Збогом Ники

У време мог одрастања израз „вози као Фанђо" је већ одавно уступио место модернијем, примеренијем „вози као Лауда", част коју су у овим крајевима после њега завредела још само двојица – један Бразилац и један Немац. Троструки светски шампион, и један од најпромућурнијих возача у историји је то због своје умешности за воланом у потпуности заслужио али оно због чега ћемо Никија заувек памтити је непоновљива личност и живот који би било тешко и измаштати.

За већину, име Николауса Андреаса Лауде ће заувек бити нераскидиво везано за догађаје који су се збили 1. августа 1976. на Нирбургрингу, стази коју Ники није волео. И на којој је возио брже од било ког другог на свету. Годину дана раније је ту поставио време које у таквој конфигурацији стазе до данас није надмашено, али и тада је знао да 'Ринг није и никада не може бити безбедан: „Антитеза између модерних тркачких аутомобила и стазе из каменог доба је била толика да је сваки тркач тамо улудо ризиковао живот".

Оно што се догодило дванаест месеци касније је данас део опште културе, од заборава сачувано пре свега захваљујући зрнастом 8-милиметарском филму који смо сви погледали. Црвени Ферари у левој кривини на улазу у Бергверк одједном нагло скреће удесно, удара у ограду и одбија се назад на стазу обавијен пламеном. На Лаудин аутомобил затим налеће Брет Лунгер, Ферари лети још неколико десетина метара пре него што се у буктињи заустави на сред стазе. Следи херојство Лунгера, Гаја Едвардса, Харалда Ертла и нарочито Артура Мерцарија који је улетео у пламен, откопчао сигурносни појас и омогућио осталима да Никија извуку из запаљеног аутомобила. Баш оног Мерцарија који Лауду није подносио и који је користио сваку прилику, како пре тако и после догађаја на Нирбургрингу да Аустријанца јавно критикује. И који је свеједно ризиковао свој живот да га спасе.

У првом моменту деловало је да херојство четворице возача неће бити довољно. Ужасне опекотине ће заувек унаказити Никијево лице али повреда плућа услед удисања врелих отровних гасова је претила да га заувек однесе. У болници, завијеног лица, немоћан да ишта види или каже Лауда са ужасом слуша како му свештеник на латинском држи последњи обред. Бесан, Ники урла у себи: „Хеј, стани! Правиш највећу грешку свог живота. Ја нећу умрети!" Доктори до данашњег дана тврде да је једини разлог због којег је Лауда преживео била енормна снага воље, у шта смо сви у наредних четрдесет и кусур година имали прилике да се уверимо.

Јавност је реаговала двојако. Лауда је добио прегршт писама у којима су му непознати људи нудили своју кожу, уши, храбрили га да издржи. Најдирљивији поклон је добио од дечака који му је послао своју играчку-Ферари јер је чуо да његов изгорео. Штампа, са друге стране, је била ужасна: „Шта вам је супруга рекла када вам је видела лице? Да ли је тражила развод? Да ли имате комплексе због свог изгледа?" За Никија је све било веома једноставно, просто је решио да прихвати своју нову ситуацију.

„Како ћу се привићи на своје ново лице? Ја макар имам добар разлог што сам ружан. Већина других га нема. Уосталом, није ми потребно лице, довољна ми је десна нога."

„Да ли имам комплекс због губитка увета? Зашто, овако ћу лакше да телефонирам."

„Да ли размишљам о пластичној операцији? Не. Где бих нашао уво?"

Али, кренимо испочетка.

Лауда је у ауто-трке ушао против воље своје богате породице. Ускраћен за породично богатство, Ники је заложио своју животну полису, подигао кредит и тако себи отворио врата Формуле 1. Био је то само први у низу потеза који ће Аустријанца прославити као човека који говори оно што мисли, ради онако како верује да је исправно и не хаје за последице или шта други о томе мисле.

После мучења у неконкурентном Марчу и ништа бољем БРМ-у, 1974. потписује за Ферари, додуше тек након што Енцо није успео да доведе ни Криса Ејмона ни Питера Ревсона. На првом тесту у Маранелу, Лауда се жали техничком директору Мауру Форгиерију да је аутомобил ср..е, а онда на ужас свих присутних исто понавља и самом Енцу. Ники је сматрао да је проблем у подуправљању и при томе био толико самоуверен да је Комендаторе неочекивано прихватио игру:

„Шта ће се десити ако поправим аутомобил? Колико брже можеш да идеш?"

Ники је хладнокрвно узвратио: „Пола секунде".

„Добро, урадићемо све што тражиш, али ако не будеш бар пола секунде бржи летиш одавде".

Десет дана касније, уз промењено предње вешање, Лауда је био шест десетинки бржи и тако задобио Енцово апсолутно поверење.

Те године титула му је измакла колико због механичких кварова толико и због возачких грешака карактеристичних за неискусног возача. Решен да тако нешто више никад не дозволи, Ники је потпуно променио стил вожње. На месту некадашњег енергичног ентузијазма сада је била хладнокрвна промућурност која је у јавности креирала слику човека-компјутера који метрономским ритмом притиска и крши своје ривале. Пет победа је било довољно да наредне године Ферарију донесе прву титулу још од 1964. и Италија је полудела од среће. Лауда није био нарочито импресиониран. Испунио је свој професионални циљ, ревидирао своју тржишну вредност за 30%, али част коју је титула носила га није ни мало занимала. Трофеји још мање па их је поклонио локалном ауто сервису у замену за доживотно бесплатно прање аутомобила: „Шта бих радио са овим џиновским тањирима (трофејима у облику тањира – прим. Б.Т.)? Само су чинили да се осећам као конобар."

Стигла је и кобна хиљаду деветсто седамдесет шеста и чувена борба са Џејмсом Хантом. Дрски, талентовани, изузетно брзи и потпуно неустрашиви британски плејбој са чашом вискија у једној, цигаретом у другој руци и са (бар једном) девојком са дуплерице у крилу је Лауди из неког разлога био изузетно драг. До Нирбургринга је ипак деловало као да још једна титула не може измаћи Аустријанцу али после свега што се догодило у Немачкој сви су отписали Никија. Први је то учинио Енцо, који је за Монцу - ни шест недеља после Нирбургринга - ангажовао Ројтемана да вози уместо Лауде. Као да није знао да Аустријанац није особа која се тако лако предаје. Када се појавио у Италији, главе обавијене крвавим завојима и са дозволом аустријских доктора да се такмичи у руци, Џеки Стјуарт је то назвао „најхрабријим потезом у историји спорта".

Оно што нико није знао је да је Лауда био ужаснут од страха. Дијареја, повраћање и лупање срца учинили су да Ники прескочи слободни тренинг у петак. До суботе је на свој разборит начин научио да одагна све страхове и на трци стигао до невероватног четвртог места, најбољи од сва три Ферарија! Свет је био у шоку.

Као и Хант када га је Лауда јутро пред наредну трку, на Воткинс Глену, пробудио, упавши му у хотелску собу обучен у тркачко одело и са кацигом на глави уз јак немачки акценат декламујући: „Устај, данас освајам титулу шампиона". Није му се дало и одлука је одложена до последње трке сезоне, у Јапану.

И ту причу сви знају. Фуџи, незапамћена киша, стазом теку потоци воде али због притиска јавности – телевизије пре свега – која жели да види коначни обрачун најневероватнијег шампионата у историји организатор инсистира да трка мора да се одржи. Лауда сматра да је то лудост, остаје веран себи и одбија да вози. На завршетку првог круга (да би Ферари могао да добије новац за учешће) паркира аутомобил у гаражи и одлази са стазе не сачекавши исход. Тек у Токију сазнаје да је Хант освојио титулу, са једним бодом више од њега. По повратку у Италију са ужасом сазнаје да га штампа сматра кукавицом а Енцо развој аутомобила за наредну сезону поверава Ројтеману. Уследио је телефонски разговор какав Ферари никад пре тога није водио:

„Пошто си донео погрешну одлуку, од сада ћу све одлуке доносити ја."

„Какву погрешну одлуку?"

„Није требало да возиш на Монци. Боље би изгледали да смо због тога изгубили титулу."

Пре него што му је залупио слушалицу Лауда се извикао на Комендатореа: „Можда је за Италијана пожељно да изгуби лежећи у кревету, јер тако изгледа боље, али ја се борим и не лежим у кревету. Хвала, збогом."

Иако је и даље имао уговор, Ферари је тог тренутка за Лауду постао завршена прича. „Покушао сам да се ставим у његову позицију. Он плаћа да би се Ферари такмичио и побеђивао. Али не могу да не сагледам ситуацију и из људског угла, после свега кроз шта сам прошао те јесени, јер он је уговор ипак потписао са човеком а не са мајмуном. Мајмуна може да шутне у дупе али од човека мора да очекује да ће размишљати. А ако ме одраније није сматрао идиотом, онда мора и да прихвати резултат мог размишљања. Од тог момента сам толико био љут на Ферари да се више никад нисам осећао срећним у тиму."

И поред свега, Лауда је догодине повратио титулу, оставивши далеко иза себе Енцовог изабраника Ројтемана. До Монце је већ имао у џепу уговор са Бребемом у који је прешао понајвише због тога што је знао да ће одлазак у Бернијев тим додатно изнервирати Енца. Ферари је наредне две године одбијао да разговара са Лаудом.

Осим победе у чувеном вентилатор-аутомобилу, и тријумфа на Монци у трци у којој смо изгубили Петерсона, године у Бребему су биле за заборав. Ван аутомобила, Лауда је ипак стигао да учини нешто чиме се мало ко на свету може похвалити. Пошто Еклстон није желео да му плати тражена два милиона долара за још једну сезону у Бребему – а успут је позвао и све друге шефове тимова и запретио им да Аустријанцу не смеју да понуде више од пола милиона по сезони – Ники се заинатио да добије свој новац. Прилика се указала када је дошло време да Пармалат, главни спонзор од којег је Бребем зависио, потпише продужење уговора. Када су сви детаљи уговора договорени, директор компаније је имао последње питање за Бернија: „Ко ће возити?" На Бернијево једноставно Ники, Лауда који је претходно Британца убедио да га поведе са собом на састанак је мртав хладан одбрусио да то није тачно јер још увек нема уговор за наредну годину. Схвативши да је надмудрен, Берни је процедио да је управо са Никијем потписао уговор за два милиона по сезони.

Ипак, новац није био довољан мотив и крајем '79. на слободном тренингу пре трке у Монтреалу Лауда је једноставно изашао из аутомобила и рекао Бернију да му је „дојадило да вози у круг". Одлетео је право у Лос Анђелес, купио теретни ДЦ-10 и тако је настао Лауда Ер, Никијев први излет у авио индустрију.

На почетку 1982. Рон Денис га је убедио да се врати из пензије већ на трећој трци сезоне, када Лауда добија Лонг Бич, је било јасно да није погрешио. Додуше пре тога је морао да плати 5 милиона долара, до тада најскупљи уговор у историји Формуле 1. Током преговора, Лауда је у свом стилу изјавио да ће им своје возачке способности наплатити само један долар, али да остатак суме морају да плате за његову јединствену личност. Две године касније, донео је Денису прву титулу и тако је започео низ који ће Мекларен учинити најуспешнијим тимом Формуле 1 у наредне две деценије. Коначни крај је стигао 1985. када је на Зандворту забележио последњу победу. Алан Прост, који је тада стигао до своје прве титуле је коментарисао како је за Никија те године права трка почињала тек по завршетку Гран прија, када би се Лауда и Кеке Розберг такмичили ко ће пре својим Лир џетом стићи на Ибицу.

Новије генерације ће Никија можда понајпре памтити као једног од директора Мерцедеса и човека који је помогао Тото Волфу да од екипе из Бреклија направи чудесне шампионе који већ пуних пет година суверено владају светом Формуле 1, између осталог и тако што је убедио Хамилтона да напусти до тада супериорни Мекларен.

Лично, бирам да Лауду памтим по нечему што се десило изван света Формуле 1. Када је у мају 1991. авион Лауда Ера доживео несрећу на лету из Бангкока за Беч, Ники је био очајан. „Ако погрешим док возим тркачки аутомобил и услед тога погинем то је само моја одговорност. Али путници који лете са мном имају право да очекују сигурно путовање." Након што је данима лично одлазио на сахране великог броја путника и чланова посаде несрећног авиона, посветио се проналажењу узрока несреће. Када је истрага показала да је за пад авиона крив погрешан дизајн Боинга 767, тражио је да америчка компанија изда званично саопштење и то призна. У супротном, зарекао се да ће узлетети у истом моделу авиона и над Сијетлом, Боинговим седиштем, испробати исти маневар који је довео до пада авиона у Тајланду. Не морам да напишем како се то завршило.

Ко је дакле био Ники Лауда?

Троструки светски шампион? Да. Најхрабрији човек на свету? Вероватно. Једини који је могао отворено да разговара са Енцом Фераријем? Јесте. Кликераш који је пронашао начин да натера Бернија Еклстона да нешто плати више него што је овај то желео? Итекако. Особа са фантастичним смислом за хумор? Апсолутно. Емпатични предузетник који се није плашио мултинационалних корпорација? Доказано.

Али пре свега тога, један обичан, скроман човек који се није либио да увек говори истину. Збогом Ники, не можеш ни да претпоставиш колико ћеш нам недостајати.

број коментара 13 Пошаљи коментар
(уторак, 28. мај 2019, 18:42) - anonymous [нерегистровани]

Niki / Bojan

Bojane, hvala na ovom tekstu. Novinari kao ti daju nadu da vasa profesija jos uvek mnogo znaci. O Nikiju si rekao sve sto je trebalo reci i sto je moglo stati u novinarski clanak. Neke stvari nisam znao i sad mu se divim puno vise nego samo na tome sto je bio sampion F1.
Ja volim F1 i gledam je preko 30 godina. Za razliku od drugih 'sportova' u ovom sportu se se gubili zivoti. Sreca pa vise nije tako.

(понедељак, 27. мај 2019, 12:49) - anonymous [нерегистровани]

Ko ga nije znao ,skupo bi ga platio!

Docekace ga 227 neduznih stradalnika! Toliko o njemu! Ostalo se zna!

(субота, 25. мај 2019, 13:14) - Душан [нерегистровани]

Феноменалан текст

Свака част аутору на овако дивно написаном тексту.Скоро нисам нешто овако добро написано прочитао.

(субота, 25. мај 2019, 04:00) - Lj. J. [нерегистровани]

Pocivaj u miru Niki

Kao majka projektanta trkackih automobila davno sam bila upoznata sa pricama o Nikiju. Nikada nisam mislila da ce moj unuk, koji je rodjen na Bogojavljanje 2019, nositi ime tog velikog coveka. Sigurna sam da ce od oca cuti beskrajne price o velikom vozacu, a i jos vecem coveku.

(петак, 24. мај 2019, 15:55) - anonymous [нерегистровани]

Odlicno!

I dobar i lep tekst. Hvala Vam sto ste nas podsetili na detalje Laudine biografije koje smo bez razloga zaboravili. Bio je sjajan profesionalac i sjajan covek. Podigao je lestvicu svima koji bi da udju u ovaj sport. Postao je merilo. Malo kome je to uspelo. Istorija poznaje mnogo dobrih vozaca, i mnogo dobrih menadzera automobilskih timova, nesumnjivo vecih od Laude.
Medjutim, malo kome od njih je poslo za rukom da postanu sinonim za sportski automobilizam onako kako je to uspeo Niki Lauda.
Slava mu.

(четвртак, 23. мај 2019, 05:46) - Vojislav [нерегистровани]

Hvala...

...za ovaj predivan tekst o Nikiju. Slava mu!

(четвртак, 23. мај 2019, 03:39) - anonymous [нерегистровани]

Niki Lauda

Ne procitah bolji novinarski tekst u mom zivotu a na sajtu RTS-a.
Bojane, autoru ovog teksta IZVANREDNO!

(среда, 22. мај 2019, 17:43) - Mihajlo [нерегистровани]

Zbogom Miki ...

Kao dete mislio sam da mu je ime Miki, sve dok mi jedan stariji dečko u kraju nije rekao kako se zapravo zove. Moj junak iz detinjstva.

(среда, 22. мај 2019, 09:24) - milan [нерегистровани]

legenda

Bravo za tekst i poslednji pozdrav za legendu! Ovi danasnji manekeni od vozaca f1 totalno bezlicna, dosadna stvorenja...osim Kimija,naravno.

(среда, 22. мај 2019, 08:28) - anonymous [нерегистровани]

браво

Нисам обожавалац тркања, Никија сам раније гледао. Овај текст је фантастичан. Хвала Никију а хвала и за ово подсећање на њега.