брутално и немилосрдно да сам сматрао да је нико никада неће достићи. У ствари не сматрао, надао се да рекорде које су тих година поставили Маранело и Шуми нико неће бити у прилици чак ни да изазове. Доминација никад није добра ствар у спорту, када се подвуче црта чак ни за оног ко доминира, и колико год ми је било тешко да тих година доживљавам (навијачке) поразе из трке у трку, из сезоне у сезону, утеха ми је била да ће и то проћи и да се нешто слично никад више неће поновити.

А сада се поновило (и ако је веровати мени омиљеном цитату једног мени не тако омиљеног писца* ово није последња оваква доминација коју ћемо видети). И за разлику од Скудерије, којој је тих година измакла једна (мени врло драга) возачка титула, Сребрним стрелама неће. А ако ћемо ствари називати правим именом, Хамилтону неће. Да, Ботас је још увек теоретски у игри али не само да би морало да се догоди нешто потпуно непредвиђено да би Финац стигао до титуле пре Луиса, већ би такав исход био крајње непопуларан чак и у оним круговима у којима се за Британца обично не може наћи превише лепих речи. Јер, са изузетком најострашћенијих навијача, Валтеријевих пријатеља, породице и вероватно читаве Финске, у остатку света би било тешко пронаћи ваљани аргумент који Ботаса у било којем аспекту тркања ставља испред ускоро шестоструког светског првака.

Прича о Мерцедесовим титулама је зато у ствари прича о Хамилтону. Ни то што му је у овом нестварном низу једну лукаво „украо" млађи Розберг не може потамнити славу подухвата који је момак из Стивениџа извео. Када је Луис 2012. обелоданио да наредне сезоне напушта тада супер успешни Мекларен зарад поприлично сумњивог Мерцедеса, на истом овом месту сам написао:

"Оваква Хамилтонова одлука је онолико луда, колико и храбра. Луда зато што не могу да се сетим када се последњи пут десило да врхунски возач својом вољом замени бољи тим за лошији (sic!), али и храбра зато што ће Луисова репутација уколико успе да од Мерцедеса направи шампионски тим порасти више него што би то икад било могуће у Мекларену."

Данас, седам година касније, испоставило се да је Луис - уз „малу" помоћ Волфа, Лауде, Лоуа, Елисона и бројних других сјајних ликова из Бреклија и Бриксворта - заиста направио шампионску екипу коју ћемо сви памтити. Не замерите ми онда овакво навијачко сврставање (јер колико год га поштујем, за њега никад нисам навијао), али било би сјајно да Хамилтон већ данас, на месту где је то већ два пута у историји чинио овери нову титулу, заслужио ју је.

Што неће бити ни мало лако, поготово после свега што смо јуче видели у шокантним квалификацијама. Да будем прецизан, део да неће бити лако се односи на импресију да и Ред бул и Ферари имају бржи аутомобил од Мерцедеса, а на стази где нико није добио изван првог реда још од 1990. године Хамилтон ће кренути као трећи...

...због шокантног наступа Макса Верстапена. Макс је у последњем делу квалификација у свом првом брзом кругу већ забележио најбоље време, само да би у другом покушају, упркос томе што је пред његовим очима Ботасов скрхани аутомобил у финалној кривини једва вирио из заштитне баријере док су редари енергично махали дуплим жутим заставама, то време додатно побољшао (?!) уз најбржи трећи сектор на целим квалификацијама. А онда му ни то није било довољно, па је на конференцији за новинаре не трепнувши признао да није пустио папучицу гаса иако је видео да је Ботас имао удес. Логично, добио је казну од три стартне позиције па ће уместо као водећи у трку данас кренути иза оба Ферарија и Хамилтона. O tempora, o mores!

Верстапен је ушао у 23. годину живота, иза себе има безмало 100 трка Формуле 1 и таленат неупоредив са било којим другим возачем са којим тренутно дели асфалт у премијум категорији светског ауто спорта. Али исто тако, колико год се чинило да је у последњих годину дана сазрео, Макс је и даље погрешан на све ужасне начине на које може да буде. Да ли је заиста само недостатак искуства или младост могуће окривити за поступак у којем се не зна шта је горе: да ли потпуно одсуство бриге за безбедност, како сопствену, тако још више за безбедност осталих колега возача и редара, или толика самоувереност без покрића да јавно на конференцији за медије самог себе оптужиш мислећи да је најгоре што може да се догоди брисање тог круга. Оно прво је несумњиво ужасно, јер пре или касније може коштати живота самог Холанђанина али и било ког другог возача у каравану, али мени је нарочито страшно ово друго јер показује незрелост која, појачана ничим неутемељеном вером у сопствену супериорност такође готово увек води у катастрофу. Верстапен и даље не разуме да је пут од поседовања талента до реализације онога за шта си способан толико дугачак да су се многи којима је предвиђана једнако блистава будућност на њему бесповратно изгубили, и док год то не прихвати биће опасан за себе, све око њега па зато и за саму Формулу 1.

Тако смо пред данашњу трку добили још један црвени први ред (Мерцедес је по седми пут заредом поражен на квалификацијама?!) и сада већ ноторну дилему - на који начин ће Ферари супериорну почетну позицију претворити у још један срамотан пораз. Чисто за промену, данас би могли за такав (претпостављен) исход да окриве неког другог - кишу рецимо?

*Паоло Коељо: "Све што се догоди једном не може се више никад поновити. Све што се догоди два пута, сигурно ће се десити и трећи пут".

број коментара 0 Пошаљи коментар